Милош Јовановић, српски кувар са свјетским признањима: Ердогану сервирао јагњетину, Путину гибаницу

Ријеч је о кувару Милошу Јовановићу због којег данас инострани туристи хрле у београдску Скадарлију и ресторан “Мали врабац” да би пробали неку од његових кулинарских ђаконија, које без текста остављају чак и политичаре.

- Спремао сам храну многим познатим личностима, како из јавног, тако и из политичког живота. Међу њима су разни председници, министри из Владе Србије, али и вашем председнику Милораду Додику. Наравно, ту су људи из света бизниса, спорта, музике и филма, а имао сам прилику да кувам и за глумца Стивена Сигала - каже овај врсни “куварски алхемичар”, који је своје велико искуство и знање стицао као шеф кухиња по најелитнијим ресторанима Кипра, Италије и Шпаније.

Каријеру је почео деведесетих година, а да је у питању вансеријски таленат било је јасно када је постао најмлађи шеф кухиње у Београду, са само двадесет и једном годином.

Истиче како је већ са петнаест, шеснаест година почео да кува и да “краде занат”. Његов први посао био је у београдском ресторану “Ресава”. Након НАТО бомбардовања 1998. доноси животну одлуку. Пакује кофере, одлази до цркве Светог Марка, моли се и пали свијећу, те купује авионску рату и одлази да ради на Кипар.

- Тамо сам био скоро пет година. Због болести једног од родитеља вратио сам се у Београд. Онда сам се нашао пред дилемом шта и како даље. Дејан Деки Станковић, прослављени играч Црвене звезде, иначе мој велики пријатељ, понудио ми је тада да будем шеф кухиње у његовом ресторану “Пјетро дел Оро”. Након тога радио сам и у познатој пицерији “Амици”. Било је тога још, али сам се на крају скрасио у ресторану “Мали врабац” у Скадарлији, гдје и данас радим. Одлучио сам да останем у Београду, јер је то мој град у којем се најлепше осећам - каже Милош, који данас иза себе има 25 година успјешне и свјетски познате кулинарске каријере.

Признаје како његове почеци нису били нимало лаки. Било је свега. Суза, крви и зноја. Каже и да није имао узора, а ако би некога морао да издвоји, онда би то вјероватно био Гордон Ремзи, познати британски кувар, чији рад највише прати и цијени.

- Има ту још пар кувара, али их не бих помињао да се неко не би увредио. Такође, сматрам да док год је човек “на земљи” и тежи као сталној едукацији, биће добро и успеваће у послу којим се бави. У суштини, не волим када ми ласкају да сам најбољи српски кувар, јер онда то изазива сујету и завист код других колега - прича Милош, који иза себе има низ свјетских признања.

Његов труд и упорност су се на крају исплатили. На десетине свјетских признања и златних медаља данас красе зидове ресторана у којем ради. Његова јела “причају на десетине језика” и никога не остављају равнодушним, па ни предсједнике држава.

- Када је прошли пут долазио, посјетио нас је и турски председник Тајип Ердоган. За њега сам припремио јагњеће котлете и паленту са козјим сиром, сувим шљивама и бадемима. А када је код нас долазио руски председник Владимир Путин, он је инсистирао да проба наша национална јела, па је био послужен са гибаницом и пројом, дуван чварцима, домаћим ајваром, пинђуром, урнебес салатом, али и куваним сувим месом од мангулице и телетином испод сача - присјећа се Јовановић.

Каже да му је било посебно драго када је ресторан дошао Милорад Додик, кога, како истиче, посебно цијени и доживљава као “човјека из народа”.

- Кад год дође у Београд, он овде сврати на “клопу”. Обично послуша моје препоруке. Дођем за сто и полако “отварам карте”. Имам неки свој мени који као прво подразумева предјело које се зове “Препорука шефа Милоша”, а које се састоји из маринираног фета сира са тиквицама и великом пршутом на маслиновом уљу, карпаћа од краставца, руколе, черија и црног сусама. Ту су и ролнице бифтека са сосом од семена бундеве, те сува шљива која је одстојала у вину, а којој вадим кошпу и стављам бадем и козји сир. То онда ролујем са панчетом и грилујем. То иде као неко предјело. А послије се опет играмо са укусима - додаје Јовановић.

Када су у питању туристи који долазе у Београд код њега, они из Кине дођу са спремним захтјевом - “карађорђева” шницла. Турци инсистирају на српским специјалитетима, а онда поруче бифтек у сосу од бибера. Јовановић каже да они често похвале његове креације старих јела као што су ораснице, туфахије, урмашице и тулумбе.

Тражени су и ћевапи које он сервира у чашици за ракију уз додатак мало кајмака и влашца, док његов “главни специјалитет” - прасеће бајадере без коске, обожавају да једу високи европски званичници.

У потрази за старим рецептима и јелима која су некада спремана, одлази и у манастир Хиландар, гдје је пронашао и стари рецепт за баклаву. Тајна је, каже, у томе што суве шљиве треба потопити у бермет, јер укус баклаве тада постаје божански.

Открива да му је циљ и идеја водиља да промовише српску националну кухињу и јела која су некада спремале наше баке.

Креативност

Оно по чему је кувар Милош Јовановић надалеко познат је његов избор најквалитетнијих намирница, као и невјероватна креативност при сервирању хране на тањир. Његов мото је: “Тањир мора да намигује и да призива госта да све поједе”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.