Најважнија споредна ствар на свијету у филмској умјетности: Фудбал игра на побједу, Холивуд на блокбастере

Бранислав Предојевић
Најважнија споредна ствар на свијету у филмској умјетности: Фудбал игра на побједу, Холивуд на блокбастере

Иако је жанр спортског филма у седмој умјетности дао велики број квалитетних остварења о боксу, бејзболу, кошарци, америчком фудбалу и атлетици, за разлику од њих, филм и фудбал заједно никада нису доживјели масовни успјех и популарност попут горе поменутих спортова.

Судећи по подацима сајта ИМДБ, квалитетнијих филмова фудбалске тематике има педесетак (боље оцијењених) што је у поређењу са нпр. спортским филмовима на тему бокса (250 наслова) скроман број. Филмови о фудбалу нису постали блокбастери, о неким значајнијим филмским наградама попут “Оскара” да и не говоримо, а највећи или најзанимљивији креативни домети остварени су у нискобуџетним остварењима или водама жанровског Б-филма.

Дисхармонични однос фудбала и филма

Више је разлога за то. Прије свега, фудбал није ни близу популаран спорт у САД као у остатку свијета, а да се не лажемо, оно што није популарно у Холивуду тешко да може направити озбиљнији посао у свијету филмске индустрије. Највећи новац је тамо и највећи играчи у филмској индустрији такође су тамо, а гдје су новац и звијезде, тамо је и успјех. Не треба да занемаримо комплексност фудбала као игре, што је захтјевно пренијети на велики екран због сложености појединих продукцијских елемената, који захтијевају стадионе испуњене десетинама хиљада фанатичних навијача, а и јер главни протагониста мора имати одређене способности и таленат фудбалера.

Професор и антрополог Иван Ковачевић у студији “Фудбал, филм и политика” тврди да је базична динамика гледања фудбала супротна филмској динамици.

- Фудбалска утакмица је нерепетитивни догађај који има динамику инхерентну спорту садржану у неизвјесности. Није немогуће гледати утакмицу знајући резултат, мада је главна чар фудбала у непосредном, директном посматрању, које се са стадиона пренијело и на екране. Насупрот телевизијском емитовању уживо, филмски, као и сваки други снимак или приказ, губи основно својство овог спорта, неизвјесност крајњег исхода - тврди Ковачевић.

Он додаје да је фудбалски филм због тога динамику и драму морао тражити кроз друге друштвене аспекте, а не у самом фудбалу.

- Случајно или не, у овај дисхармонични однос филма и фудбала ушли су политика и рат, дајући трећу димензију и сврставајући ове радове и у антропологију политике. Поменути улазак политике у филм о фудбалу је динамизирао и учинио филмове неизвјесним и напетим, таман колико треба да буду - написао је Ковачевић.

Због свега тога није чудно што је и даље код публике прва асоцијација на фудбалски филм остварење “Бјекство у побједу”, снимљено 1981. године, а које у фокусу наратива има утакмицу из Другог свјетског рата у којој су снаге одмјерили савезнички ратни заробљеници и нацистичка Њемачка. Овај класик спортског филма у себи обједињује елементе који потврђују горе наведене тезе. Снимљен је од стране холивудског великана Џона Хјустона, имао је звјездану глумачку екипу (Мајкл Кејн, Силвестер Сталоне, Макс фон Сидов…) и појачање у виду фудбалских легенди: Пелеа, Освалда Ардиљса, Бобија Мура и других.

Моћни студио “Парамоунт” био је продуцентска кућа са буџетом од шест милиона долара, а имао је велики уплив драмских фактора због ратног и политичког позадинског контекста приче. Но, потребно је нагласити да је и он у биоскопима зарадио свега 27 милиона долара, те да каснију култну славу дугује телевизијској дистрибуцији и позитивној усменој предаји публике.

Од Уједињеног Краљевства до Хонгконга

Квалитетнији филмски радови на тему најважније споредне ствари могу се пронаћи у колијевци модерног фудбала, тј. у британском филму, који је у протеклих пола вијека изњедрио низ занимљивих остварења, како у водама арт филма, тако и у поджанру популистичко-експлоатацијског филма.

Међу првима треба да поменемо дјело британског режисера Кена Лоуча “Тражећи Ерика” о фудбалској легенди Ерику Кантони и његовом вјерном навијачу која, захваљујући оригиналности и препознатљивом аутору, двоструком добитнику “Златне палме”, представља освјежење у овом поджанру. Међу квалитетније фудбалске филмове спада потресна драма о британским хулиганима “Навијачко лудило”(2004), екранизација навијачке исповијести “Стадионска грозница”(1997) писца Ника Хорнбија, иначе ватреног навијача Арсенала, те можда и најбољи филм о феномену фудбалске магије “Проклети Јунајтед”(2009) режисера Тома Хупера.

Ова биографска драма, која се бави успоном и падом чувеног енглеског клуба Нотингем Фореста на врх Европе па назад у ниже лиге, кроз причу о животу њиховог тренера Брајана Клефа занимљив је и динамичан филм који је на великом екрану оживио магију зеленог терена и оно што је прати иза кулиса.

Треба да поменемо и “лакше” жанровске филмове попут спортске комедије “Играј као Бекам”(2005), која је постала филм са неочекиваном зарадом од 106 милиона долара на уложених шест милиона, или акционо-фудбалску комедију “Меан Мацхине” (2001), са легендарним костоломцем из ФК Вимблдон и глумцем Винијем Џонсом у главној улози, који сигурно нису материјал за “Оскара”, али јесу лепршави и забавни филмови за сваког неоптерећеног љубитеља фудбала.

Занимљиви филмови на тему фудбала стизали су у овом миленијуму из европских продукција, као што је одлични њемачки филм “Чудо у Берну” (2003) о побједи западноњемачке репрезентације над екипом Мађарске познатом као “Лака коњица” или спортска драма “Офсајд” (2006), Иранца Јафара Панахија као духовита и болно истинита прича о свакодневној борби фанатичних фудбалских навијачица којима је у Ирану забрањен улазак на стадионе.

Међу занимљивијим дјелима на ову тему је култно остварење “Кунг фу фудбал”(2001), кинеског режисера Стивена Чоа, чији наслов говори о каквом се бизарном споју ради, али не треба да имамо предрасуда, јер ова откачена прича о комбинацији фудбала и борилачких вјештина Далеког истока даје забаван и урнебесан филм, који поништава законе физике помоћу игре на два гола.

Фудбал у земљи кошарке

Када су у питању фудбал и домаћи филм, ни ту ситуација није боља, јер је жанр спортског филма у југословенској и српској кинематографији био скрајнут у страну, а ситуација није била боља док се Драган Бјелогрлић није прихватио екранизације књиге “Монтевидео, Бог те видео” у два филма и серију.

Истина, филмова фудбалске тематике било је и раније, неки од њих су чак занимљиви попут драмских остварења “Друг претседник центарфор”, режисера Жоржа Скригина и “Тренер “ Пурише Ђорђевића, а за неке, који су ближе водама комедије попут “Она воли Звезду”(2001) режисера Марка Маринковића, довољно је рећи да је велик успјех да су уопште снимљени.

Српски филм пролазио је, као и српски фудбал, уз велика очекивања и мале резултате, а понеки успјех попут “Монтевидеа” био је ту као “изузетак који потврђује правило”, да се фудбал код нас одавно не игра озбиљно, како у реалности, тако и на филму.

Бјелогрлић је објашњавао да је њега у воде спортског филма привукла љубав према фудбалу и жеља да саму причу о успјеху југословенске репрезентације на СП у Уругвају обогати елементима мелодраме и историјског филма.

- Кад сам чуо ову причу, одмах у старту ми је била примамљива јер, пре свега, волим фудбал. Волим и тридесете године прошлог века које су за мене најбоље године у читавој историји човечанства. Привукло ме то што она није прича о великим ратовима малих народа. То је један мали догађај о људима који хоће да иду на светско првенство у фудбалу. Схватио сам да се кроз тако један мали догађај може испричати прича и о једном времену, о људском подвигу и о остварењу једног сна. Схватио сам да од те приче може да се направи један леп поетски филм - рекао је раније Бјелогрлић.

У сваком случају, док се Европско првенство у фудбалу полако примиче крају и фудбал на њему полако почиње да личи на оно што треба да буде, након пандемијске кризе и мањка интереса публике, ваља бацити поглед на неки од ових филмова. Макар због чувених маказица Едсона Арантеса дос Насцимента Пелеа у филму “Бјекство у побједу” које, уз богатство и таленте које посједује у својим студијима, ни Холивуд не би могао смислити.

 Документарци

У посљедње вријеме све су популарнији документарци о највећим фудбалским личностима који нуде одличан квалитет у погледу на природу игре. Потребно је поменути филм “Марадона” (2008) у којем режисер Емир Кустурица спаја анимирану, играну и документарну форму те доноси своју визију лика и дјела покојног аргентинског аса. Обавезно штиво је и филм “Пеле: Рађање легенде” (2016) у којем је представљен његов живот до 17. године, када је дебитовао на Свјетском првенству у Шведској. Обавезно треба да баците поглед и на документарце “Меси” и “Роналдо”, који вјерно сликају настанак два највећа играчко-маркетиншка феномена модерног фудбала, те филм “Zidane: А 21st Century Portrait” (2006) који се бави француским великаном.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана