Након Првог свјетског рата врој Срба преполовљен, а након другог је чинио једва трећину

Само у посљедња два свјетска рата број цивилних жртава међу Србима у БиХ не може се поредити ни са једним другим европским народом у истом периоду пропорционално њиховој величини.

Већина починилаца ових геноцидних дјела остала је на слободи, истакнуто је у Меморандуму који је у посједу Срне.

Као и током претходних деценија под аустро-угарском управом, Срби нису хтјели да прихвате да буду њени субјекти и по избијању рата 1914. проглашени су за велеиздајнике. Моментално су почели судски процеси широм Босне.

Из ових области или из онога што је тада био сребренички округ, око 20 Срба је осуђено за велеиздају. То су све били угледни људи из овог региона. Двојица су били православни свештеници.

Судбина протојереја Милана Петковића је фактички симболична за многе Србе из Босне и из овог конкретног региона. Он је провео Први свјетски рат служећи затворску казну, преживио је тај рат, али не и сљедећи. У Другом свјетском рату био је поново ухапшен и одведен у Дахау, гдје је окончао живот у гасној комори.

Срби којима није суђено у намјештеним процесима и који нису послати у затвор били су изложени другим методама истребљења и прогона. Под аустро-угарском управом неколико хиљада српских породица је побјегло или су протјеране. Поред власти, локални муслимани и Хрвати из /паравојних/ формација Зелени кадар и Шуц директно су протјеривали ове људе. Мало протјераних се вратило послије рата.

Најокрутнији метод депортација био је слање у логоре. Такви озлоглашени логори за Србе из Босне били су Арад, Сапроњек, Незидер... Само у Араду, гдје је први транспорт извршен у августу 1914, животе је изгубило близу 200 људи српске националности из сребреничког округа. Осим одраслих мушкараца, цивила, дјеце, жена, страдали су старији и читаве породице.

Након свих ових прогона, према првом попису становништва обављеном пет година послије рата и стварања Југославије, популација Срба умањена је на само око 50 одсто укупног броја становника округа Сребренице, Братунца и Скелана.

Нови рат ће донијети нови егзодус. За то су се побринули скоро исти окупатори и исти њихови сарадници. Сребренички округ, а у ствари читава БиХ, дати су у Другом свјетском рату хитлеровској креацији Независној Држави Хрватској на челу са поглавником Антом Павелићем.

Није могуће саставити листу српских жртава у сребреничком региону. Процјене иду од 3.000 до 6.000 особа. Нека свједочења пружају подигнути споменици у чисто српским селима и црквеним двориштима гдје су уписана имена страдалника.

Такви записи могли су се наћи у више од 20 српских села до овог најновијег напада на српски народ који су отворено покренули муслимани у прољеће 1992. године. Чак су и на споменику у самој Сребреници, гдје су муслимани послије Другог свјетског рата били већина, уписана имена 145 убијених Срба, међу којима је 36 дјеце млађе од седам година.

Геноцидна кампања против српског народа већ на почетку је резултирала спаљивањем до темеља скоро свих српских села, а сви сељани који нису успјели да побјегну су побијени, често на бестијалан начин. Усташе и домобрани, хрватско-муслиманске фашистичке легије, уништиле су и девастирале села Залазје, Брежане, Оченовићи, Српска Каменица, Живковићи, Сикирићи, Жљебац, Српски Прибидоли, Подравање, Факовићи, Кравица, Жабуковци, Бањевићи, Слапашница, Поповићи...

/Осим тога, у овом подручју је и Дрињача, одакле су Павелићу његове вјерне усташе послале поклон - буре са ископаним очима Срба, као што описује Малапарте у роману "Кожа"/.

Већ почетком 1942. буквално није било Срба у сребреничком округу осим неколицине која је успјела да преживи скривена у планинама и у избјегличким камповима у шумама.

Током година Другог свјетског рата сребренички округ је био етнички очишћен од Срба и у цијелости је припао исламским вјерницима.

Резултати геноцида над српским народом у сребреничком округу постали су очигледни послије Другог свјетског рата и обнове Југославије. Некада доминантан по бројности, српски народ је постао мањина послије Другог свјетског рата и једва је чинио трећину становништва.

Важно је напоменути да у Југославији, послије ратова и непорецивих злочина над српским народом које нико није негирао у периоду мира, није успостављена евиденција жртава или злочинаца. Већина починилаца ових геноцидних дјела остала је на слободи. У сребреничком округу је регистровано само око 15 такозваних сарадника окупационих снага, од којих су тек неки добили симболичне казне и одслужили неко вријеме у затвору.

"Ово не бисмо помињали када не би било регрутовања нових кољача и убица поново из истих породица", пише у овом документу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.