"Пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд": 24 године касније Аврам Израел прича о најтежим тренуцима бомбардовања '99.

„Пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд. Београђани пођите одмах пут својих склоништа и заклона. Отворите прозоре, спустите ролетне, искључите електричну енергију, затворите плин и са собом понесите припремљене ствари. Ако сте у возилу паркирајте га са стране и пођите у најближе склониште. Ваздушна опасност за Београд, молимо да следите инструкције и упутства која ћемо давати из градског Центра за обавештавање. Готово“, ријечи су које су се сваком грађанину Београда урезале у памћење од марта до јуна 1999. године.

"И данас имам дубоку неверицу"

„Ево и данас, имам дубоку неверицу у себи да се неко дрзнуо и решио да на крају 20. века таква сила атакује на малу измучену Србију, санкцијама, ратовима који су вођени на овим просторима. Седамдесет осам дана са хиљаду и нешто авиона против нас. Не може да ми се отргне осећај да је разум заказао, да је нестао, и да су решили да ураде то што су урадили, то је осећај који четврт века не могу да избацим из себе и заборавим“, прича Аврам Израел за портал Н1.

„У Србији су вазда неки судбоносни дани, неке прекретнице, сад смо имали Охрид, притисак да се усвоји француско-немачки план. Пошто сам био учесник 1999. године, па на неки начин и деведесетих, надам се да ће историја и наук неки из историје преовладати овог пута у Србији и да се нећемо латити неког судбоносног „не“, и да нећемо бити „небески народ“, да ћемо покушати да сачувамо достојанство колико можемо и провучемо се кроз иглене уши. Да сачувамо мир, децу, економски напредак који је делимично кренуо, да могу мирно да идем на пијацу, да нисам под санкцијама и деца да иду у школу", каже Аврам Израел за Н1 и додаје:

"Нисмо извукли неке поуке из рата 1999, промена власти која се десила је хтела да заборави да је био рат на просторима Југославије, па је било чак и забрањено да се прича о томе и онда смо модификовали службе осматрања и обавештавања и цивилне заштите, претворили их у Сектор за ванредне ситуације, који ни близу није, недовољним припремама уочи 1999. године за заштиту људских живота, од склоништа па до тога да нема система за узбуњивање у Београду“.

„Најтеже ми је било када је погинула мала Милица“

Пошто је НАТО углавном дејствовао ноћу, Израел прича који су му тренуци били најтежи.

„Радили смо оно што су били наменски задаци. Преко дана смо отклањали бројне недостатке које актуелни режим у периоду од Рамбујеа, од октобра 1998. до марта 1999. пропустио да уради. Те системе за узбуњивање, системе веза, опрему, обуку људства, мобилизацију, све је то требало да буде у реду на дан кад је почела агресија. Међутим, ништа није било у реду и онда смо се ми током дана трудили да отклонимо све недостатке, како би током ноћи добро функционисало. И то је било првих петнаестак, двадесетак дана, док нисмо то довели у неки склад, а онда смо правили надоградње, кад смо видели да је ђаво однео шалу, кад смо видели да ће бити еколошких катастрофа, петрохемијских, онда смо у том правцу циљање усмерили како би обезбедили ваљану идентификацију и поступање у случају хемијских акцидената“, рекао је Авран Израел.

Дејствовање по петрохемијским комплексима, погођено складиште ракетног горива у Липовачкој шуми, Прва искра у Баричу, трафо станице на Бежанији… Све су то били тешки тренуци за Аврама Израела.

Ипак је најтежи, у 78 дана бомбардовања СР Југославије, био када је настрадала трогодишња дјевојчица Милица Ракић.

„Мени је лично најтеже пало кад је мала Милица погинула у Батајници и то је нешто што ми се дубоко урезало у сећање. Данас би то било свршени студент. Била је тешка и једна ноћ када су погођени центри у Приштини и у Новом Саду, онда сам наредио да се испразни цела зграда Старог двора, а ја сам остао сам у центру и провео сат времена у очекивању и осклушкивању звукова, као да сам могао да очекујем ракетни напад. А сам сам био, то је оставило упечатљив утисак“, рекао је он између осталог за портал Н1.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.