Операција “Радуша 72” - 50 година касније (4): Лов је окончан

Жарко Марковић
Операција “Радуша 72” - 50 година касније (4): Лов је окончан

Годинама припремана акција Хрватског револуционарног братства (ХРБ) “Феникс 72” започела је успјешним убацивањем у земљу унапријед жртвованог извршиоца, планираног, али од СДБ-а спријеченог масовног тровања становника Београда, а затим и успјешним илегалним уласком деветнаесторице у Југославију, 20. јуна 1972. године.

Два дана су се крили након чега у Словенији отимају камион и осим заробљеног возача нико не зна за њих. Сљедећи дан је такође “глув” - али успјешно стижу на подручје Бугојна гдје 24. јуна ујутро ослобађањем возача камиона практично пријављују служби безбједности и властима свој долазак и контактирају неке рођачке везе.

Тек сљедећег дана, 25. јуна дјелују: разоружавају групу од шест ловаца, воде са њима пропагандни разговор и пуштају их како би тиме послали хрватском народу, ХРБ-у и Европи поруку о свом присуству у Босни. Сутрадан, 26. јуна диверзанти су у оружаној акцији, али не у акцији напада, јер они немају освојеног простора ни подршке народа, него су у акцији сопствене одбране од напада ЈНА која им је иначе била жељени, циљани противник, убијају два војна полицајца, али губе четворицу из свог састава и од тада постају група прогоњених.

Већ сљедећег дана, 27/28. јуна, притиснута акцијом “Радуша” група “Феникс” угасила се у шуми Буковац код Румбока на Рамском језеру, када су убивши осам и ранивши шест припадника народа кога су хтјели дићи на устанак и изгубивши још четворицу својих чланова згаснули као организована група и постали бјегунци са једним циљем: дочепати се државне границе, изаћи из ове Југославије, спасити главу, остати жив.

За њих, као разбијену групу, југословенска јавност сазнаје 2. јула 1972.

Ако су у шуму Буковац ушли као заклети револуционари, одлучни герилци и оспособљени диверзанти, из ње су изашли само као опасни терористи против којих је покренута акција “Радуша 72” током које ће их сљедећих мјесец дана, гладне и жедне, ловити, налазити и стизати у тунелима, шпиљама, вртачама, пастирским заклонима и шумама Радуше, Врана, Камешнице и Свилаје, на просторима Херцеговине и Далмације. И 27. јула 1972. лов је окончан. Рањавани су и гинули, а преживјели чланови групе оружјем су се бранили тих мјесец дана, а своју завршну одбрану имали су пред Војним судом у Сарајеву.

Акција “Феникс 72” је доживјела потпуни крах и  неуспјех, Хрватско револуционарно братство је претрпјело снажан ударац и послије пресуде у Сарајеву почиње да се пред чланством правда и брани, а убудуће ће морати, као и друге организације хрватске непријатељске емиграције, тражити друге правце, методе и циљеве свог дјеловања према Југославији.

Овако је укратко бивши обавјештајац Јово Тадић својим колегама из СДБ-а описао почетак, ток и крај акције “Радуша 72” о којој је детаљно писао у књизи “Од Феникса преко Радуше до београдског водовода”. У књизи је из угла једног обавјештајца описао највећу антитерористичку акцију у бившој држави. У претходна три броја “Гласа плус” објавили смо неке сегменте из ове књиге. У наставку доносимо Тадићева запажања с краја акције.

2.7.1972.

Посљедња два дана потпуније улазимо у ситуацију, у кондицију, у нови смјештај у сијену на тавану једне штале, успијевамо одморити се по смјенама. На терену већ имамо фиксиране одређене локације за засједе, правце за патроле, углове за осматрање. Исте су нам дневне трасе са истим опасностима, као и ноћне локације са пратећим страховима. Долазимо до Варваре, али не улазимо у село, у њему тече живот, па и ноћу, уз повремене рефлекторе, али на другој страни Љубуша, отворена и пространа, ћути и дању и ноћу. Посматрам униформисане момке, у ситуацији у којој смо нису опуштени, јесу забринути, али не бих могао рећи да ли и колико трпе, да ли само подносе. Не могу да прихватим да смо сви једна појава са једним лицем.

Алија ме обавјештава да се прије два дана овдје предао Вејсил Кешкић, да је овог јутра поред језера испод Румбока ликвидиран један диверзант, раде на његовој идентификацији, да је заробљен Илија Ловрић који је рођен у Варвари, али је рањен, долази хеликоптер по њега.

- Душко ми рекао да тебе зовем ако имамо заробљеног диверзанта да се оперативно укључиш. Са овим већ нешто раде наше Сарајлије, не знам хоће ли га у Бугојно или у Сарајево.

- Тај прави пригушиваче и пиштољ-оловке - присјећам се ја. - Кога он има овдје, код кога се склонио?

- Није овдје ухваћен, него с ону страну Врана.

- На Врану? Ух, то не ваља. Вран је био циљ групе, зашто су ова тројица били сами? Алија, сигуран сам да нису били сами, не би то Вегар дозволио, они су у тројкама и вјероватно тако покривају и Раму и Вран, можда је једна тројке и даље на Радуши. То би био страшан потез, јер за нас они сада могу бити свуда. Развуче нас широко и на цијело љето. Сигурно и ви овдје и у Бугојну мислите исто. А и Душко и Никола ће имати своју процјену.

- Сада само чекамо вијести о новој локацији и новом контакту.

- Шта знамо до сада, колико их је, која су имена?

- Овдје нема цјеловите информације, али ми Душко рече ушло их је 19, половина је са списка “Укрине”.

- Онда то може бити овако -  почињем ја да бројим – Главаш их је искрцао у свом селу, Адолф је погинуо, Амброз је ту, Кешкић се предао, Ловрић је заробљен, Вегар и Хорват су обавезно ту, Мудроња је виђен у Стразбуру и упућен је у све, ето, они су ту. Не знам ко су ови други. Перичић је сигурно довео неколико ХРБ-оваца из Аустралије, а можда има и наших пасошара из Аустрије и Њемачке. У односу на њихов план, мислим да их је дошло мало. Страх ме и да помислим на могућност да постоји још једна оваква група, или је спремна у Европи или је већ у Далмацији. Далмација је помињана као локација за долазак или као правац за извлачење...

3.7.1972.

Синоћ је Танјуг јавио да је у Босну убачена група терориста, да су разбијени и да смо у потјери за њима. Јуче ујутро заробљен је Ђуро Хорват, ту на тунелу пред Јабланицом, тешко је рањен, слаби су му изгледи. У Румбоцима је један ликвидиран а други, Ловрић, одавде родом, рањен и заробљен. Не знамо гдје су други, чекамо да се негдје огласе.

4.7 -7.7.1972.

У дане који су услиједили немамо података који нас упућују на блокаде, него се држимо опрезног прилажења објектима на осами, расправљамо како им прићи, радимо то дању па смо видљиви код окружења, код прилажења, упада у објекат. А улазимо и у оно што се не може назвати објектом. Према нашим, добојским подацима, “фениксовци” очекују да ће им се неко придружити ако су сада у групи, на Врану и ако им приђе неко, биће њихових акција, ако им нико не приђе онда или као група иду у Далмацију или су око нас, у тројкама.

Шестог јула мене “Вера-1” обавјештава да сљедећег дана Узеир и ја не напуштамо базу, доћи ће неко по нас и сву нашу опрему. Или нас чека нова локација или викенд одмора. Остављамо језеро, Раму и Прозор, у Бугојну кратко свраћање у СУП па настављамо за Добој.

Везани текстoви:

(Наставиће се ...)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана