Манастир Гомионица: Духовна оаза у којој је Кочић учио слова

Учествујући и сам као дечак у светој молитви, нисам скидао погледе са фресака и икона, јер је свака и са свих страна гледала у мене. Тако се, верујем, осећао сав молитвени питоми дубоко верујући народ око мене.

Данас верујем да тај посвећени народ није знао ништа ни о прошлости Српске православне цркве, а ни манастира Гомионице, који је већина звала "намастир". Али је зато, и у богомољи и око ње, генерацијски знао скоро и поименично и одакле је ко.

Данас на прагу осмовековног јубилеја, одлучих на необичан начин да испричам историју манастира Гомионице, његовог народа, калуђера, јеромонаха... Није Гомионица савременик најзначајнијег јубилеја у Српској православној цркви, али је са својом црквом и народом сав посвећен Сави Немањићу, осећа се и сматра припадником не само народа него и рода Немањића.

Та свест одржавала је и уједињавала српски народ и давала му неуништиву снагу. Као ни Светог Саву ни његов светосавски народ нису могли затрти ни поробљивачи ни рушитељи црквених светиња, убице свештенства и народа - Турци Османлије, под чијом влашћу прође већи део времена од светог јубилеја - самосталности.

Својим следбеницима и нама данас, када се много старог порушило као пред Османлијама, Свeти Сава оставио је у аманет да чувамо своје светиње. Писци и познаваоци прошлости цркве, њених манастира и народа, браниће их описом рушилачке прошлости, прогањања монаха, калуђера - пером као крстом.

Тако се радило крстом, почевши од подизања манастира. О томе у одбрани постоји и говори више народних прича и предања, о којима се много и нашироко писало и преписивало. Историјски подаци из XVI века помињу игумана Андрију, за кога кажу да је већ 24 године управљао Гомионицом.

Име ове свете богомоље тесно је повезано с местом њеног настанка и подизања, као да су заједно настали, постојали и једно другом припадали од најстарије своје историје. Име реке Гомионице и име манастира Гомионице добијени су по рударским гомилама, које је саздала водена снага реке, покретањем тзв. мајдана. Ту су туцали руду и ковали металне полуге. Кмећани, место у којем је манастир, добило је име у турско време, по кметству турским моћницима у Бањалуци.

У селу Кмећанима и уз манастир налазе се места са називом Селишта, Калуђерски гај, средњовековна некропола Крстиште, затим шумски и планински Кик, у којем постоје "зидине", "закопине", "рупе" у које су се калуђери и народ склањали од турских зулума. Те засуте зидине данас зову "Калуђерске кућерине".

Са својом вером, калуђерима, монасима, својом књигом, својим светим стварима манастир је неколико пута, напуштајући богомољу, бежао у пречанске крајеве и чак до Арада у данашњој Румунији. И са повратком и без повратка одбеглих калуђера, народ је обнављао, чувао то своје свето здање, да би се око њега и даље окупљали Срби историјских крајева Змијања, Тимара и Босанске Крајине.

Снага манастира Гомионице, али и ближих и удаљенијих цркава, почивала је у неуништивом најстаријем духовном средишту. Трагајући за старим записима и натписима на старим књигама на Змијању, познати истраживач црквене проблематике Крајишник Милан Карановић нашао је два-три. Каже да је два записао "гријешни поп Богдан" на Триоду "од љета 1593, во жупи Требово, во селу Раглице, близу вакуфа".

За трећи запис у манастиру Хопово каже да гласи: "писа сие Мјесечник много гријешни међу свештенопрезвитерима Богдан во љето 1604. на Требову..." близу града Јајца. Књижевник Петар Кочић, на основу народног предања, сматрао је да је свештеник Богдан далеки предак старе свештеничке породице Чулића, из околине Мркоњић Града. А Милан Карановић је у селима између извора Пљеве и Сане, на уседлини између Лисине и Црне Горе, у групи живих родова нашао одрживо предање да су од "племена Мрњавчевића", да су имали четири свештеничка огранка: Бубњевићи, Берићи, Протићи и Шкаљци (једн. Шкаљак) и да се код њих очувало све доскора "на товаре књига" које су писане руком и штампане из штампарије Божидара Вуковића, а који су имали много непроучених записа.

Карановић је код тих породица и старих црквених књига у манастиру Гомионици нашао остатке старе црквене културе и писмености из времена турске владавине, коју су његовали готово само црквени свештеноделатници, а књиге служиле само црквеним потребама.

Ону духовну снагу манастира Гомионица међу свештеницима Змијања, коју је уочио Милан Карановић, приметио је у турском војничком имању Тимара др Васо Глушац. Носилац овдашње снаге био је, сматра Глушац, "марљиви писац мали поп Дамјан", који је 3. априла 1731. године у селу Тимару, званом Радишић, преписао Србуљски Требник.

Он даље каже, да иако у његово време није постојало село Тимар, нити село ни заселак ни породица са именом Радишић, на основу постојања једног старог гробља под називом "Радишићево гробље", верује да у њему "ту негде почива у вечном миру и наш марљиви писац мали поп Дамјан". Глушац још каже да је услед потребе за преписивањем и велике оскудице за црквеним књигама, мали поп Дамјан из Тимара био један "од последњих вештака у том послу".

Околну снагу манастира, његових калуђера и народа изразило је народно предање о змијањском кнезу Обраду Босанчићу, оснивачу овог светског здања. Ако је кнез Обрад био израз трајног народног предања о оснивачу манастира, њега су у вечности одржавали калуђери и обични околни пастирски народ.

Међу манастирским монасима и калуђерима, којима се и данас зна име и порекло, истакнуто место заузима "јеромонах Јован Светогорац, из Босне, од места Каменграда", који је у манастиру Гомионици примио монаштво, а оставио лепу успомену о себи и манастиру у православном свету. Постојећи подаци говоре да је у Трговишту у Влашкој штампао Пантикостар - Цветни триод (1648/49. године за време кнегиње Јелисавете, удове Матеја Бесарабе).

И људи из околине манастира су заједно са њим ушли у историју. Записници на манастирским минејима из године 1735. о приложницима говоре да су то били појединци из околине и бањалучке нахије. Гомионички калуђери у аустро-турском рату 1737-1739. беже у славонски манастир Пакру, а после пет година постају његови власници: Њихов повратак је оживео манастир Гомионицу, али га турски разбојници нису остављали на миру.

Већ око 1741-1742. манастир и двојицу тимарских свештеника је Ајваз Мехмедпаша оглобио са хиљаду гроша. Рукописни записник на гомионичком четверојеванђељу из села Јошавке наводи да се 1747. године поново кровом покрила света обитељ манастира Гомионице.

Тих и каснијих година врло вредни и делотворни били су гомионички монаси и у манастиру и околини, на "половини" по упражњеним околним парохијама, као Никодим у селу Јаворанима 1757. и 1758, Неофит и јеромонах Стефан Бановић на више страна. Јеромонах Стефан Бановић из села Вилуса приложио је манастиру јеванђеље 1772, звездицу, тричело и тепсију 1774, два велика месингана свећњака који су начињени у Венецији 1775. године.

Његовом заслугом приложена је петохлебница 1776, а пре тога 6.000 аспри од Старе српске цркве у Сарајеву, где је тај вредни и покретни монах више пута навраћао и боравио. У згуснутом годишњем помињању следеће 1777. се говори о хаџи-игуману Силвестеру, родом Станивуковићу из околине Бањалуке.

После Карађорђевог устанка и по народном предању паљења манастира, записани су 1811. приложници у двема манастирским књигама. Прилози су се састојали у новцу и материјалу: кречу и дрвеној грађи коју су давала околна села: Трамошиња, Кмећани, Суботица, Стричићи, Бујаковци, Велико Павиће и Вилуси.

У време куге од 1813. до 1816. године у манастиру је било девет монаха. Турски насилници обесили су у Бањалуци гомионичког калуђера Неофита 1816. године, што је дуго помињано и што је записао у једном служавнику цркве брвнаре у Јаворанима извесни поп Данило. На стопи већег крста у манастиру урезан је натпис који је саопштавао да га је даровао 1836. године Силвестар Вукосиљевић из села Слатине код Бањалуке.

Старешина манастира пред 1856. годину био је Леонтије Карапетровић, а после јеромонах Серафим Чекић, а сабрат Партеније Давидовић, који се закалуђерио 1853. године. Постао је манастирски старешина, а Кочић га је често помињао у приповеткама. У време његова управљања манастирска сабраћа су били Мелентије Јелић, Исаије Костић и Стеван Палачковић. За Партенијева времена манастир је обновио двориште, поправио кров, а неимари су били Ристо Стојановић и друштво Блажа Ђурђевића са 30 људи.

Забележено је више ктитора приложника. Унапређени и обогаћени манастир куповао је и откупљивао књиге, обновио конак и дозидао му спрат, подигао звоник, купио кућу у Бањалуци, изградио школу у свом дворишту.

Манастиру као да није сметало што га је у време босанског устанка 1875. године оглобио неки бањалучки насилник са 300 дуката и што је давао трећину спахији Џинићу. О свему томе посебно бележи Петар С. Иванчевић, први гомионички учитељ, вредан национални радник, који је, на основу народног сазнања и прича, описао Крајину и уздуж и попреко.

Јеромонах Костић учинио је манастир и земљопоседником, а његових кућа било је у селу Зеленцима.

С имовним јачањем у шумском богатству, зиратном земљишту, гајењу рибе, манастир је постао снажно духовно средиште. Са закалуђеривањем свештеника из оближњег села на Змијању Герасима Кочића и поласком његова сина Петра Кочића у манастирску школу, а давније и његова брата Илије, манастир је ушао у тзв. "Кочића еру", по којима ће касније бити још препознатљивији и чувенији.

Јеромонах Герасим обављао је парохијске обавезе у бањалучком селу Колима. Од 1888. до 1915. манастирско старешинство је водио Гаврило Стојнић из тимарског села Марићке. Сабраћа су му били Герасим Кочић, Петар С. Иванчевић и млади Илија Кочић. У међувремену, по казивању мештана, црква је поправљена, подигнут зидани звоник, а бакарни кров је постављен знатно касније.

Као што сваки рат није поштедео манастир Гомионицу и његово братство, то га није мимоишло ни ратно стање 1941. године. Те године 9. децембра Немци су на манастир изручили више од 50 бомби, које су оштетиле горњи спрат конака. Било је и неколико људских жртава, међу којима је и познати бањалучки професор математике Никола Козомара, родом из околине манастира.

После тог рата Гомионица је претворена у женски манастир. Године 1953. стављена је под заштиту државе. У раздобљу 1971-1976, након великог земљотреса који је задесио Бањалуку и њену околину 1969. године, обављена је потпуна конзервација и реконструкција старог манастирског комплекса.

У савременој манастирској историји и међу његовим обновитељима и уређивачима су први послератни бањалучки владика Василије Костић и владика затвореник у манастирском конаку Варнава Росић. Данас њихово дело и дело свих њихових претходника чува и уређује бањалучки владика Јефрем, родом из тимарског краја.

Сама Гомионица је и данас, осам векова после осамостаљења Српске православне цркве у доба Светог Саве Немањића, један од њених чврстих стубова и снажне духовности, која пружа наду верујећем српском народу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.