Култни анимирани класик “Хеви метал” слави 40. рођендан: Година када су цртаћи одрасли

Бранислав Предојевић
Култни анимирани класик “Хеви метал” слави 40. рођендан: Година када су цртаћи одрасли

Канадско-амерички анимирани научнофантастични филм звучног назива “Хеви метал” и великих амбиција, дочекао је премијеру у августу 1981. године, али је неславно прошао у биоскопима, да би у годинама које су услиједиле стекао култни статус, уз незванични епитет првог анимираног филма за одрасле и статус једног од преломних остварења у историји анимације.

Крај седамдесетих и почетак осамдесетих могли би бити названи златним добом научнофантастичног филма. Разлог је у што је у кратком раздобљу био снимљен велики број филмова, који ће деценијама касније уживати култни статус међу поклоницима жанра, попут “Осмог путника”, “Побјешњелог Макса, “Конана” “Истребљивача” и “Звјезданих ратова”. У ово друштво великана умијешао се “Хеви метал”, анимирани спектакл који је у своје вријеме сматран дословно револуцијом у даљем развоју како жанра, тако и кинематографије, иако гледано на дуже стазе није успио да направи толику одјек попут остатка звјездане научнофантастичне екипе.

Секс, насиље и хумор

Филм је режирао Џералд Потертон, док су продуценти били Иван Рејтмен и Леонард Могела, који је такође био издавач стрип магазина “Хеви метал”, једног од пионира модерних токова у америчком и свјетском стрипу. Као и истоимени часопис, који је послужио као инспирација и филм “Хеви метал” био је необично примамљива мјешавина научне фантастике, помјереног хумора,  мрачне еротике,  тинејџерске  фантазије и артуријанске епике. Оба концепта била су склона рупама у заплету, вишку театралности, лошој приповједачкој нарацији  и трапавој напаљености, али такође нисте могли одвојити поглед од тога.

Сценарио су написали Данијел Голдберг и Лен Блум, а сама прича је била антологија различитих научнофантастичних и фентези прича адаптираних из часописа “Хеви метал” и оригиналних прича у истом духу. Као и часопис, филм приказује велику дозу графичког насиља, сексуалности и голотиње, али додатно обогаћену музиком и енергијом покретних слика. Његова продукција је убрзана тако што је неколико анимацијских кућа радило истовремено на различитим сегментима, али је ова брзина рада уз погрешно постављену маркетиншку стратегију базирану на музичком саундтреку одбила ширу публику током биоскопског живота. Онај дио публике који није био склон тешком рок звуку мислио да је то нека музичка хеви метал прича, публика склона озбиљнијем стрипу и фантастици мислила да је у питању фентези дјечији филм, док је за породично орјентисан дио гледалаца навикнут на “Дизнијеве” цртаће, то био превише радикалан захват у поље анимације.

Радња филма се састоји од кратких прича, чији је наратор и једина спона Лок-Нар, злокобно свјетлуцава зелена кугла која се представља као оличење зла. Приче су инспириране стриповима који су излазили у магазину “Хеви метал” америчком  издању “Метал Хурланта”, француске стрип-ревије за одрасле, и тематски покривају жанрове научне фантастике, фентезија и хорора, уз експреминеталне форме у тематици и начину приповиједања. Оно што је заједничко свим причама је огромна количина надахнуто приказаног насиља, нешто мало мање надахнутог приказаног секса са женама,  које обавезно имају огромне груди  и минимум одјеће, те пјесме популарних рок група из раних осамдесетих, које се с мање или више компатибилности смјењују са класичним партитурама Елмера Бернштејна.

Варијације у квалитету

Као и сви омнибуси, филм варира у квалитету с обзиром на садржај различитих прича. Неке су развучене, неке су прекратке, неке су концизније, док су друге развучене,. Што се цртежа и анимације тиче, он одаје дух седамдесетих, али такође је интересатан отклон од данас доминирајуће индустријске манге и супехеројских стрипова, пошто су користили старе школе технике ротоскопирања како би филму дали безвременски осјећај.

Продуцент филма, чувени режисер Иван Рајтмен, прославио се комедијама и романтичним мелодрама, али каже да  је у овај пројекат ушао из чисте љубави.

- Волим научну фантастику и волио сам илустрације и неке приче. Били су другачији од свега што сам икада видио. Идеја је била створити анимирани филм за старију публику и мислим да смо успјели у томе, само што нисмо знали шта да радимо с тим у то вријеме. Ипак, временом је филм пронашао своју публику - рекао је Рејтмен.

Како су године пролазиле, он је из фрустрације могао да заузме само филозофски приступ.

- Претпостављам да ми је то била част и важно искуство за продукцију мојих филмова - навео је он за “Њујорк Тајмс” поводом 25 година филма.

Ипак, његов филм је, у ствари, зарадио новац, истина не толико колико се очекивало од стране похлепних главешина студија, али је покрио трошкове. Критичари су, међутим, разумљиво насрнули, пошто се “Хеви метал” никада није заиста спојио у наративну цјелину, па су критике ишле у распону од похвала за “богатство идеја и револуционарне технике”, до покуда за “конфузно  оживљавање пубертетских фантазија”.

Критике су, донекле, биле опрадвданемиз више разлога. Антологију су створили тандемски креативни тимови, што је довело до очигледних проблема са континуитетом. Потертон је наводно координирао са више од 1.000 умјетника, аниматора и техничара из 17 земаља, много прије интернета и видео веза, што је створило организациони хаос. Тада је студио почео да петља са роковима, надајуцћи се љетњој премијери, док је студио “Колумбија пикчерс” притискао са роковима за премијеру, па је по ријечима режисера филм имао доста грубих и збрзаних дијелова.

Испоставило се да је одлука да се филм агресивно рекламира својим соундтраком такође постала камен око врата у његовом биоскопском пливању у стално опасним водама филмске продукције. Потертон је заправо окупио звучна имена  за музичку подлогу попут састава: “Devo”, “Blue Öyster Cult, “Cherap Trick”, “Nazareth”, “Journey”, “Grand Funk Railroad”, “Black Sabbath”, “Trust” и музичара Стиви Никс, Семи Хагара, Доналда Фагена и других. Насловну пјесму филма “Heavy Metal (Takin'a Ride)” отпјевао је Дон Фелдер. Објављена је као сингл у САД-у и достигла је 43. мјесто на “Билборд овој”

Све те групе и пјесме дале су филму одређену гравитацију према звуку тешког рокенрола, али су такође осудиле филм на култни статус годинама. “Колумбија” се годинама борила да обезбједи потребна одобрења за ауторска права,  стварајући кашњење за објављивање, прво ВХС касета, а потом и ДВД дискова, што  је довело до распрострањеног кријумчарења снимака филма са кабловске телевизије. Ове илегалане верзије “Хеви метала”, деценијама су биле саставни дио продавница стрипова, продавница плоча у родном граду и сродних жанровских конвенција ширећи његов култ међу тзв “гиковском” публиком, али без долара зараде за његове власнике, на ужас шефова “Колумбије”.  Соундтрек, који је 1981. на плочама стигао на 12. мјесто америчке топ листе, поново је објављен на ЦД-у тек 1995. године, у међувремену  обожаваоци су морали да траже ОСТ (Original soundtrack) музику гдје год су могли.

Филм се коначно појавио на полицама видеотека 1996. године, након што је нови власник часописа Кевин Истмен који је 1992. године купио издавачка права постигао догвор са власницима ауторских права на музику са закашњењем, што је по ријечима сценаристе Блума било касно за филм, али врло занимљиво за социолошку анализу.

“Хеви метал” представља заокрет у развоју  људске маште у анимираној умјетности. Након њега, мијењао се стил рада и теме, музика је постајала мање лијепа, а фантазија мрачнија, живља и узбудљивија.

- Младој публици данашњице остаје да види како смо прошли и да нам опрости евентуалне пропусте, јер кривци нису аутори филма већ људи који су жељељи зарадити паре на нечем што нису схватали на прави начин – изјавио је Блум за “Лос Анђелес Тајмс”.

Наставци и римејци

Филм је 200 године добио наставак назаван “Хеви Метал 2000” (познат и као “Hevi Metal: F.А.К.К.” изван Сјеверне Америке) у режији Мајкла Колдвеја и Лемире. У главним улогама су били гласови глумаца Мајкла Ајронсајда, Џулије Стрејн и Бил Ајдола, а сам филм је  графичком роману “The meleting Pot” који су написали Кевин Истмен, Сајмон Бизли и Ерик Талбот. И поред звучних имена на саундтраку  и буџета од 15 милиона долара, филм је добио очајне критике и то заслужено, јер није имао ни квалитет ни шарм првог филма.

Кевин Истмен је годинама најављивао римејк оригиналног филма, са врло звучним именима на мјесту режисера попут Дејвида Финчера, Тима Милера, Зека Снајдера, Џејма Камерона, Гора Вербинског , али је тај пројекат хронично помјеран због проблема са дистрибуцијом.

Ипак, на крају су Милер као креатор и Финчер као продуцент, овај пројекат реализовали за “Нетфликсом”, током 2019. године, под именом “Love, Death  & Robots”. Серијал је за само двије сезоне стекао импресивну гледаност,  култни статус код публике уз одличне критике, показавши да труд, залагање и љубав екипе која је давне 1981. радила чудни анимирани филм није био узалудан.

Врхунска екипа

Оригинални филм укупно има девет посебних прича и епилог у комплетном трајању од 90 минута. Приче носе називе: “Soft Landing”,”Grimaldi”, “Happy Canyoin”, “Den”, “Captain Sternn”, “Neverwhere Land”, “Б-17”, “So Beautiful & So Dangeorus” и “Taarna”. У њиховом стварању осим поменутих сценариста Голдберга и Блума, учестовали су велика имена стрипа и филма попут Ричарда Корбена, Мебијуса, Дена О Банона и бројних других значајних  умјетника тог времена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана