Милвоки има најљепшу православну цркву и најстарију школу VIDEO

Око Црквено школске општине “Свети Сава” окупило се око 1.000 породица, а однос међу њима је на “равне части” – отприлике половину чине они који су у Америку дошли “давно”, прије двије, три или чак четири генерације – а другу половину породице које су у емиграцију стигле са посљедњим великих таласом који је балканска огњишта напустио ратних деведесетих.

Драган Велеушић овдје као парох служи више од 32 године, чиме је оборио све рекорде. На питање колико је тешко помирити и под једним кровом ујединити припаднике заједнице који су дошли у различитим временима и вођени различитим мотивима, он каже:

Тајна српског јединства у Милвокију

“Када разговарам са људима чији су преци дошли овде прије 100 година ја им кажем: Да није новодошлих, овај храм би био полупразан! А тим новодошлим кажем: Да није било ових прије Вас не би имали гдје да се окупите, ни на молитву, ни на седељку, ни на спорт…То је чињеница која би требала да улије довољно мудрости и међу једне и међу друге. А таква сједињујућа сила је била могућа само под кровом храма, ту смо сви исти. Да би свима било потаман, организовали смо службе на енглеском и српском језику”, открива своје методе отац Драган.

Како истиче, српска се заједница у Милвокију обнавља са сваким новим таласом досељеника из матице.

“Прва већа група људи је овде стигла крајем 19. и почетком 20. вијека, већином из Босанске Крајине, из Лике, Кордуна и нешто мало Славоније. И прва институција коју су основали 1912. године била је црквено-школска општина. Ти људи су били углавном неписмени, али високо образовани духовно. Донијели су са собом празне торбе, али пуне душе и срца патриотизма и православне вјере. Зато није чудно што данас четврта генерација Срба рођена овде зна напамет 'Оче наш' на црквенословенском језику. То су научили од својих старих. Посљедњи велики талас је дошао послије ратова деведесетих, тачније 1996.године. Са њим је обновљена заједница наших имиграната овде. На жалост, платили смо прескупу цијену за то у отаџбини. Овдје смо примили преко 350 породица из ратом захваћених крајева у Босни и Крајинама. Сваку смо дочекали на аеродрому, обезбиједили плаћен смјештај бар на два мјесеца и све друго што им је затребало. То је и била дужност цркве, мајке, која прима и окупља људе”, присећа се парох цркве “Свет Сава”.

Ипак, истиче податак да се од 192 српске породице, које су 1918.године отплатиле дуг за стару цркву, само њих 14 под тим презименима и даље живи у Милвокију, што потврђује да аимилација и миграције узимају свој данак.

Српска хала за америчке предсједнике

Одмах поред Цркве налазе се Школа, званично прва српска у дијаспори, и Културни центар са канцеларијама, просторијом за пријеме и великом фискултурном салом, капацитета 750 гледалаца. Отац Драган не скрива понос док ми их показује…

“Школска зграда је направљена 1972. године, али су се људи ту окупљали разним другим поводима све док 1996. године коначно није добила праву намјену. Данас су ту савремено опремљене учионице, кафетерија у којој дјеца свакога дана имају топли оброк. Друга зграда, Културни центар, изграђена је 2005.године, а у њу смо из школе премјестили сале за седнице, канцеларије. Фискултурна сала служи школској деци, али се у њој одржавају и разне приредбе, прославе.

На другој страни великог имања у чијем је средишту богомоља, стациониран је велики конгресни центар, по имену “Серб Америцан Халл” изнад које се вијоре српска и америчка застава. Око њега је паркинг а у њему три сале, у којима је у својим кампањама протеклих деценија гостовало и говоре држало неколико америчких председника.

!”Интересантно је да су овдашњи Срби направили прво салу 1949.године, па тек онда цркву 1956. године. Што се показало као паметан потез, јер су скоро све наше цркве направљене од новца са неких забава и пријема. Данас је то бизнис за себе, црква те сале издаје једној корпорацији чији су власници такође Срби. Ту око цркве имамо још и девет кућа у нашем власништву, које данас издајемо углавном нашим старијим људима, а некад су у њима боравили наши људи избегли са ратних подручја. Имали смо једно правило, које је и даље на снази – ако се продаје нека кућа која граничи са црквеним имањем, она је морала да се купи!”, истиче Велеушић пословну логику ове српске цркве која се, за разлику од неких других, врло успјешно прилагодила америчком начину живота и размишљања.

Уточиште за браћу Етиопљане

Парох је посебно поносан на признања која је Црквена општина добила. Орден Светог Саве И реда који им је за учешће у изградњи Храма Светог Саве на Врачару додијелио блаженопочивши патријарх Герман, а прије неколико година Школа је одликована Орденом Његоша И реда од стране предсједника Републике Српске Милорад Додик.

Црква издаје периодични лист “Благе вести” на српском и енглеском, а има богату библиотеку у којој књиге коричи – парох лично. Поред тога што је духовни пастир, Драган Велеушић је и књижевник који иза себе има шест наслова, његове пјесме и кратке приче објављене су у многим зборницима и магазинима. Члан је и Удружења књижевника Србије и Републике Српске.

Црква Светог Саве, осим што је саборно мјесто Срба из Милвокија и државе Висконсин, уједно и седиште Етиопске православне цркве.

“Прије две године дошла нам је једна група Етиопљана и замолила да им уступимо просторије у којима би могли да се састају и служе Богу. Примили смо их братски, не наплаћујемо им ништа, а они су врло захвални на нашем гостопримству, чак сам добио признање од њиховог епископа. разумио сам ту њихову жељу да нађу себи уточиште јер сам и са, и сам био у сличној ситуацији када сам 1987. године основао парохију 'Светог Саве' у Хјустону, Тексас. Ништа нисмо имали своје, осим мало народа. И први хришћани су се окупљали по катакомбама, није важна раскош и сјај, већ да људи имају вјеру и вољу”, закључује отац Драган.

Татјана Велеушић у Милвоки је дошла деведесетих година из БиХ, и чланица је  Црквено-школског одбора “Свети Сава”.

“Школа је формирана 1996. године од стране неколико родитеља, са циљем очувања српске вјере, језика и културе. Такође, жељели су да то буде на високом академском нивоу. Сљедеће године су почели први часови, са свега 7 ученика. Школа је даље расла, тако да данас имамо покривен цијели програм, од предшколског узраста до 8. разреда. Прошлу годину смо почели са 80 ђака, а задњих десетак година у просјеку смо имали по 80-95 ђака. Настава се одржава на енглеском језику, по класичном програму, од предмета ту су математика, енглески, природне и друштвене науке, физичко и музичко васпитање, ту су и часови роботике, уз обавезне часове српског и веронауке. Имамо хор, драмску секцију, једном годишње играмо представу у којој учествују сви ђаци. Такође, дјеца су обавезна да једном недјељно присуствују Богослужењу. У школи предају Американке, али имамо и двије наше учитељице, већина ту ради дуги низ година, уживају са нашом дјецом, која су добра, васпитана и вриједна”,  представља Татјана најстарију образовну институцију Срба у Америци.

Истиче да постоји велико интересовање, али је највећи проблем – миграција. Људи селе из овог региона, па им је тешко да доводе дјецу на часове. Ипак, нада се да ће успјети да очувају приближан број ђака у годинама које слиједе. Признаје како је за њих највећи образовни изазов да дјеца науче и сачувају српски језик, пише Serbiantimes.

Комплетан текст можете прочитати овдје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.