О великој љубави Кетлин Клифорд и Миомира Илића мало се зна: Српска невјеста из Холивуда

Драган Мијовић
О великој љубави Кетлин Клифорд и Миомира Илића мало се зна: Српска невјеста из Холивуда

Када је у Лос Анђелесу једне прохладне децембарске вечери 1924. године млади српски бизнисмен преко пријатеља исељеника био позван на пријем код глумице Кетлин Клифорд, није ни слутио да ће то вече заувијек промијенити његов живот. Врата своје луксузне куће, тада већ славна холивудска дива, лично је отворила гостима. Тргла се и збуњено застала када се срела са погледом витког странца, елегантних покрета и официрског држања.

Током вечери већини гостију нису промакли значајни погледи и дискретни осмијеси које су размјењивали домаћица и непознати Србин уздржане углађености. Отворен и образован, са нотом патријархалне честитости, задобио је врло брзо искрено повјерење лијепе Американке. За њене пријатеље било је врло “шокинг” када је послије само осам дана од тог пријема америчка штампа, посебно она булеварска, донијела вијест о вјенчању Клифордове са “неким” Миомиром Илићем.

Није никаква тајна да су холивудске диве одувијек радо падале у наручје разних магната и моћника из свијета бизниса, политике и других сфера јавног живота. Са друге стране, ти мачистички управљачи свим и свачим постајали су кротке пудлице пред њиховим мазним трепћућим погледом и напућеним влажним усницама. Ове “пин ап” дјевојке постале су тих година предмет опште мушке пожуде, а њихове слике са истакнутим замамним  облинама, које је покривала тек покоја крпица, преплавиле су скоро цијелу планету. За већину тих луткица ове везе су се могле подвести под оно “иди ми, дођи ми” и обично би њихов нови “велики” дечко прије изашао из моде од њихових скупих ципелица. Међутим овај српско-амерички брак ће на сваки начин постати изузетак од холивудских правила.

Ко је, у ствари, био тај тридесетдвогодишњи јунак наше приче?! Укратко, био је војник у тек завршеном Великом рату, који је са српским пуковима прешао преко Албаније, да би доласком мира, као врло перспективан кадар, 1920. године био упућен у САД, како би у Лос Анђелесу основао прво наше представништво. Пошто је примио дужност лично од Михајла Пупина, неко вријеме ради као секретара Краљевског посланства (амбасаде) у Вашингтону, а потом је постао чиновник Конзулата у Сан Франциску. Послије краћег дипломатског стажа отиснуо се у банкарски бизнис, у којем је запливао с лакоћом, као риба у води. У то вријеме било је врло популарно бити Србин у Америци због држања нашег народа у претходном  рату, за шта је и предсједник Рузвелт одао јавно признање.

Његова супруга Кетлин успјешну каријеру глумице је остварила још прије Холивуда, наступајући у позоришту. Играла је главне улоге у 12 великих филмова холивудске ере нијемог филма. Посебно су биле запажене оне гдје јој је партнер био планетарно славни Даглас Фербанкс. Међутим, појавом тон-филма, многе су ствари окренуте наопачке, а читава филмска индустрија постајала је једна захуктала сурова машина. Због тога је Илићева Холивуду одлучно и за свагда рекла збогом. Не зна се да ли је опсовала као Кристина у Ђенкином биоскопу, али је њена одлука остала неопозива, упркос убјеђивању многих, па и самог Сесила Демила. Повукавши се у своју вилу на обали Пацифика посветила се породици и књижевном раду. Овој даровитој српској невјести и писање је ишло од руке, а њен роман “То је био април... сјећаш ли се?” изазвао је живо интересовање, када је објављен 50-тих година. Запажен је био и драмски комад “Жеља за срећом”, а њен књижевни опус садржи и неколико збирки поезије за дјецу које су врло укусно илустроване у Дизнијевом маниру.

Кетлин је и даље његовала стара холивудска пријатељства, прије свега са глумицама Мери Пикфорд, Полом Негри, Глоријом Свансон, Марион Девис и другима. Све су се оне тешко мириле са вртоглавим промјенама у свијету филма. Иако су се ријеке долара сливале у њихове џепове лакоми холивудски продуценти постајали су све безобзирнији. Глумци су били изложени суманутом темпу, снимали су по десет филмова паралелно радећи дању и ноћу под понижавајућим условима. Ствари су отишле тако далеко да је овај систем урушавао моралну и менталну структуру људског бића, бијег у дрогу и алкохол доводио је често и до самоубиства. Мерлин Монро ће једном рећи: “Холивуд је мјесто гдје ће вам платити 1000 долара за пољубац и 50 центи за душу”. За то вријеме Илићева је живјела мирно, редовно се дописујући са родбином свог мужа у Србији, учећи тако српски језик. Завољела је нашу земљу и народ, упознавајући их кроз литературу, али прије свега кроз носталгичне приче свога мужа. Тако је и одлучила да мјесто њиховог заједничког вјечног почивалишта буде Београд.

За то вријеме њен предузимљиви муж је направио велику пословну каријеру, захваљујући смјелости, мудрости и поузданости, која није остала непримијећена у свијету бизниса. Године 1925. указана му је велика почаст да стави свој потпис на новчаницу од пет долара. Од 1933. до 1939. био је владин инспектор за народне банке у САД. Тешко је побројати све његове разгранате послове, чак и у осмој деценији живота посвећено и окретно је вршио дужност потпредсједника Уједињене банке Калифорније. Илић је био присан пријатељ принца Павла Карађорђевића и политичара Драгише Цветковића, са којима је у Београду студирао на истој класи 1912. године. Дружио се са многим важним члановима америчког џет-сета из свијета политике и бизниса, али и оних из филмске индустрије, као што су Л. Б. Мајер (MGM), браћа Ворнер (Warnet Bros), те Шенк (20th Century Fox).

Служи на част овом ватреном родољубу да је и овом приликом урадио много. Миомир Илић је долазио у Београд 1939. кад су му добродошлицу указале и “више инстанце”, док је други његов боравак 1963. прошао скоро незапажено. Тада тај амерички банкар - “буржујска гуликожа” није ни могао задобити симпатије, ни значај у земљи социјалистичког радничког самоуправљања. Тих дана то му је била потпуно неважно. Скрхан болом, послије 38 година брака, видно потресен, сахрањивао је вољену Кетлин у породичној гробници на Новом гробљу. Ту поред ње и он ће наћи смирај неколико година касније. Мада би ова прича могла послужити и као синопсис за неку сапуницу, она је ипак озбиљна сага о љубави, оданости, дужности, повјерењу и одрицању. О свим оним важним стварима које полако блиједе у овом нашем данашњем свијету.

Везе

Одмах по нападу Њемачке на Југославију, 8. априла 1941, Краљевска влада настојала је да искористи Илићеве разгранате везе и упућује хитан допис амбасади у Вашингтону да се подрже напори господина Илића око прикупљања свих врста помоћи за угрожену отаџбину, у шта би биле укључене и патриотске организације наших исељеника.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана