Нобелова награда за мир први пут од 1935. додијељена новинарима: Зашто Реса и Муратов, а не Асанж и Сноуден

Миланка Митрић
Нобелова награда за мир први пут од 1935. додијељена новинарима: Зашто Реса и Муратов, а не Асанж и Сноуден

Мир и слобода, право на слободу говора, мишљења, избора, све то нуди демократско друштво, али, у већини случајева, нуди само фиктивно. Док већи дио свијета на различите начине бива лишен слободе, један дио пак стално нуди различите привиде да су ове стално понављане флоскуле одрживе и прихватљиве.

Један дио свјетског поретка је има, други не. Разбацивање флоскулама траје, а можда је и један од примјера тога и недавно додијељена Нобелова награда за мир, коју је, први пут, још од 1935. године добио – новинар. Тачније, двоје новинара, Марија Реса и Дмитриј Муратов, и то за напоре да обезбиједе слободу изражавања, као предуслов демократије и мира. Нобелов комитет навео је да су они примјери новинара који се залажу за идеал слободе изражавања и штампе.

Предсједник Удружења новинара Републике Српске Данијел Симић, за “Глас Српске” прокоментарисао је овакав потез те се осврнуо на неке раније добитнике, истакавши да је само питање Нобелове награде важно онолико колико само признање некоме значи.

- Ради се о исполитизованом институту и он служи интересима финансијске олигархије која влада свијетом. Начин на који бирају лауреате, сличан је расном кључу по којем се посљедњих деценија додјељују награде “Оскар”, Америчке академије за филм. Таква врста естраде са филмског платна слијеђена је и у званичној, високој политици САД. Прво се кренуло са именованим функцијама. Медлин Олбрајт, Јеврејка, која је прешла на хришћанство, постала је прва жена државни секретар САД. Затим је слиједио Колин Пауел као први црнац, а онда је љествица подигнута Кондолизом Рајс. Она је била и жена, и црнкиња. Барак Обама је логичан наставак овог низа, и никако случајно добитник Нобелове награде. Управо за мир. Без обзира што је водио два рата и десет дана након што је примио награду, послао 30.000 нових војника у Авганистан. Од Нобелове награде се очекује да ће постављати глобални тренд у том смислу - казао је он и додао да то није амерички мит популарне културе, већ староевропски елитистички суд свјетских достигнућа.

Према његовим ријечима, циљ овогодишњег избора је утицати на новинаре у тим (Русија и Филипини) и сличним земљама.

- То су земље чија власт се опире глобалној тиранији и систему вриједности САД и њених НАТО сателита. Мотивисати их да наставе даље у том правцу, као да раде неки планетарно битан посао, а не служе интересима изван своје земље. Након разних хуманитарних организација, просто су на ред за ову награду дошли и новинари - наводи он.

Говорећи о Муратову и Реси и важности онога што су урадили, Симић објашњава да су ово двоје новинара оно што америчко законодавство од 1938. године дефинише као “страни агент” те да та фраза најбоље описује заслуге које су мотивисале њихово награђивање.

- Довољно је рећи да је Димитриј Муратов рекао да би он своју Нобелову награду дао Алексеју Наваљном, па смо већ одговорили на питање. При томе Наваљни је потпуно маргиналан политички лик у Русији и није никаква пријетња Путину на изборима. Он је битан само у медијима Запада, исто као извјесна Свјетлана Тихановскаја у Бјелорусији, од које сада праве глобалну икону без икакве заслуге. Не би ме чудило да су ове године њој додијелили ту награду па сам помало и разочаран. Марија Реса је, опет, у својој каријери била шеф дописништва Си-Ен-Ена са Филипина, а на челу је медија који напада предсједника Дутертеа. Он је заговорник независне политике ове земље и заузео је курс приближавања Кини и Русији. Истовремено је покренуо рат против дроге, широку кампању против корупције и инфраструктурну изградњу земље. То су све добре ствари за народ Филипина, али никако за глобалне мултинационалне компаније које су их навикле искориштавати - објашњава Симић.

Симић наводи и да је од свих Нобелових награда, па и оних за науку коју никад није добио, рецимо, Никола Тесла, посебно награда “за мир” чиста политичка полуга, али и она за књижевност, јер је нису добили писци као што су  Толстој, Чехов, Борхес, Џојс,  али јесте Винстон Черчил.

- Питање Нобелове награде, наравно, већ одавно није нешто око чега се пита само Шведска. Некад су Нобелову награду за књижевност добијали превасходно скандинавски, а касније и други европски књижевници. Тако ће и одјек ове награде на Филипинима и у Русији бити онолики, колико је у тим земљама јак мит о Нобеловој награди као нечему што је планетарно вредновање квалитета. Помислите само да ли би било могуће да Нобелову награду за мир добије Џулијан Асанж или Едвард Сноуден? Они не само да су у свијету познатији од двоје поменутих новинара, већ су и поднијели већу личну жртву у борби за оно у шта су вјеровали. Урадили су то управо позивајући се на слободу појединца и право друштва у цјелини да зна шта раде политички лидери. Бредли Менинг, са промјеном пола и имена у Челзи Менинг, идеалан је управо за тај мондијалистичко-патетични наратив, али је он/она у америчком затвору као издајица – истиче он и појашњава да разлози због којих они не би могли да добију награду за мир довољно говори о награди и о могућности њеног стварног доприноса “слободи изражавања”.

У свијету стално присутних раније поменутих флоскула о борби за слободу мишљења појединца, Симић истиче да је њему тренутно најважнија битка она против измјена Кривичног законика БиХ.

- За мене као дио колективитета, али и лично, тренутно је најважнија битка новинара против наметнутих измјена Кривичног законика БиХ, који уводе вербални деликт. Такозвани Инцков закон је питање свјетских оквира. Како је могуће да у срцу Европе, док слушамо флоскуле о слободи појединца и демократији, неко пријети затвором уколико користите своје право на слободу мишљења и његовог јавног изражавања те коментаришете одлуке естрадног квазисуда из Хага? Сваки слободољубив човјек у свијету мора устати против Бонских овлашћења. Можда не могу одговорити на питање какав ће бити исход, али знам да сигурно неће бити освијетљен Нобеловом наградом – закључио је Симић.

Филипини и Русија

Нобелов комитет је навео да Марија Реса користи слободу изражавања како би “разоткрила злоупотребу моћи, употребу насиља и растући ауторитаризам на Филипинима, у својој родној земљи”.

Године 2012. постала је суоснивач “Раплера”, компаније за дигиталне медије за истраживачко новинарство, коју и даље води. “Раплер” је критичку пажњу усмјерио на контроверзну кампању власти Родрига Дутертеа против дрога. Како се наводи, број умрлих је толико висок да кампања личи на рат који се води против становништва сопствене земље. Реса и “Раплер” су такође документовали како се друштвени медији користе за ширење лажних вијести, узнемиравање противника и манипулацију јавним дискурсом. Дмитриј Андрејевич Муратов, наводе, деценијама брани слободу говора у Русији под све изазовнијим условима. Године 1993. био је један од оснивача новина “Новаја газета”. Од 1995. био је главни уредник листа укупно 24 године. “Новаја газета” је данас, тврди се у образложењу награде, најнезависнији лист у Русији, са фундаментално критичким односом према моћи.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана