Миодраг Живковић, аутор споменика на Сутјесци: Тито се није мешао у посао

 Само сам ја стално нешто тражио. Тито је био презадовољан изгледом тог споменика – за блог “Урбане стране” каже Миодраг Живковић (90), скулптор који је осмислио и направио монументални споменик посвећен палим борцима на Сутјесци.

И данас, деценијама послије, каже, да је радио потпуно умјетнички слободно, онако како је замислио и умио, како сваки умјетник жели да ради. Свако ко је размишљао о изградњи споменика на Сутјесци морао је страховати пред величином догађаја који се на тим просторима одиграо. Ту је природа јака и суверена, па је готово немогуће да је човјек допуни. Споменик битке на Сутјесци пажљиво је планиран и грађен, према сјећањима Живковића, око двије године. Разговарао је Живковић са многим учесницима битке прије него што је почео да ради на идејном ријешењу споменика

Споменици су грађени после јавних конкурса, на којима су могли да учествују сви уметници из тадашње Југославије. Конкурс се одржавао у Војном музеју, и уствари, био је изложба идејних решења. Избор најбољег обављала је комисија, састављена од врхунских стручњака. Није ту било протекције, политика се није мешала. То је тада било тако, било је другачије. На тим конкурсима за скулптуру и споменике ствараоци су имали прилику да прикажу свој рад, да упореде своју идеју са другим учесницима, јер су сви имали исту тему. У том племенитом надметању могло се много тога научити – објашњава Живковић.

Фирма „Првоборац” из Херцег Новог била је носилац радова, од копања темеља, арматуре, до коначног ливења у белом бетону. Радио је и један руски булдожер… Маршал је долазио, пратио радове, занимало га је како напредује посао. Јосип Броз је свечано и отворио споменик 1971. године. Пре отварања многи су се занимали како ће споменик изгледати.Поставило се питање око колоне ратника у покрету, много глава које се виде на споменику. Било је примедби да није реалистички, да није чисто као форма… Једном, зове ме Александар Ранковић, дођем, каже ми: “Ове колоне ратника које имате на споменику, чуо сам од многих да то није баш потребно да се на тај начин прикаже…”, каже: “Боље је да остане чиста форма”. Ту седи и маршал, и многи други. Кажем им: „Знате шта?! Ја сам проучавао битку на Сутјесци. На Сутјесци су продор чиниле колоне, јединице у покрету. Те јединице у покрету су и симболика споменика и мислим да то треба да остане. Ранковић ми каже: “Добро, немам ништа против”, али ме и пита: „Живковићу, а шта је теби генерал Петар Живковић (помоћник министра војске у емигрантским владама)? Да ли ти је он неки род?”. Маршал и сви остали чекају шта ћу да одговорим. Питање нисам очекивао, али ја му кажем: „Камо среће да ми је неки род, да ми је рођак, ја бих имао данас неку вилу у Лондону” – сећа се Живковић.

Импозантни споменик на Сутјесци чине двије симетричне покренуте камене громаде, висине 19 метара. Финансирала га је Борачка организација.

Споменик је знак идентитета, општи знак препознавања у културном простору. Моја жеља је да скулптура буде слободна, да се роди и да живи као саставни део простора, да буде део живота слободних људи. Народ без споменика био би народ без сећања – објашњава Живковић, који и данас вредно ствара.

Радује га што и данас, деценијама послије велике битке, многи поштоваоци обилазе споменик и што се баш на том мјесту одржава музички фестивал, на који долазе млади људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.