Карин: Душа је тамо гдје сте рођени VIDEO
Карин Доњи - На обали најмањег мора на свијету скрасио се Карин. Захваљујући природним љепотама који га красе, још шездесетих година прошлог вијека, попримио је обрисе перспективног туристичког мјеста. Доњи и Горњи Карин, дијели ријека Каришница.
Некада су припадали општини Обровац. Након рата, званично су раздвојени, Доњи је припао Бенковцу, а Горњи Обровцу. Од памтивјека, овдје су живјели Срби. Живјело се скромно али безбрижно, вели нам то Никола Лончар, мјештанин Горњег Карина, који се крајем шездестих, трбухом за крухом из родне Буковице у далеки свијет отиснуо. И ту прича почиње.
„Ја сам се овдје родио одмах након Другог свјетског рата. Била је тада велика криза, неимаштина. Ту сам завршио Основну школу шездесет и седме године, и захваљујући томе што је ћаћа радио пуно са људима, стипендирала нас је фирма Јадрал, и отишао сам на занат за аутоелектричара, иако у животу нисам аутомобил видио ближе од четири километра. Завршио сам занат, отишао у војску и одмах након војске отишао за Ријеку. Ту сам се брзо снашао, запослио се, оженио се и направио кућу на три етаже. Дошле су деведесете, ја као дијете из мјешовитог брака, напуштам Ријеку, продајем кућу и селим се са породицом за Апатин. Ту смо остали двије и по године, продали кућу и преселили у Нови Сад. Већ сам у међувремену отишао у инвалидску пензију, и онда сасвим случајно, више из досаде, смо покренули посао са бетонским стубићима. И са тим послом смо успјели: направили три куће, отворили кројачки салон, помагао родитеље, родбину, имао сам све али то није било то, питао сам се гдје је ту моја душа.” вели промуклим гласом Никола Лончар.
Душа је тамо гдје сте рођени, прича даље Никола. Она је тамо гдје сте прве кораке направили, гдје су вам прве животне прче родитељи приповиједали. Одлука о повратку на родну груду пала је прије десетак година, при доласку на љетовање управо у Карин.
“Ту је мене закопкало то, што је мој мали унучић од четири године рекао, деда ово ћемо ми све обновити. И почећемо од крова. И оде дијете неких стотину педесет метара даље и скиде четири цријепа са туђе куће. Мене ухватила мука. Хм. И тако поче обнова куће” кроз уздах рече Никола. Годинама је Никола у дому своме уз петролејку сједио. Није било нимало лако. Представницима локалне власти се за подршку обратио. Чудно су га гледали. Ипак мало по мало, стање се поправљало. Никола је помагао људима да се врате и да посао добију. Сада је у Лончарима сасвим другачија слика.
Иначе, у Горњем Карину данас се углавном живи од туризма и угоститељства. Деведестих овдје је живјело нешто више од осам стотина Срба, данас их је пуно мање. Ни православне цркве у Карину Горњем више нема. Населили су се овдје људи из цијеле бивше Југославије.
У Доњем Карину, који је пуно мањи и који припада Бенковцу, данас тек нешто више од стотину душа. Срба и Хрвата скоро подједнако. Православни храм светих Кирика и Јулите из 1537 године, доминира крајем. Парох Немања Мијатовић, збори да поред овог храма, на овом простору има и мала црква из 11. вијека коју је неопходно обновити, док је црква Свете Недеље у Горњем Карину срушена деведестих.
Карински крај оживи сваке године, тог двадесет осмог јула.. Црква буде препуна. Ипак још увијек их се мало трајно враћа на груду родну. Али, поред свега, овдје има наде, вели Немања.
“Није живот лаган, али је ово је јако лијеп крај, и може да се живи, може да се опстане. Наша омладина хрли у велике градове, али доћи ће времена када ће и они бити презасићени, неће се моћи живјети у градовима, неће бити посла, па ће се људи полако враћати у наша лијепа села и крчити њиве своје зарасле у купину” вели јереј Немања Мијатовић.
Прелијеп је ово крај, може се овдје јако лијепо живјети каже и Никола Лончар. Све од Крушева па до Брушке, некада је врвјело од стоке. Сваки заселак је имао по хиљаду и по коза. И данас се овдје захваљујући ОПГ-овима и подстицајима може лијепо живјети. Карин све више препознају и као туристичко мјесто, каже Никола Лончар, али ту већ треба знати како улагати.
Данас није лако, али доћи ће бољи дани, збори Никола. А до тада, он ће вели уживати у Карину, онаквом какав јесте, ни за шта га не свијету мијењао не би. Уживаће са својом супругом Босиљком, у тим малим али битним тренуцима среће када га посјете дјеца, родбина, пријатељи, уживаће у свом дворишту са прелијепим погледом на Каринско море, од којег вам, вјерујте стаје дах.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
