Недељко Ковачевић, самоуки музичар, свира седам инструмената: Музика ме одржала у животу VIDEO

Милош Васиљевић
Foto: Велибор Трипић

Више од осам деценија самоуки музичар Недељко Ковачевић другује са седам инструмената, па тако и на прагу 90. године у градишком селу Ровине највише свира и пјева уз гусле, усну хармонику и дипле, а у једном филму глумио је и са славним Батом Живојиновићем.

- Вихор рата протјерао ме је у Лијевче из родног Доњег Вакуфа, а несрећа на послу рано отјерала у пензију. У животу су ме оставили само инструменти јер ми је кичма оштећена па сам се скоро био предао, а љекари су ми сугерисали да што више свирам како бих дао себи мотивацију да се опоравим - почиње своју животну причу Ковачевић који је и данас виталан, вози ауто, али и ради у башти са супругом Анђом.

Отац му је, како каже, свирао неке инструменте, па је неке научио само гледајући како он свира. Ипак, не крије да му је прва љубав била усна хармоника, а једну такву давне 1944. године Швабама је украо.

Сваки инструмент је, наводи, прича за себе, ипак, дипле и гусле издваја од осталих.

 - Све је кренуло одмалена, јер је отац свирао и правио двојнице и гусле, па тако је и мени било интересантно да то научим. Нијемци су били код нас у Доњем Вакуфу на Божић, а како сам увијек био храбар, једно вече Шваби сам украо усну хармонику. Снијег је био до кољена, грудвао сам се с њима и били су коректни, а кад су пошли кућама, фино смо се поздравили. Свирао је он и заспа увече, а ја полако у џеп, хармонику извучем и ставим у сламу - рекао је Ковачевић.

Инструменти су његова велика љубав, а уз њих је обишао комплетну бившу Југославију, па и Европу.

- Свирам гусле, шаргију, дипле, козји рог, усну хармонику, двојнице и фрулу. Уз очеву помоћ научио сам свирати гусле и двојнице, остало све самоиницијативно јер гајим љубав према музици, нашим обичајима, а волим и данас да рецитујем и да здравим на весељима којих је, нажалост, све мање - рекао је Ковачевић.

Деценијама је био члан КУД-а "Јањ" Доњи Вакуф, из којег носи најбоље утиске.

 - Посљедњи пут смо, када смо пјевали уз гусле, били у црногорском граду Рожаје, гдје сам и гуслао. Молили су ме да гуслам и ујутру, а не само увече. Било је сигурно и бољих гуслара, али ја сам пјевао разговијетно, тако да су сви на тим саборима могли препознати сваку ријеч - казао је он.

Наглашава да уз многе пјесме и данас пусти сузу, у шта се увјерила и наша екипа.

- Нема више обичаја, оставио сам своју културу тамо. Била су то нека друга времена, другачије вриједности, пуно се пажње поклањало традицији, обичајима. Данас мало кога то интересује, нека нова интересовања учинила су своје. Људи сједе и гледају у телефон, све се промијенило, што није добро - казао је Ковачевић.

И са шаргијом је прошао Европу на наступима иако овај инструмент није био толико специфичан за његов завичај. Добар је рецитатор, а "Смрт мајке Југовића" му је омиљена пјесма.

 - Сваки град и наступ причињавао ми је велико задовољство. Значило је то и социјализацију, дружење, упознавање нових људи. Времена којих се сјећамо са сјетом, јер су нам доносила пуно, али бисмо и ми на сваком наступу дали свој максимум. Уживали смо у оном што радимо, па смо наступали и у Аустрији, Њемачкој и Швајцарској, уз све земље бивше Југославије - нагласио је Ковачевић.

Овај старина присјетио се и данас када је раме уз раме са пријатељем и славним глумцем Велимиром Батом Живојиновићем глумио у филму "Посљедњи скретничар узаног колосијека", сада већ давне 1986. године.

- Био сам добар пријатељ са покојним Батом Живојиновићем. То мајка више не ради, покој му души, за све је био спреман, за договор, имао је душу, био је мајстор и у послу који је радио, али и за дружење.

Каже да се и сада, послије скоро 40 година, сјећа скоро сваке сцене из филма.

- Било је љето кад смо снимали, он је био скретничар, а ја кочничар. Пили смо пиво. Тешко је глумцу, издржао сам једва 12 дана - рекао је Ковачевић додавши да је пуно лакше бити музичар него глумац.

Како каже, нема више друштва као некад, а тек ријетки воле да чују неки од ових инструмената.

- Све је мање људи које интересују инструменти, и ношња ће пропасти, јер нема више интересовања. Модерне технологије су кумовале да до тога дође, ипак мислим да ни сада није касно да се вратимо нашој изворној пјесми, дружењима и фестивалима. На тај начин нове генерације одрастају у неким новим околностима, које бојим се да нису добре  - рекао је Ковачевић.

Каже, док га здравље буде служило, биће активан и помагаће својој супрузи око послова у пољу, јер желе да имају своју башту и здрав производ.

 - И данас возим ауто, идем од града, увијек треба нешто купити, треба отићи по пензију. Агилан сам за своје године и здравље ме добро служи, једино што имам и даље проблеме са кичмом, јер се камен сручио на мене. Садим и копам кромпир, паприке и парадајз - казао је Ковачевић.

Носталгија за родним крајем неће никада престати, а на прву ријеч пустио је сузу.

 - Недостаје ми сваки педаљ тог мог краја, јер гдје се родите и проведете дјетињство, остаје у трајном сјећању док сте живи. Доњи Вакуф је дио мене и биће док сам жив. Ипак, морам признати да ми је и у Градишци лијепо јер имам здраву породицу, што је и највеће богатство - рекао је Ковачевић.

Ракија као лијек

Недељко Ковачевић каже да и данас воли да попије чашицу добре ракије која, ако се пије умјерено, може бити као лијек.

 - Лијек за дуг вијек је комбинована ракија, односно она која се прави од шљива, грожђа, јабука и крушака. Умјерено пијем, ујутру једну, преко дана и увече. Често ту и буду гости па морам једну непланирану, али не жалим се  - у шали говори Ковачевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана