Митови српске историје: Зашто нема петокраке на гробу предсједника Тита?

Agencije
Митови српске историје: Зашто нема петокраке на гробу предсједника Тита?

Већ колико наредног четвртог маја 2020. године навршиће се четрдесетогодишњица смрти врховног команданта Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, као и доживотног предсједника СФР Југославије Јосипа Броза Тита.

Безмало исто толико времена у јавности несмањеним интензитетом опстојавају бројне дилеме, контрадикторни ставови, дијаметрално различите историјске оцјене, али и бескрајно маштовите и често сасвим бесмислене теорије завјере у вези са идентитетом, битним моментима из живота, датумом и узроцима смрти, мјестом, начином, па чак и бројем сахрана "највољенијег сина наших народа и народности".

Јавност, међутим већ деценијама понајвише интригира необичан и крајње неочекиван изостастанак идеолошког обиљежја на гробном мјесту предсједника Јосипа Броза Тита.

И тако долазимо и до, за многе, веома занимљиве и "мистериозне" "Куће цвећа" која се налази у комплексу репрезентативног и по много чему изузетног престоничког Музеја Југославије.

У средишту самог здања налази се саркофаг импозантних димензија, израђен од белог венчачког мермера, тежак чак девет тона, испод кога се налазе посмртни остаци доживотног предсједника СФР Југославије Јосипа Броза Тита.

На саркофагу се, такође, мимо свих очекивања, налази само крајње једноставан и концизан натпис који гласи:

"Јосип Броз Тито

1892-1980."

И ту, у очима теоретичара завјере, почиње прави правцати заплет.

На овом мјесту је важно указати и на то да је Јосип Броз Тито, током вишедеценијског периода, уз пуно сагласје и ангажовање својих сарадника, веома минуциозно и темељно изграђивао култ сопствене личности што је било манифестовано бројним активностима, подизањем споменика, именовањем установа, предузећа, улица, тргова и градова, успостављањем "Штафете младости" и свеопштом идолатријом једног предсједника Републике која је пријетила да прерасте у својеврсно обожавање сасвим извесно смртне особе.

Замијенивши 1945. године монархију Републиком, Југословени се, изгледа, у поратном раздобљу нису успјели или нису жељели одрећи и феномена "владара", овога пута без престола, некаквог доживотног предводника и идеолога што су све видјели или учитали у личност Јосипа Броза Тита.

Но, вратимо се изнова изостанку управо тог "мистериозног", очекиваног и подразумијеваног идеолошког обиљежја на предсједничком саркофагу.

Наиме, извор свих "дилема" и "мистерија" налази се у чињеници да се, мимо сваког очекивања, на Титовом гробном мјесту, авај, нигдје не налази петокрака! Другим ријечима, како се уопште могло десити то да на гробу тог "архидиктатора, ортодоксног комунисте и србомрсца" нема петокраке?!

И тако смо сви дошли у ситуацију да безмало од самог дана предсједникове сахране, а то је био 8. мај сада већ далеке 1980. године, исувише често кроз медије и публикације будемо обасипани најразличитијим и најбесмисленијим теоријама завјере којима је недовољно упућеној јавности "разоткривана мистерија" изостанка идеолошког обиљежја на Титовом гробу под којим је он остварио једну од најзначајнијих и свакако најконтроверзнијих државничких каријера током друге половине претходног вијека, и то у регионалним, европским и свјетским оквирима.

Уколико само на час по страни оставимо све те теорије завере и тумачења самозваних зналаца, а пажњу посветимо искључиво историјским изворима и чињеницама доћи ћемо до сљедећег крајње једноставног и истинитог одговора на питање зашто на предсједничком саркофагу у "Кући цвећа" у Београду нећемо пронаћи никакво идеолошко обиљежје, па ни другу Титу толико блиску петокраку.

Како бисмо одгонетнули ову у науци непостојећу дилему и "мистерију" потребно је да се подсјетимо тога да је још 1960. године, током боравка у САД у намјери да присуствује засједању Генералне скупштине УН, друг Тито изразио жељу да посјети Елеонору, удовицу предсједника Франклина Д. Рузвелта, како би у врту њихове породичне куће у коме је био сахрањен амерички шеф државе из периода Другог свјетског рата њему и одао почаст.

О тој посети, осим званичних писаних извештаја чланова југословенске делегације и бројних медијских извештаја, на посебно занимљив и драгоцјен начин сведочи и изузетан журнал у продукцији "Филмских новости", некада југословенског, а данас пребогатог српског националног архива документарног филмског материјала.

