Политика на бувљој пијаци

Дарко Момић
Политика на бувљој пијаци

Промјене политичких дресова и преласци из једне политичке партије у другу нису измишљене у Републици Српској, нити су новост на нашој политичкој сцени, али политичко конвертитство нигдје није тако брзо прихваћено као нешто потпуно нормално, нити су “папци” и “прелетачи” било гдје постали готово природна појава и опште прихваћен дио политичке културе као код нас.

Први озбиљнији потрес на политичкој сцени Српске и унутарстраначке подјеле догодио се већ половином 1997. године када је тадашња предсједница Републике Српске Биљана Плавшић за собом повела дио посланика до тада неприкосновеног СДС-а и формирала Српски народни савез. Од тада је ницао и гасио се велики број политичких субјеката које су углавном формирали дотадашњи функционери постојећих странака, али то је потпуно легитиман вид политичке борбе због неслагања са дојучерашњим партијским колегама.

Те људе јавност никада није доживљавала на начин на који данас доживљава оне који на крилима једне странке и њене политике добију подршку бирача, а након тога у потпуности преокрену ћурак и приклоне се дојучерашњим љутим противницима доносећи им у аманет мандат освојен искључиво на оштрој критици њиховог понашања. Такви носе епитет “папци” и “прелетачи” и као масовна и готово природна политичка појава јавили су се тек у посљедњих неколико година. Оно што је посебан проблем је то што их не прати отворени презир и што је јавност постала потпуно резистентна и равнодушна према њима.

Појам “папак” на политичкој сцени се појавио послије општих избора 2014. године када је у јавност доспио незаконито прислушкивани разговор тадашње премијерке, а данас предсједнице Српске Жељке Цвијановић у којем се чује како говори о “два папка” и куповини посланика. Као “папци” из прислушкиваног говора су препознати тадашњи посланици странке Напредна Српска Адам Шукало и Горан Ђорђић који су посланичке мандате освојили на заједничкој листи са тада владајућим ДНС-ом. Шукало и Ђорђић су послије тога иступили из владајуће коалиције и први је завршио као посланик СНС-а Александра Вучића у Народној скупштини Србије, док је Ђорђић тренутно шеф кабинета министра привреде и предузетништва РС Вјекослава Петричевића и функционер НДП-а Драгана Чавића који је послије општих избора 2018. године повукао политички потез којим се сврстао у ред “прелетача”, а због кога су њега и његову странку бирачи брутално казнили на прошлогодишњим локалним изборима.

Ваља подсјетити да су упоредо са преласком Шукала и Ђорђића у опозиционе клупе у супротном смјеру отишли Војин Митровић који је 2014. године посланички мандат освојио управо на листи Чавићевог НДП-а, а одмах послије тога се вратио у матично јато - СНСД, као и лидер Партије уједињених пензионера Илија Стеванчевић који је прешао владајуће редове носећи са собом посланички мандат освојен на листи СДС-а.

Ипак, права ерупција “прелетача” услиједила је послије општих избора 2018. године када су поред већ поменутог Драгана Чавића, плочу окренули дотадашње перјанице СДС-а Обрен Петровић водећи са собом цјелокупан добојски одбор СДС-а, као и потпредсједник те странке Костадин Васић који се скрасио у Уједињеној Српској Ненада Стевандића и на челу шефа посланичког клуба те странке у Народној скупштини РС. Нешто касније или да будемо прецизнији у љето прошле године њиховим стопама је кренуо и нажалост покојни дугогодишњи градоначелник Бијељине Мићо Мићић, кога је напуштање СДС-а, формирање сопствене Странке демократске српске Семберије и коалирање са СНСД-ом у новембру прошле године коштало функције на којој је био више од деценију и по. Поред ових најпознатијих примјера, исте ствари се посљедњих десетак година дешавају на локалном нивоу, гдје бројни одборници током четворогодишњег мандата и по неколико пута мијењају странку, али за разлику од наведених Драгана Чавића и Миће Мићића за то најчешће не бивају кажњени на изборима.

А зашто је то тако и зашто су бирачи и јавност у Српској постали готово равнодушни према политичким конвертитима за “Глас плус” говоре универзитетски професори и политиколози. Социолог и професор Универзитета у Источном Сарајеву Драго Вуковић каже да појава прелетача није нека новост у нашој политици, већ само појавни облици врло дубоке кризе политике у посткомунизму.

- Данас имамо политику као негацију оне истинске политике која почива на квалитетним идејама и програмима и моралним, одговорним и способним лидерима. Из угла обичних људи, појаве “прелетача”, али и оних који се искључују из партија па се приклањају некоме или оснивају нову партију, јесу интересантне и подложне углавном негативним коментарима, али све то кратко траје и не оставља неки снажнији утицај на бираче - каже Вуковић.

Гдје су данас?

Према његовим ријечима једини индикатор да неко озбиљније не прихвата ту појаву јесу избори, али не сјећа се да је било неких озбиљнијих примјера кажњавања “прелетача”.

- Гдје су данас они? Обављају врло важне функције у политици и иституцијама, а за неке се и не сјећамо да су промијенили по неколико опција. То постаје уобичајена појава на коју смо се скоро навикли, попут навикавања на сиромаштво као начин живота или доживљавања мита и корупције као нечега што је свакодневно - оцјењује Вуковић.

Он додаје да је парадокс што се подигне велика галама и промијени медијски однос према “прелетачима” као најава могућности да ће се покренути некаква критична маса која би могла озбиљније се супротставити тој појави.

- А шта имамо послије неколико дана или седмица? Ништа. Не може се на такав начин ријешити овај проблем, али нека рјешења свакако постоје. Прво морамо уредити политику, морамо је заштитити од негативне селекције кадрова, учинити моралном и истјерати је из институција које морају да раде по другим, а не императивним политичким правилима - каже Вуковић.

Он сматра да се мора мијењати изборни закон који ће спријечити погрешне начине уласка у власт и институције, истичући да су рјешења и подизање изборног прага, а посебно затворене листе и везивање мандата за странку.

- То ми се чини као једноставан начин рјешавања ових проблема. Међутим, политичким лидерима то не одговара напросто што кроз регрутацију оваквих кадрова они успјешније њима манипулишу. Да не будем малициозан, чини ми се да неки лидери имају директне финансијске користи од тих које прихватају након њихове промјене партијског дреса, али без намјере да оправдавам ту појаву, морам рећи  да њу генеришу неки лидери који због страха од конкуренције напросто тјерају људе на мијењање политичких дресова - закључује Вуковић.

Он истиче да је ту најдаље отишао СДС који је на разне начине отјерао огроман број најбољих кадрова који данас обављају одговорне функције као функционери других странака, додајући да је школски примјер Добој, гдје је СДС нестао и гдје је СДА јача од СДС-а. Вуковић поставља питање како бирачи не кажњавају те појаве и то, како каже, не само да не кажњавају, него се на  њих навикавају.

- Зашто је то тако? Гдје се изгубила народна енергија и народни бунт? Мислим да тај бунт више не постоји, јер су људи оптерећени многим животним проблемима и све више спознају лоше стање политике и њену неспособност да доведе до квалитетних промјена, без обзира да ли се ради о власти или опозицији. Та апатија је врло присутна. А мислим да је вријеме великих народних бунтова и покрета дефинитивно прошло. Треба осмислити нове политичке програме, пронаћи младе и непотрошене лидере и посебно мотивисати оне који никада не излазе на изборе, да својим учешћем оздраве политику и доведу до потребних промјена и нових квалитета не само у политици него и друштву у цјелини - поручује Вуковић.

Политиколог Љубинко Јовић каже да у психолошком смислу преломна тачка за ширење политичког прелетања представља тренутак када смо у потпуности усвојили тезу “сви су они исти”.

- Овакав начин посматрања политике доводи до тога да се припадање једном политичком блоку, у идеолошком смислу, своди на формалност. Заправо, можемо говорити о мање-више идеолошкој истовјетности свих релевантних политичких партија у Српској. Све то умањује значај тога којој партији припадате, а олакшава идеолошки терет преласка из партије у партију. Далеко су времена Љубомира Давидовића који је основао своју странку да би заступао идеологију у коју вјерује - оцјењује Јовић.

У политичком смислу, наставља он, политичко прелијетање се захуктава изласком Ненада Стевандића из СДС-а и оснивањем Уједињене Српске која се показала као добра платформа за окупљање незадовољних чланова СДС-а, али и незадовољних присталица СНСД-а.

- Након тога имамо низ прелијетања и партија које настају раздвајањем и цијепањем парламентарних странака. Народна странка Огњена Тадића, ДЕМОС Недељка Чубриловића, СПС Горана Селака и ево као најсвјежији примјер НПС Дарка Бањца, а све те партије су суштински настале политичким прелијетањем, иако су остале на истој страни политичког спектра. Све то нас је довело до тренутног скупштинског сазива који броји 20 одсто посланика који су на неки начин промијенили политички дрес и по томе смо свјетски рекордери. Нисмо ми измислили промјену политичких дресова и убјеђења, али смо је довели до највише тачке - каже Јовић.

Он додаје да смо се навикли на такав политички амбијент, па више и не реагујемо бурно.

- Навикавање на разне ситуације је дио људске природе. Иста је ствар и на другим пољима. Након скоро годину дана короне, бројке заражених и умрлих нас све мање изненађују и плаше - каже Јовић.

Почетак краја?

Ипак, наставља он, неки прелетачи су на претходним локалним изборима политички кажњени, попут Драгана Чавића и покојног Миће Мићића, истичући да је то можда почетак неког новог политичког модела и почетак краја прелијетању.

- Не можемо сваки прелазак из партије у партију окарактерисати у негативном контексту, као “папкарење”. Странке су живе организације које мијењају водство, структуре па и идеологије и природно је да појединац осјети потребу да напусти странку и пређе или оснује неку другу. Међутим, ту долазимо до једног новог проблема. Чији је мандат освојен на изборима? Закон јасно каже да припада посланику/одборнику и то је легално, али није легитимно. На тај начин се повјерење грађана изиграва и са њим се јавно тргује. Ако погледамо примјер ДНС-а у Бањалуци који је освојио два одборничка мандата, а након избора су оба прешла у СНСД, видимо да се крши изборна воља грађана. Прелијетање сигурно доводи до све већег неповјерења у политичаре, институције, али и изборе и тиме подрива политички систем читаве државе - закључује Јовић.

Професор Факултета политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић каже да су прелетачи политику у Српској довели до апсурда.

- Политички легитимитет народних представника с једне и слободна, демократска воља грађана који учествују у изборним процесима с друге стране, одавно су спорне категорије, али оволики степен политичке корупције и деполитизације политике постали су озбиљна пријетња разарања и обесмишљавања било каквог политичког живота у Републици Српској, а самим тим њених крхких темеља и магловите перспективе - сматра Вуковић.

Због тога се, оцјењује он, актери политичког живота доживљавају као артикли у супермаркету или, још прецизније, као половна роба на бувљаку.

- Преласци из партије у партију готово да се више и не објашњавају, а све чешће изостају и они најпрозирнији и најглупљи аргументи. “Прелетачи” и “папци” су некада били инциденти, сада су парадигма. “Папци” појединци нарасли су до партија “папака” и коалиција “прелетача”. Нема сензација, скандала, неочекиваних обрта, непотребни су и кобајаги преговори у вези програма, принципа, стратешких идеја и слично. Све је гола трговина, проста рачуница, чак и без лицитирања, цјенкања, натезања. Укратко, политичка лојалност се купује - закључује Вуковић.

Према његовим ријечима, новац и привилегије су самљели свако зрно смисла, дигнитета, части, самопоштовања, страха од презира сопствене дјеце, а камоли да се може причати о некаквој идеологији, политичком идентитету, карактеру.

- Дакле, ту нема мјеста правој политици. О представљању изборне воље бирача трагикомично је и помислити. Претпоставимо како се само спрдају ти тзв. политичари ако уопште икада поведу разговор о демократији, легитимитету, општем интересу или, сачувај Боже, јавном моралу. Један европски политиколог је овакву владавину назвао султанизмом, тј. осигуравањем политичке подршке на два начина - подмићивањем и застрашивањем. Новац и страх као стубови политичке лојалности су ограниченог рока и веома, веома опасни по друштво, али и елите и вође - оцјењује професор.

Апатија и мрзовоља

Он истиче да народ не само да престаје вјеровати у политичке институције и политички поредак, већ пада у апатију и мрзовољу, што је увертира у још тежу деструкцију.

- Истовремено, партије се претварају у трговачка предузећа, а политика постаје окупљалиште најгорег слоја људи, без скрупула, без моралних и интелектуалних, што не рећи и без људских вриједности. Такво друштванце није лојално ником осим личним интересима и прије или касније свако свакоме постане непријатељ. Онда ту нема јединства, нема правила, а како да буде националног питања и заједничке будућности - каже Вуковић.

Идеја да мандати поново припадају партијама, али са отвореним листама, има оправдање, али он сматра да истовремено треба радити и на подизању политичке свијести, компетенције и одговорности свих учесника политичког живота.

- Ми имамо демократску фасаду, али нам је суштина ауторитарна, па и тоталитарна. Нема више сучељавања мишљења, критичког самопропитивања и аутокорекције. Уосталом, према индексу демократије који сваки године рангира земље широм свијета, ми смо у категорији хибридних режима, компатитивног ауторитаризма. Стабилократија без демократије. Формално имамо институције, доносе се закони, организују избори, али без супстанцијалних особина. Парламент није највише законодавно тијело и врховни политички ауторитет, а за то нису криве злонамјерне комшије и моћне стране агентуре, већ искључиво домаћа продукција. Зато је политичка култура предуслов и неодвојиви дио демократског друштва без којег нема ни теоријске шансе да опстанемо. Осврните се око себе и погледајте колико има слободоумних и неподјармљених новинара, професора, економиста и уопште интелектуалаца који су изван партијске контроле. И колико су скрајнути и безначајни - оцјењује Вуковић.

Мандати

Говорећи о иницијативи за измјену Изборног закона у БиХ, лидер СНСД-а Милорад Додик рекао је недавно да једини начин да се успостави здрава, демократска борба јесте да мандати припадају политичким партијама.
- Онда не би имали разна бјежања, пребјеге, већ би имали стабилне институције демократског карактера и демократски систем и ја бих то подржао - рекао је Додик, оцјењујући да СДА то неће подржати зато што им странци кажу да то није европска вриједност.

Носиоци промјена

Љубинко Јовић каже да чињеницу да су људи попут Обрена Петровића, Драгана Чавића и Костадина Васића били перјанице опозиције треба посматрати из посебног угла.

- Да је 2018. године побиједила опозиција, ти људи које дојучерашње страначке колеге називају најпогрднијим именима, били би на функцијама на којима су и данас, само не би били “папци” и “прелетачи”, већ носиоци промјена и бољег сутра - закључује Јовић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана