Ковиљ: Патријархов манастир, манастир мира и спаса

Стигли су у вријеме које је за манастир можда било и најтеже у цвитавој, скоро девет вијекова дугој историји, када у њему није било никога и својом вјером и залагањем га обновили. На манастиру се и даље ради, у току је осликавање Саборног храма за шта је задужен фрескописац из Украјине, као и завршно уређивање конака ....

“Био је духовник манастира и све што смо постигли дугујемо њему”, навео је за Тањуг јерођакон Козма, говорећи о његовој светости патрихарху Порфирију.

Прије 17 година манастиру је враћена сва национализована земља, скоро 1.000. хектара, а за четврт вијека током којих је данашњи патријарх у манастиру био и игуман, између осталог обновљено је византијско појање, па су се гласови монаха чули и у њујоршком Карнеги холу.

Захваљујући братству, једном од најбројнијих у земљи, које, како каже јерођакон Козма, настоји да буде високо образовано, манастир Ковиљ је мјесто гдје вјерници могу да добију праве одговоре на свако питање и недоумицу, а многи у њему траже и нађу спас.

Према ријечима јеродакона, са којим смо разговарали током посјете секретара Свете Столице за односе са државама Пола Галагера манастиру, или како патријарх каже - једноствно - министра спољних послова Ватикана, за оснивање манастира важан је догађај из 1219. године када је краљ Андрија Други кренуо у војни поход на Србију и сусрет двију војски, баш на том мјесту.

“Главни преговарач са српске стране био је рођени брат српског краља Стефана Првовенчаног, тада нови и млади архиепископ Сава. Преговори су били веома дуги и тешки а током њих настала је и велика суша што је Свети Сава искористио да оконча сукоб без крвополића. Помолио се Богу да пошаље град”, рекао је јерођакон и нагласио да се и заиста десило да је пао град величине песнице.

Свети Сава је тада, као каже јерођакон, изашао из шатора у којем је преговаро са мађарским краљем, узео је велику леденицу и ставио му је у пехар са вином.

“Када је мађарски краљ видео такво чудо вратио се са својом војском у земљу, а Свети Сава из благодарности према Богу што се сукоб завршио без крвополића на овом месту сагради цркву брвнару”, рприча јерођакон Козма, а што је, како је патријарх у разговору са надбискупом Галагером рекао и разлог зашто се манастир зове и Манастир Мира.

Јерђакон је нагласио да до краја 16. вијека нема никаквих писаних извора, када у труским катастарским књигама налазимо детаљан архитектонски опис цркве.

Ова друга црква из 1748, а прву из 15 вијека срушили су Турци, посвећена је Светим Архангелима, додао је он и нагласио да је црква изградена по узору на задужбину Деспорта Стефана Лазаревића - манастир Манасију.

“Манастир Ковиљ је кроз историју имао просветитељску улогу јер игумани и монаси нису били само чувени као духовници већ и као најученији људи свог доба, а међу њима игуман манаситра архимандрит Јован Рајић”, навео је јерођакон и подсетио да је његов гроб у цркви.

Архимандрит Јован Рајић био је зачетник критичке историје код Срба, који се по тренду свог доба није занимао само за исторју свог словенског народа већ и свих словенски народа, па му је главно историско дјело тако названо.

У новијој историји манастир ипак није пролазио кроз тако бурна искушења као претходних вијекова, пред почетак Другог свјетског рата био је кратко женски манастир, али су монахиње, њих тридесетак, одатле избачене.

Нову кућу нашле су у манастиру Раваница код Цхуприје, додаје јерођакон.

“У најтеже доба за манастир и током окупације овде су живела само два монаха, а када је уз све манастиру одузето и 1.000 хектара земље која је била поклон царице Марије Терезије из 18 века били су принуђени да направе економију око манастира и цркве”, појаснио је јерођакон Козма.

У осмој деценији прошлог вијека, “можда најтежем добу за манастир”, осим спорадично у манастиру није био никог од монаштва, да би тек 1990. године у манастир дошло младо монашко братство.

Прво су, како каже, дошла четири монаха а данас их има 29 што монаха што искушеника.

Међу њима је био и садашњи патрихарх, који је убрзо постао игуман. У самом манастиру провео је 24 године, од 1990. до 2014. 1999. је изабран за епископа јегарског викарног епископа бацком Иринеју, а 2014. за митрополита загребачко-љубљанског.

“Манастир је доста познат по појању, гајимо византијски напев какав се негује на Свето гори. Снимили смо неколико ЦД, имали свуда концерте - у Русији, Италији, Француској, у њујоршком Карнеги холу повдом 100 година завршетка Великог рата”, рекао је јеродакон чији дан, као и свих осталих монаха и искушеника почиње у 3.30.

У 4.00 је, како каже богослужење које се завршава литургијом од 8.30 почињу радне обавезе

“Враћена нам је манастирска земља пре 16, 17 година то је оромно имање које не можемо сами да обрађејемо, имамо пољопривредно добро и запошљавамо 20 људи из села, имамо нешто стоке, тако да производимо сир и мелко за наше потребе”, рекао је он и нагласио да имају и фабрику свећа, дестилерију, прозводе мед и цртају иконе по поруџбини.

Обавезе трају до 13 сати, након тога братство има слободно до 17 када почиње вечерње богослужење, када иде вечера, па поново богослужење, које траје пола сата.

“Неколико браће, уз све, студира на Теолошком факултету, неколико их је на постдипломским студијама гледамо да се образујемо да знамо о нашој вери, велики смо манастир између два велика града Београда и Новог Сада, много људи долази, тражи помоћ, морамо да будемо спремни да им дајемо праве одговоре на свако њихово питање и недоумице”, рекао је он.

У манастир кога је са монсињором Галагером посјетио и амбасадор Србије у Ватикану Сима Аврамовић, како јерођакон каже, долазе и људи који имају проблем са наркотицима и сваком врстом зависности и да им помажу.

“Прво смо их стављали да буду са нама али то није било решење, онда смо купили земљште и направили неколико заједница. Сада имамо четири, две мушке и две женске са по 20 до 30 штићеника који се лече”, рекао је јерођакон и додао да третман траје двије, три године.

Након тога ради се на ресоцијализација која је најтежа. Покушавамо да нађемо начин да се не врате пороцима, навео је јерођакон Козма и нагласио да су до сада у томе имали доста успјеха.

“Много младих се излечило, многи су ступли у бракове, имају децу долазе на литругије прицешцују се. Пут којим покуисавамо да лечимо малде људе исправан и добар”, рекао је јерођакон и додао да се за то вријеме живот тих људи не разликјује много од њиховог манстирског живота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.