Костајница пет мјесеци након земљотреса: Свако ново свитање оголи нашу муку ФОТО

Милијана Латиновић
Foto: Велибор Трипић

Ноћи у контејнерима, далеко од огњишта, хладне су и трају вјечно, а свако ново свитање оголи сву муку са којом живимо готово пола године. И данас дрхтимо. Бојимо се да би могло поново, не дај Боже, затрести као лани у децембру послије чега нам је остало само ведро небо и мало наде да ћемо се, ипак, вратити у своје домове.

У ових неколико реченица стану све недаће, наде и стрепње мјештана Костајнице који су на својој кожи осјетили силу природе. Не спавају мирно ни данас иако је прошло непуних пет мјесеци. А и како би кад тло подрхтава свакодневно. Свега сат прије него је екипа “Гласа Српске” стигла на обале Уне, мјештане је пробудио још један земљотрес јачине скоро четири степена по Рихтеру, са епицентром у Петрињи у сусједној Хрватској.

Обилазећи Костајницу и ливаде на којима су силом природе никла контејнерска насеља куцамо на једна врата у мјесту Тавија. Млада жена са осмијехом нас поздравља иако јој вјероватно није ни до ње, а камоли до приче с новинарима. Иза ње се стидљиво скрива двогодишња плавоока дјевојчица. И док нам казује да се зове Мирјана, смијешећи се већ позира испред фотоапарата. Глава породице, Маринко Кејић каже за “Глас Српске” да су супруга Свјетлана и он прије годину купили кућу и када су је почели обнављати, земљотрес је прекинуо планове и сада станују у контејнеру.

- Тога дана све је стало. Једва смо измакли сигурној смрти. Контејнер смо добили од општине, али је неусловно за дјецу. Зими је хладно, не може се загријати, а кад угрије напољу стрепимо од змија - рекао је Маринко. Невоља никада не иде сама. Маринко је радио као пекар, а потом је поломио ногу и без штаке не може никуда. Сналазе се како знају и умију. Осим Црвеног крста који их помаже, истиче да их је обилазио једино одборник у Скупштини општине Костајница Невен Ђенадија (УС).

Исту муку, на истом мјесту с њима дијели и четворочлана породица Берић.

- Били смо подстанари десет година у једној кући тамо у центру, подигли кредит, улагали у ту кућу и уз договор с газдарицом могли смо остати колико желимо. Сад нит имамо свој кров над главом нити имам одакле кредит враћати. Супруга Кадифа је болесна, имамо двоје дјеце, видите и сами у каквим условима одрастају. Три гријалице су зимус радиле да би иоле загријали. Боље немамо. Једино Црвени крст шаље мјесечно помоћ и храну. Новинари најчешће долазе - казује домаћин Драган Берић и додаје да општина плаћа струју коју користе у контејнерима.

Да нада посљедња умире, а да је она народна “Гдје чељад нису бијесна ни кућа није тијесна” тачна, свједочи и ова породица. Иако немају ни за себе довољно, малени Данило и Дајана пружили су уточиште једној куји и њеним штенцима. Од својих уста одвајају њих да нахране.

Ништа боље није прошла ни породица Тривунџа која је након земљотреса расута по читавој општини. Земљотрес им је живот потпуно промијенио, прича Радојка и додаје да су планирали синово вјенчање, али су морали све да одгоде. Она и њен супруг Радован бораве у старој кући комшије Сенада који је у иностранству и који им је изашао у сусрет да не спавају под ведрим небом, син је у контејнеру у насељу Тавија, а на другој страни општине у другом контејнеру, казује Радојка, смјештена јој је свекрва.

- Једни друге обилазимо, кувам и перем за све. Не знам шта да вам кажем мука је бити у туђем. Кућа је оштећена чекамо да ли ће је рушити или поправљати. Тамо сам и башту засијала и само кад одем на свој праг срце ми је пуно. Све је ово туђе - прича Радојка бришући сузе. Страх се увукао у кости, тешко се и сјећати и причати о том дану. И није то само један дан, тресло се безброј пута од тада.

- Једва смо живу главу изнијели. И оно мало сиротиње што смо имали развукло се. Колико већ пута бјежимо и склањамо главу - јецајући казује Радојка.

Мука у овој општини на обали Уне није бирала ни народ ни нацију. Сви без изузетака упамтили су 29. децембар прошле године, када је земљотрес јачине 6,2 степена по Рихтеру разорио Петрињу у Хрватској која је свега 25 километара удаљена од Костајнице.