Вреди указати и на то како је предсједник Рузвелт сахрањен у монументалном правоугаоном саркофагу, израђеном од белог мермера, који се налази у самом средишту цвјетне баште његовог некадашњег породичног дома.

На саркофагу, гле чуда, не постоје никаква идеолошка или државна обиљежја осим једноставног исписа који садржи име и презиме покојника, као и године његовог рођења и смрти.

Предсједник Тито је већ током саме посјете породичном дому Рузвелтових изразио нескривену задивљеност једноставношћу гробног мјеста једног од најзначајнијих свјетских државника претходног вијека те је у наредним годинама, у више наврата, говорио како би и он волио да почива у средишту своје цвјетне баште, и то у саркофагу израђеног од бијелог мермера на коме би се налазио само концизан натпис који би садржавао искључиво његово име, презиме и надимак, као и године рођења и смрти.

И тако је и било урађено.

Цвјетна башта предсједника Рузвелта симболички је била "ископирана" у Београду, у објекат под називом "Кућа цвећа" која, на неки начин, наткриљује приватни југословенски предсједнички врт засађен најразличитијим лијепим цвијећем и другим биљкама.

Како би и југословенски доживотни предсједник, баш као и његов амерички "колега", почивао под ведрим небом, вјешто је било пројектовано, а потом и удешено да саркофаг са Титовим посмртним остацима буде постављен непосредно испод лантерне у "Кући цвећа", другим ријечима под "отвореним" небом

Оно што јесте необичан куриозитет односи се на чињеницу да је "највећи син наших народа и народности" заиста био сахрањен два пута, и то током једног те истог дана.

Када је 4. маја 1980. године спикер РТВ Београд Миодраг Здравковић кроз сузе објавио да је друг Тито умро, почела је ,,биткаˮ инжењера Драгомира Гавриловића са временом. За само седамдесет два сата, колико му је стајало на располагању, било је нужно да се у "Кући цвећа" избетонира површина од 200 м1 у чијем би склопу била гробница, простор за мимоход и трибине за неколико стотина високих званица из читавог свијета.

Упркос изузетно кратком временском року и исцрпљености, све је било завршено на време – у рано јутро 8. маја 1980. године. Била је спремна и монументална надгробна плоча специјално за ту прилику израђена од аранђеловачког венчаца, тешка читавих девет тона.

Како је инжењер Гавриловић у више наврата касније сведочио, ,,било је јасно да се она [мермерна плоча тешка девет тона] само помоћу дизалице може поставити на гроб, а тако дуготрајан и неизвестан чин не би био баш ефектан пред свјетским камерама. … Одлучили смо да умјесто праве надгробне плоче ставимо маску, такође мермерну, али знатно лакшуˮ.

И док је, захваљујући телевизијском преносу безмало читав свет нетремице пратио сахрану предсједника Тита од кога су се ту, у ,,Кући цвећаˮ, опраштали бројни свјетски званичници, инжењер Гавриловић је страховао ,,да се нешто не отме контроли. Питао сам се, шта ако свеже залепљене плочице [од којих је била сачињена мермерна маска која је требало да симулира предсједнички саркофаг] почну да отпадају?ˮ.

Ипак, све је, на срећу, протекло без непријатних изненађења. Када су се камере угасиле, а државници напустили комплекс, тачно у 16.30 часова започео је и посљедњи чин предсједничке сахране. Овога пута, без присуства јавности и званичника.

Сандук са посмртним остацима предсједника Тита, који је три дана пре тога закован стигао из Љубљане у Београд, извађен је из гробнице, обложен бакарном маском и поново спуштен на дно. Да би предсједник Тито почивао што мирније, преко сандука је стављена бетонска плоча, па је тек тада преко ње била постављена она мермерна, тешка невјероватних девет тона.

Тако је тек у касним вечерњим сатима тог 8. маја 1980. године, у присуству свега неколицине људи, коначно била окончана сахрана предсједника Тита.

И тако долазимо до сасвим једноставног и у историјским чињеницама утемељеног одговора на вишедеценијско питање зашто нема петокраке на саркофагу предсједника Тита што би надамо се, једном за свагда, требало да стави тачку на још један у бескрајном низу наших савремених митова који дуги низ година заокупља пажњу јавности на просторима некадашње СФР Југославије, али и шире.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана