Како су велике силе у посљедњих 140 година кројиле судбину овдашњих народа: Земље Квинте држе Балкан на апаратима због Руса и Срба

Наиме, границе на Балкану и интереси великих сила над малим балканским народима, онако како су “скројене” 13. јула 1878. године на Берлинском конгресу, пројектују се константно све до данас, а посљедице су често крваве и ужасне. И не само то, спољна, а и унутрашња политика свих балканских земаља константно је под јаким утицајем тих моћника који не дозвољавају хомогенизацију народа са ових простора, а поготово не српског. Статус кво и константно одржавање несређеног и експлозивног стања им одговара, јер на тај начин спроводе политичку и физичку контролу ових простора, а све да би било спријечено српско јединство, елиминисан руски утицај, али и обезбијеђено сопствено стратешко присуство на Балкану. И то је, нажалост, једно перманентно стање које траје 140 и кусур година.

Цртање граница

Берлински конгрес, на којем је ревидиран Санстефански мировни уговор, закључен послије руско-турског рата, завршен је 13. јула 1878. године. Србија и Црна Гора су тада територијално “заокружене”, а Аустроугарска је добила право да анектира подручје данашње БиХ. Великој Британији је дато право да окупира Кипар. Кавказ је припао Русији, а Румунија је постала независна.

Историчар из Новог Сада Дејан Микавица подсјећа како се српски народ на простору БиХ тада борио за национално ослобођење, али и да тај циљ није остварен.

- Међутим, остварен је други, то је међународно признање независности Србије. И она се тада нашла у ситуацији да се морала ослањати на бечки двор. Била је приморана да рачуна на аустроугарске представнике који су били у Берлину и није могла да добије ништа више од одређеног територијалног проширења на мање области и тог међународног признања независности - каже Микавица.

Резултат је био то да званична политика Србије на челу са кнезом Миланом Обреновићем није више била русофилска те постаје аустрофилска све до, уз мања одступања, 1903. године, када је у мајском преврату на власт дошла династија Карађорђевић.

Иначе ситуација која је претходила Берлинском конгресу била врло комплексна, али и веома битна за схватање политичких процеса који се данас одвијају на овим нашим просторима. Показало се како је тада утврђено правило да о судбини малих народа са простора Балкана одлучују велике силе у складу са својим тренутним геостратешким плановима и циљевима.

Здрав разум

Према ријечима историчара Милоша Ковића, рат у којем су се сукобиле Турска и Енглеска и њихови савезници с великом царском Русијом дефинисао је конфликт који и данас траје и чија је суштина утицај Русије у Европи, а нарочито на Балкану.

С друге стране, како каже, постојао је и јасан интерес Аустрије. Пошто је протјерана с њемачких простора, нова империја није имала гдје да се шири него према Балкану. Како Аустрија није оснивала колоније у прекоморским земљама, њени политичари су Балкан с доминантно словенским становништвом схватили природном позорницом за остварење својих геополитичких амбиција - ако ни због чега другог, онда да би одржали корак с другим великим силама.

- Ова политика носила је клицу сукоба с Русијом. Здрав разум би аустријским политичарима налагао да не подстичу национализам на Балкану, међутим, здрав разум никада није представљао јачу страна Беча. Ипак, на том путу озбиљну препреку представљала је Русија, која је полагала право на интересе у том дијелу Европе - објаснио је Ковић.

Сви кључни договори између великих сила постигнути су прије Берлинског конгреса. То је био читав низ тајних споразума, а центар преговора био је Лондон. И прије доласка у Берлин, Велика Британија и Русија су се споразумјеле да ће Бугарска бити подијељена на неколико дијелова. Британцима је било стало да Русе потисну што даље од Цариграда, од мора.

Такође, Британија је вршила притисак и само је чекала турско “да” за искрцавање на Кипар. Аустроугарска је прије конгреса обезбиједила подршку не само Британије него и Русије за “улазак” у БиХ. Остало је питање изласка Црне Горе на море. Русија је хтјела да Црна Гора изађе на море и рачунало се на Бар, док су Аустроугарска и Британија у томе видјеле излазак Руса на Јадран.

Експерименти

Велике силе, према ријечима Ковића, тада нису хтјеле да саслушају словенске балканске земље управо због тога што је конгрес и сазван да би се “обуздале” амбиције Русије, како су то видјели Енглези, Аустријанци и Нијемци.

Шта се послије десило, мање-више је познато. Аустроугарска је кренула у експеримент стварања нове босанске нације. У оквире босанске нације је требало да уђу и православци и муслимани и католици. Српско име и српски језик били су забрањени у јавној сфери. Тај експеримент је потрајао од 1881. до 1903. То је било доба Бењамина Калаја, министра финансија у Бечу и некрунисаног краља БиХ.

И Србија је морала да свој спољнополитички програм, а то су ослобођење и уједињење, прилагоди интересима великих сила. А какви су они били можда се најбоље може схватити из писма лорда Солзберија, у којем он каже да “Енглези не смију да дозволе стварање велике словенске, односно српске државе од Пирота до Јадранског мора, јер ће она послужити као упориште Русије”.

И то се показало као константа британске политике све до Првог свјетског рата. Аустроугарска је имала исти став, јер је Беч сматрао да би “велика” српска држава на Балкану која би обухватила Србију, Црну Гору и БиХ била озбиљан регионални конкурент и блокирала би било какву могућност аустријског напретка даље на југ.

- Дакле, аустријски циљ био је да ослаби Србе окупирајући БиХ и стварањем гарнизона у Санџаку те одвојеним дипломатским односима са Србијом и Црном Гором. Дакле, резултат Берлинског конгреса био је да већина балканских Словена остане под контролом страних сила. То је, наравно, штетило Русима и онима који су подржавали панславистичку идеју - а поткопавање те идеје задовољило је Британце и довело до тога да Аустријанци могу да охрабрују завршетак између балканских држава, чиме се слаби сваки осјећај јединства - каже Ковић, наглашавајући како је и данас однос снага готово исти.

Клипови раздора

Члан Српске академије наука и умјетности историчар Љубодраг Димић каже да су велике силе након тог конгреса једном агресивном и ултимативном политиком искочиле из тог неког сређеног стања које је споразум требало да успостави.

- Велике силе су започеле са бескрупулозном борбом за нову прерасподелу утицаја у Европи и она ће касније директно водити ка Великом рату, другим речима биће напуштен мир и доћи ће до агресивности која ће се манифестовати кроз цели 20 век. У свему томе предњачила је Немачка - истакао је Димић.

Све то вријеме, према ријечима овог академика, Србија и српски народ су били приморани на уступке те је била спутавана и осуђивана свака помисао српског уједињења.

- Другим речима, те велике силе су биле супротстављене таквим интересима Србије и оне су се најдиректније мешале у унутрашње ствари. Нажалост, Балкан је и данас у неку руку враћен на стање с краја деветнаестог вијека. Мислим да се ови простори перманенто држе у таквом стању и не дозвољава се довршетак мисије окупљања малих балканских народа. Те 1878. године Србија није изашла ни из тог исламског цивилизацијског круга. Ви у Бањалуци то најбоље осетите и знате. И велике силе то никада неће допустити. Стално се убацују клипови који спречавају напредак српског народа. Једноставно, Запад неће пустити Балкан балканским народима - нагласио је Димић.

У читавој овој причи, како каже, битно је споменути и улогу Римокатоличке цркве, коју су те моћне силе употребљавале за супротстављање православљу и српству.

- Ако томе додамо и други елемент, а то је комунизам, који је ишао на разарање нација, онда смо били у ситуацији да читав тај двадесети век буде кошмаран - рекао је Димић.

Савезници

Слично мишљење дијели и политички аналитичар и историчар из Београда Чедомир Антић, наглашавајући како земље Квинте САД, Велика Британија, Француска, Њемачка и Италија, на Балкану промовишу принцип по којем оно што је дозвољено Албанцима није и Србима.

- Албанци добијају независну државу, а Срби то не могу добити на просторима БиХ. Албанци добијају конститутивност у Македонији, а Срби губе у Хрватској. Велики притисци су и у БиХ. Да нису у питању муслимани, већ протестанти или католици, вероватно би Срби изгубили суверенитет још деведесетих година. Они данас све ове државице одржавају на апаратима, само да српски народ не би добио своја права, али и муслимани своју државу - каже Антић.

Подсјећа на једну од изјава бившег америчког дипломате Ричарда Холбрука, који је једном приликом рекао да “оно што је законито у Америци, не мора да буде и у Србији”, али и на бившег државног секретара САД Ворена Кристофера, којем су грађани Србије клицали: “Кристофере Луцифере”, а који је говорио да не може дати списак шта то САД желе од Србије, пошто Београд мора да слуша беспоговорно.

- Али, погледајмо Црну Горе, где није било ни геноцида, ни ратова. Постоји један вештачки изграђени идентитет који је наметнут силом, управо од стране тих велики сила. Ни тамо Срби немају никаква права. Изгледа да је земљама Квинте најважније да нема ћирилице, да се црква не зове српска и нема тробојке. Зато и чувају малог Норијегу, који је изашао из Брозовог и Милошевићевог шињела - истакао је Антић.

Како је објаснио, највећи проблем српског народа је што живи “близу” великих сила, које не дозвољавају Србима она права, која рецимо имају Аустријанци.

А шта онда чинити? Према мишљењу Антића, Србија и Српска треба данас да се ослањају на разлике које владају међу великим силама, јер постоје земље Европске уније које не прихватају идеологију глобализма и хомонационализма коју користе одређени шовинистички и империјалистички кругови, чији је крајњи циљ да испоставе своју власт широм света.

- Постоји вишеградска група, која можда није наш историјски пријатељ, али они су данас спремни да чују и наше захтеве. То су одређене патриотске власти. Наравно ту је данас и Русија која има одређене интересе на Балкану, али и Кина. Све те интересе ми морамо да препознамо и видимо шта нам одговара, а шта не, јер немамо сталне заштитнике. И то је донекле наш историјски благослов, али је и лоше, јер смо у протеклом периоду доста страдали - закључио је Антић.

Цртање нових мапа

Ако би којим случајем, у некој блиској будућности, био одржан неки нови скуп попут оног у Берлину 1978. године, а када су се окупиле најмоћније силе свијета исцртавајући неке нове границе у Европи и расподјељујући зоне интереса, поставља се питање шта би Срби у том случају могли добити? Историчари и упозоравају - вјероватно ништа, можда чак мање него што у овом тренутку имају, због тренутног односа снага у свијету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.