У рушевинама је и кућа кћерке Фикрета Шабића којег затичемо на улици. Поздравља нас у нади да ћемо и његову причу пренијети. Малтер на све стране, поломљено огледало у ходнику, причају причу за себе. Домаћин нас води на спрат показујући зидове који су се одвојили и наслонили на кућу поред. Ни пола године након катастрофалног земљотреса никоме није свеједно, ни њему ни нама. Дрвене степенице које воде на спрат шкрипе и сваки час могу се срушити. Надалеко познат петровачки ћилим затрпан дијеловима зида који су падали, све попуцало, услова за живот нема.

- Чини ми се да је тог дана вријеме стало. Нашли смо се у сред катаклизме. Около се све руши, пада, не знате куд би. Чекамо помоћ да се нешто ријеши. Моја кћерка је дијете из мјештовитог брака, млада је остала удовица са два сина. Тренутно је код пријатеља. У породици нас има свих и Бошњака и Срба и Хрвата. На која год врата покуцамо, кажу идите оним другима - казао је Фикрет и додао да су у муци сви једнаки и нигдје нису приспјели.

Никола Јањетовић, начелник општине:  Рачуне сам плаћао образом

Нико више није опуштен и миран. Тресе се скоро сваки дан и довољно је да неко залупи јаче вратима и сви почињу да галаме.

Тим ријечима начелник Костајнице Никола Јањетовић описује тренутно стање у управи локалне заједнице која се већ мјесецима бори са посљедицама разорног земљотреса. Први радни дан на мјесту првог човјека општине памти по потресу који се догодио свега 35 минута након што је преузео дужност начелника.

- Нисам имао никога, ниједног припадника Цивилне заштите, ватрогасци без иједних мердевина, без куке за скидање димњака, опште расуло и хаос. Добили смо нешто новца, али без депонованог потписа тих првих дана рачуне сам плаћао образом. Другачије није могло – описао је Јањетовић први радни дан. Како каже сви су тада радили све и то је био једини начин да се колико-толико врате у нормалу.

- За дан смо преселили у ову зграду. Мијењао сам пумпу на котлу за централно гријање и монтирао шалтер шалу. Нисмо имали избора. Нисам гледао на то што сам ја начелник, засукао сам рукаве и радио све што треба - присјетио се Јањетовић, додавши да је у земљотресу оштећена зграда општине, која је иначе једна од најстаријих у БиХ, изграђена 1885. године. Тога дана Костајницом је завладао страх, уведена су дежурства у три смјене која су трајала десетак дана. Нико ноћу није гасио свјетло.

- Спавали смо обучени, спремни у сваком тренутку да напустимо своје домове. Осим тог децембарског, још један јачи земљотрес погодио нас је на Бадњи дан, а потом безброј потреса слабијег интензитета који су само повећавали штету - казао је Јањетовић.

У тој ситуацији људи покажу добру вољу и солидарност. У помоћ им је прискочила Републичка управа цивилне заштите са својим људима без којих би тешко изашли на крај са свим мукама. Оно о чему се није причало тога децембарског дана, али се радило све да сви буду спремни за најгоре, Јањетовић каже будило је страх у свима.

- Касније ми је речено да водећи се неком методологијом настанка земљотреса, након тог разорног у Петрињи, очекивао се потрес јачине и до седам по Рихтеру на нашем подручју. Тим Цивилне заштите са седам обучених паса био је у приправности у Градишци - каже Јањетовић. Три мјесеца, додаје, сви су били прљави и прашњави и вјероватно су у свему томе и корону сви “преходали”.

Земљотрес је оштетио водовод, куће и Средњошколски центар. На санацију и изградњу кућа се још чека, али Јањетовић каже да се све мора радити у складу са процедурама, од јавних набавки, избора извођача до жалби.

- У контејнерима је седам породица у два насеља, користили смо просторије Фудбалског клуба “Партизан” као и куће мјештана који живе у иностранству. Уточиште смо пружили и једној породици из Козарске Дубице - рекао је Јањетовић додајући да највише разумијевања имају мјештани који су у најтежој ситуацији. Све ресурсе, казао је, у овој години усмјериће на враћање крова над главом становницима на обали Уне, остали пројекти, мораће причекати нека боља времена.

Штета

Никола Јањетовић каже да је након земљотреса прегледано 3.000 објеката у општини, те да је штета евидентирана на 800 објеката.

- Штета  је процијењена на око девет милиона марака. Укупни буџет општине је 2,6 милиона, неизмирених обавеза имамо 2,1 милион, и на све то скоро пет милиона марака кредита. Нисмо у стању да купимо један чемпрес од пет марака да засадимо, камоли да санирамо толику штету. Без помоћи Српске и Србије не знам шта би - рекао је први човјек Костајнице.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана