Милица Дробац Павићевић: Човјека створио рад уткан у стваралаштво

Јелена Станић
Милица Дробац Павићевић: Човјека створио рад уткан у стваралаштво

Испровоцирана свакодневном, али погрешном употребом истовјетних појмова “креативност” и “стваралаштво”, доцент др психолошких наука Милица Дробац Павићевић, желећи да укаже на њихов значај, али и на трајну промјену свијета усљед креативног чина, написала је књигу “Шта је заправо креативност?”, која је објављена у издању “Имприматура” и Филозофског факултета у Бањалуци.

Како је казала за “Глас Српске”, креативности никада више у свакодневном говору, а никада мање у пракси. 

Дробац Павићевић, професор Филозофског факултета и званични психолог  огранка МЕНСА у БиХ, вјешто је клацкала између филозофије, психологије, праксе и здраворазумског размишљања настојећи  да  читаоце поведе на пут због којег ће првенствено преиспитати себе и своје бескрајне могућности, а затим и друштво које, како је рекла, утиче на овај “моћни механизам” који нас од давнина мијења као врсту.

Без муке нема науке

Према њеним ријечима многи фактори утичу на стварање дјела које називамо креативним. Почетни критеријум је да буде ново, али истиче да без озбиљног залагања, труда,  рада и маште нема ни производа који, да би био окарактерисан као креативан, мора имати вриједност препознату и признату у друштву. Она сматра да рад није створио човјека него стваралаштво у које је он уткан.

- Кренула сам да пишем због жеље да покажем колико је тај појам комплексан, да подстакнем људе да размишљају о значају креативности, односно да схвате зашто је важно бити креативан, али и да нагласим на шта треба да обратимо пажњу у процесу стварања -  рекла је Дробац Павићевић.

Многи људи погрешно схватају креативност, неоправдано је везујући искључиво за умјетност или је изједначавају са оригиналношћу. Занемарују једну њену битну одлику, како је казала Дробац Павићевић, а то је да има друштвену вриједност и примјену. Ауторка књиге “Шта је заправо креативност” за примјере важности створеног дјела наводи највеће српске научнике и ствараоце Николу Теслу и Михајла Пупина чији су свјетски признати изуми, заправо стваралачка дјела.

Ствараоци са малим “С”

Посматрајући достигнућа на пољима умјетности, науке и технологије, није неоправдано упасти у замку претпоставке да нису сви створени за “креативна дјела”. И Дробац Павићевић почела је писати књигу са идејом да немају сви креативни потенцијал.

- Водила сам се почетним критеријумом да стваралачко дјело мора да буде ново, као и са постигнућима у науци, култури или умјетности за која се добијају награде или признање - рекла је она.

Себи је, каже, поставила питање: “шта је са оним открићима на нивоу појединца? Шта је са Едипом, који је својим одговором на Сфингину загонетку спасио свој народ?”

Објаснила је да многи психолози приступају стваралаштву правећи разлику између стваралаштава са великим “С” и са малим “с”. Под првим подразумијевају рјешења проблема која су помјерила границе дотадашњих сазнања, док под другим мисле на свакодневну примјену ствари на необичан и риједак начин. Ту врсту стваралаштва посједује сваки човјек.

- Дјело је стваралачко само у моменту када га створиш и освијетлиш. Ако  можеш то да поновиш, више није креативно јер је познато - казала је ауторка и упоредила са Сфингом која је обезглавила хиљаде војника док Едип није дао тачан одговор на њену загонетку, након чега се претворила у прах.

Двије стране медаље

Мисао о слободи ствараоца који своју машту преображава у опипљиво и корисно, при томе “стварајући” свијет, провлачи се као златна нит кроз дјело “Шта је заправо креативност”. На питање да ли су окови позитивни у смислу подстицаја, Дробац Павићевић даје одговор да је слобода нужна и неопходна како би људи могли да стварају на било ком нивоу.

-  Када причао о слободи на нивоу појединца, потребно је прво да се ослободимо од самих себе, наше нарцисоидности и заблуде да смо увијек у праву - објаснила је она и додала да је продуктивност у стваралаштву већа кад имаш слободу и ресурсе. Препреке које ограничавају стваралаштво као што су недостатак новца или “оруђа”, како је ауторка истакла, нису добродошле у креативном процесу. Оне могу бити изазов у мисаоном смислу, али не и практичном. За примјер је поново навела Николу Теслу који је да би подарио свијету изуме, морао напустити сиромашну средину у којој је живио и отићи у богатију да би стварао. 

Наставници у тијелу сфинге

Оно што љути Дробац Павићевић јесу празне приче како се улаже у развој креативности, а заправо (не)свјесно активно боримо против ње.

- У нашем школском систему, који је једноличан, од дјеце захтијевају да се у њега уклопе. Трагедија да учитељи не могу да процијене који су адекватни изазови за њих који ће подстаћи стваралаштво - казала је и додала да се већина наставника понаша као Сфинга и да је питање колико је до сада “убијено” стваралаца. Јер, како наглашава, ако поштујемо процедуру доћи ћемо до тачног одговора, али не и до промјене.

Трагати за кишом

Циљ овог дјела је, истиче ауторка, да подстакне људе, стручну јавност, а понајвише оне који раде са младима да препознају право значење и значај стваралаштва. Да их подстакне да нађу храброст и крену креативним путем који на концу доноси радост, срећу, бољитак и ослобођење од окова конформизма и једноличности. Једини прикладан начин да се приведе крају ова само начета тема је цитат из ауторкиног дјела који гласи: “Ако трагамо за стваралаштвом, не треба да трагамо за раскошним цвјетовима у пустињи, већ за кишом”.

Генијалност и лудост

Дробац Павићевић истиче да је погрешно мишљење да стваралаштво иде руку под руку са психичким поремећајима.

- Људи памте ексцентричне случајеве као што је Ван Гог који је себи одсјекао уво. Умјетници који су имали такве и сличне проблеме стварали су када им буде боље. Због масовне популарности неправедно су занемарени великани који су живјели просјечним животом без већих турбуленција, као што је Меша Селимовић - закључила је она.

Велики умови и недјела

Ауторка дјела “Шта је заправо креативност” истиче да ако створено ново дјело нема вриједности које су позитивно усмјерене на човјека, онда оно не може да буде стваралачко.

- Све што се произведе може бити злоупотријебљено и искориштено у позитивном смислу. У Другом свјетском рату су најврснији математичари Њемачке рачунали оброк за затворенике, односно са колико минимално калорија је дневно потребно заробљенику да би радио - казала је Дробац Павићевић и истакла да када се дјело употребљава за уништење не може бити стваралачко, него деструктивно.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана