Лажи и помирење - Педесет година од Нобелове награде Вилију Бранту: А ко ће нама да упути извињење

Дарко Момић
Лажи и помирење - Педесет година од Нобелове награде Вилију Бранту: А ко ће нама да упути извињење

Бивши канцелар Западне Њемачке Вили Брант прије пола вијека, 20. октобра 1971. године, добио је Нобелову награду за мир “зарађену” симболичким чином који више од педесет година користе, а много чешће злоупотребљавају новинари, историчари, социолози, антрополози, борци за људска права и представници бројних других професија који послије ратних сукоба широм планете покушавају да уграбе парче његове славе причом о помирењу и поштовању жртава.

Ако пуким случајем постоји неко ко то не зна, Вили Брант је “Нобела за мир” заслужио тиме што је у децембру 1970. године приликом званичне посјете Пољској клекнуо испред споменика жртвама нациста у Варшави. Иако није рекао ни ријечи, Брантових тридесетак секунди клечања до данас се сматра најчувенијим и најгласнијим чином извињења и тражења опроста. И он сам је касније у мемоарима објаснио зашто није рекао ни ријечи:

“Суочен са безданом који је нацизам направио у њемачкој историји и притиснут језом због милиона жртава нацизма, учинио сам оно што ми људи чинимо онда када не успијевамо да пронађемо праве ријечи”.

Оправдано се сматра да је његова политика помирења и јачања демократије била кључна на путу њемачког уједињења које је он доживио на мјесту почасног предсједника Социјалдемократске партије Њемачке. Уједињење Њемачке, а не искрено извињење за злочине нациста сматра се и правим циљем Брантовог симболичког чина. Он је тај догађај доживио, а овај свијет је напустио 1992. године када су се на простору бивше Југославије распламсали ратни пожари. Иако је од њиховог гашења протекло више од двије и по деценије, чини се да још нису пронађене праве ријечи којима би се простор СФРЈ ујединио, не поново у заједничку државу, али бар око тога да су за злочине почињене на овим просторима током деведесетих година одговорне све стране.

Напротив, упорно се понавља и вјештачки одржава мантра о Србима као лошим момцима, а сва извињења упућена од стране српских званичника, политичких функционера и угледних личности се минимизирају, омаловажавају и прећуткују, док за злочине почињене над Србима не само да нема извињења, већ нема признања и прихватања чињенице да су Срби из мрачних деведесетих година изашли као најстрадалнији народ и са највећим жртвама.

Нико не вјерује

Социолог и бивши уредник београдског недјељника НИН Слободан Рељић каже за “Глас Српске” да је све постало тако насилно и суморно да у извињење не вјерују ни они који га призивају, а ни они који пристају да одглуме покајнике.

- Када је Веран Матић, бескрајно обожаван у нама суседним државама умислио да је унук Вилија Бранта, те 18. новембра 2020. године клекнуо у Вуковару и драматично склопио руке, то ни на кога није оставило утисак. Што је више објашњавао своје мотиве изгледао је све смешније и све бедније. Када је Борис Тадић решио да буде одан великим захтевима либералног Запада и одјурио у Сребреницу јула 2010. године да се извини, дочекан је звиждуцима. Пет година касније Александар Вучић је дочекан каменицама и замало је преживео “одушевљење” руље. Пре свега тога, у наше име се још 2003. извињавао и Светозар Маровић - подсјећа Рељић.

Он објашњава да је и сам симбол Вилија Бранта около гладац унутра јадац, јер је његово клечање те 1970. године пола Нијемаца видјело као издају и њемачку бедастоћу, а још пола од оне друге половине није се усуђивало да то каже у окупираној земљи. Рељић истиче и да су хроничари када су се послије враћали на тај догађај уочавали да односи Нијемаца и Пољака од тога нису имали неке користи.

- Наши извињивачи као “представници народа” уопште не разумевају ситуацију. И кад би ту на лицу места извадио љути бодеж и пререзао себи грло, ништа се не би променило. Јес' видио будале, рекао би човек из гомиле са накривљеном француском беретком и запалио цигарету. А Мунира Субашић би изашла са саопштењем да је мало да се један каурин казни на мезарју и да би се о праштању могло почети размишљати кад их таквих буде бар 8.000, али опет ништа без најмање 22.000 кажњених. И плус одштета! Може делимично, и у џиповима и имањима. Милијарде долара држави БиХ, свакако. Ројтерс би то пренео под ознаком “хитно”, а извињивач би после добио место у “босанским вицевима”. То би можда и било највеће и најискреније признање - каже саркастично Рељић.

Он објашњава да је два мјесеца послије масакра у Сребреници покренута операција “Олуја”, иза које су стајали “корпоративни амерички плаћеници као што је МПРИ”.

-  Протерано је око 250.000 Срба из Крајине. Убијено је више хиљада Срба, укључујући неколико стотина жена и деце. А тог августовског дана, кад је Савет безбедности УН разматрао ситуацију у БиХ, амерички амбасадор Мадлен Олбрајт сликовито се изражавала колико је “важно да се пажња међународне заједнице усредсреди на лош положај око 13.000 бошњачких избеглица из Сребренице и Жепе”, али ништа слично није рекла за двадесет пута веће чишћење Срба из Крајине. Када је Вилијам Вокер јануара 1999. јавио “срећну вест” из Рачка, Мадленка је одушевљено рекла: “Пролеће је поранило на Косову” - подсјећа Рељић.

Он додаје да не треба да се чудимо злим чинима Мадлен Олбрајт, истичући да ту нема ништа несагласно реаговањима америчких званичника из августа 1945. кад су на Хирошиму и Нагасаки бачене атомске бомбе и убијено 200.000 људи. Убијени су мушкарци, жене, дјеца и све што у себи има трагове живота коњи, пси, мрави, бубамаре...

- Али то није геноцид. Само проба новог оружја. После тога су САД бомбардовале више од 30 нација и проузроковале смрт стотина хиљада људи. Никад се никоме нису извињавали - истиче Рељић.

Кад су САД стварале Фракенштајна коме је дато име западни Балкан, наставља он, основан је трибунал у Хагу да вође Срба буду кажњене за све непослушности и због ометања “демократског злочина”.

- Али то није довољно. Кад вас Американци убијају и малтретирају морате да демонстрирате неописану срећу што вас је запала та дивота - оцјењује Рељић.

Сви га траже код других

Бивши дипломата Дарко Танасковић каже да је сугестивно иконична и снажно симболична слика њемачког канцелара и добитника Нобелове награде за мир Вилија Бранта, како смјерно и скрушено клечи на мјесту бившег  Варшавског гета, постала универзални емблематични знак у свим расправама о потреби да се државници представнички извињавају за злочине које су починили припадници њихових нација.  

- Сви код других траже неког Вилија Бранта који би им се извинио за неправде и зла што су их претрпели или сматрају да су претрпели, а на тлу цивилизоване Европе мало је народа и заједница који у неком тренутку прошлости нису у мањој или већој мери били изложени насиљу и страдањима. Неки траже и свога Бранта, који би се извинио другима, али таквих је из више разлога у свим народима неупоредиво мање. Пре свега, уз опасност коју носи свако уопштавање, могло би се рећи да код људи и народа самокритичност није јача одлика, да култура инаћења претеже над културом извињавања, и то не само на Балкану, како се обично мисли и да о догађајима из прошлости они који су се некада сукобљавали и/или се и данас сукобљавају негују своје неподударне, па и конфликтне “истине”, као и да захтеви за извињавање другима неретко допиру из средина за које су национално достојанство и добробит интересно или идеолошки непожељне категорије - сматра Танасковић.

Према његовим ријечима, с обзиром на тешке сукобе који су током даље и ближе прошлости раздирали бивши југословенски простор и који и даље колективно трају у умовима и у срцима људи, али и у политици држава насталих на развалинама заједничке државе, репродукујући се његовањем узајамно искључивих истина кроз медијску, образовну и културну сферу, тема потребе узајамног извињавања стално је актуелна, али суштински и артифицијелно наметнута.

- Овде, наравно, није реч о спремности на искрено извињење на појединачном и личном плану, за које су потребни истинско уважавање другога, неоптерећена бистрина сагледавања сопствених поступака и знатна морална снага, али које је ипак људски могуће, у шта је свако током живота, додуше не баш често, али имао прилике да се осведочи - каже Танасковић.

Сасвим другачије, истиче он, стоји ствар са смисленошћу и продуктивношћу представничког извињавања државних званичника и политичких лидера бивших Југословена, у име народа из којих потичу.

- Чак и ако су они који су до сада одлучили да следе велики пример Вилија Бранта искрено приступили незахвалном чину таквог извињавања, њихове пробране речи звучале су шупље и, укупно узевши, нису имале великог ефекта. А, на овај или онај начин, извињења смо чули од неколицине званичника - Ђукановића, Месића, Маровића, Тадића, Јосиповића, Николића, па чак, условно, и Бакира Изетбеговића... Сва ова извињења била су, без обзира на декларисане мотиве, у крајњој линији изнуђена очекивањем политичких дивиденди које би могла донети, првенствено кроз одавање признања у међународној заједници, а и зарад стварања повољније климе за сарадњу са задатим, а тешким суседима - оцјењује Танасковић.

Међутим, он додаје да не памтимо да је током предизборне кампање програм било којег претендента на високу и највишу власт садржао и обавезу извињења за неправде и злочине према другима, истичући да то сигурно не би донијело гласове.

- Док се не оствари бар минимум опште сагласности о томе да би сви бивши Југословени имали разлога да се симултано једни другима извине или да се нико никоме не мора извињавати, а да се предност да стварним заједничким интересима, спорадично представничко извињавање нема истинског смисла. Ово нарочито важи за Србе који су, у целини, највише пострадали, а од којих се, у изврнутом реципроцитету, извињења најупорније захтевају, при чему у томе из комшилука и са узурпиране државне територије гласно предњаче они који су им непоправљиво нанели највећа зла - закључује Танасковић.

Социолог Слободан Наградић каже да је током грађанских ратова чији резултат је разбијање СФРЈ коју су Срби највише доживљавали као отаџбину страдао огроман број грађана, а највећи број нису били војници у униформама, него “обични” цивили, чија кривица је била једино у томе што су припадали неадекватној националној или конфесионалној групи, посебно уколико су били у мањини у односу на већински народ неке од република или других географских ентитета.

- За те невине жртве и њихово страдање морају се идентификовати и судски процесуирати одговорни налогодавци и извршиоци, а у државама насталим на развалинама екс-Ју углавном није тако, упркос томе што су од неких ратова прошле скоро три деценије. Чињеница коју није тешко доказати јесте да је највећи број злочина почињен над припадницима српског народа и да углавном нису процесуирани они који су злочине починили баш над Србима - каже Наградић

Напротив, наставља он, многи и данас настоје да српски народ демонизују и стигматизују у смислу да је злочиначки и колективно одговоран за страдања припадника других народа.

- Ту импликацију у себи садржи и недавно наметнута одлука високог представника тзв. међународне заједнице Валентина Инцка, којом је у Кривични закон БиХ унесена инкриминација негирања или умањења наводног геноцида у Сребреници, којег су починиле српске оружане формације у љето 1995. године. Република Српска је путем својих надлежних и легалних институција одбацила такво квалификовање злочина у Сребреници, којег је признала још прије 16 година кроз “уста” двојице својих, у том тренутку, најодговорнијих функционера - предсједника Републике и предсједника Владе - оцјењује Наградић.

Према његовим ријечима, том приликом је Република Српска као државотворни ентитет дејтонске БиХ исказала своје званично извињење свим невиним жртвама у грађанском рату у БиХ. Он истиче да су извињења за злочине над цивилима, припадницима противничких страна оправдана и потребна, али нису довољан услов и претпоставка помирења народа, односно ратујућих страна.

- То се посебно односи на БиХ с обзиром на њено тешко насљеђе из прошлости у којој је мира било само када је она била окупирана или под неком тоталитарном влашћу. За помирење треба још много шта урадити да би оно било искрено, одрживо и супстанцијално, а то се, опет, најбоље види на искуству постдејтонске БиХ. Ма колико се српска страна трудила и правила разне, понекад и болне, уступке другим странама, нарочито бошњачкој, то се показало недовољним и неодрживим за пуни мир, посебно на “дуже стазе” - поручује Наградић.

Никада доста

Он истиче да су осим предсједника Републике и Владе Српске и други њени званичници и органи давали концилијантне изјаве и чинили исте такве гестове, одлазили на мјеста страдања, попут Поточара, али бројним чиниоцима из бошњачког националног корпуса то није било достатно, него су увијек тражили још више концесија од српске стране, обећавајући да ће и они реципрочно поступити кад су у питању жртве и мјеста страдања припадника српског народа.

- Међутим, изузев неколико појединаца који су упутили извињење за жртве у Казанима, других демонстрација извињења углавном није било. Или бар ми не знамо за њих. У досадашњој пракси извињења, која се не могу, а из моралних разлога и не требају оспорити, предњачила је српска страна, посебно Република Србија. То је нарочито било изражено у вријеме предсједника Србије Бориса Тадића, кад су он, затим премијер Србије, више министара, као и бројни посланици и друге јавне личности, више пута упућивали извињење и Републици Хрватској и БиХ, дакле и Хрватима и Бошњацима, прихватајући, при томе у име српског народа, да је он грешнији више него што објективно јесте - каже Наградић.

Ефекти свега тога, бар са српског становишта, више су него скромни, јер положај Срба у Хрватској није бољи него што је био одмах након “Олује”, породице убијених у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. не могу подићи споменик, па чак ни ставити цвијеће на мјесто злочина. Слично је и у “грађанској” Тузли и на бројним другим локацијама.

Рат није завршен

Слободан Рељић каже да рат на рушевинама бивше Југославије (сем Словеније) није завршен и не планира се крај.

- Мир који су успоставили Американци је семе зла, а шта би друго њихово дело могло и да буде – вели Рељић.

Наводи и примјер. Новинарка америчке ТВ-станице Си-Би-Ес Лезли Стал интервјуише Мадлен Олбрајт о инвазији на Ирак.

Стал: “Чули смо да је пола милиона деце умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И да ли је све вредно тога?”

Олбрајт: “Мислим да је то веома тежак избор, али мислим да је вредно тога.”

- Иста та особа огласила је да је 8.000 хладнокрвно смакнутих муслиманских мушкараца и дечака у Сребреници геноцид, а 500.000 у Хирошими није. При томе не улазим у неспорност прве бројке од 500.000 и недоказивост друге од 8.000, али у истој глави ово друго је геноцид, а прво вредност - каже Рељић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана