Како су политичке олује изродиле војску која је храбро стала на браник отаџбине: 12 жигосаних из Црне Ријеке

Најцрње слутње пребрзо су постале стварност, враћајући добро познат страх и језу, а опасни политички вјетрови су јачали. Умјесто преко шољице кафе, комшије су почеле да се гледају преко нишана, чекајући када ће да пукне. И пукло је. Почео је рат.

Након првих вишестраначких избора 1990. највише гласова су освојиле три националне странке - СДА, СДС и ХДЗ. Тензије су расле из дана у дан, Срби су, према сјећањима живих свједока тог времена, прегласавани, гурани на маргине, држава за коју су се залагали је пуцала по шавовима. Једини спас је био у оснивању Скупштине српског народа БиХ, до чега је дошло у октобру 1991, а већ 9. јануара наредне године проглашена је Српска Република БиХ. Рат је био на прагу, видјело се да мирним путем и преговорима није могућ договор о будућем уређењу БиХ, која је убрзо међународно призната.

Ни за Србе, као народ са пуним правима, ни за ЈНА није било више мјеста у њој. Након нелегалног референдума, Предсједништво БиХ је 4. априла, без српских чланова, објавило општу мобилизацију за цијелу БиХ. Четири дана касније проглашава стање опште непосредне ратне опасности, а 12. априла Алија Изетбеговић издаје директиву Главном штабу ТО БиХ о општем нападу на касарне ЈНА. Без сагласности Срба донијета је одлука о промјени назива Социјалистичка Република БиХ у Република БиХ, што је уставна надлежност, а не надлежност било којег предсједника. На политички договор није се могло ослонити. Пале су прве жртве на подручју Посавине, ужасне сцене убистава стизале су и из Сарајева. Из дана у дан је, како и данас причају тадашњи, али и садашњи представници Срба у БиХ, било јасно да мора бити формиран снажан бедем одбране како би се заштитио српски народ. Хрватске војне снаге су постојале, и муслиманске, а српска војска званично је формирана, одлуком Скупштине, у Бањалуци 12. маја.

Дан уочи доношења одлуке о оснивању војске формиран је ужи дио Главног штаба. У његовом формирању и првобитном функционисању учествовали су генерал-мајор Милан Гверо, пуковник Мићо Грубор, пуковник Милан Лукић, генерал-мајор Ђорђе Ђукић, пуковник Здравко Толимир, пуковник Душан Ковачевић, пуковник Стеван Томић, пуковник Јово Марић, капетан Драгомир Пећанац и пуковник Петар Салапура. Формирање Главног штаба ВРС остало је забиљежено у, како је наведено у једној публикацији коју је издао Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, драгоцјеном сведочанству његовог начелника, генерала Манојла Миловановића.

- Главни штаб је формиран у Црној Ријеци, испод Јавор планине, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, дан прије него је Скупштина донијела одлуку о формирању Војске. Формиран је као стручни орган. Ето, за почетак било је нас 12 “жигосаних”, који смо тог 11. маја формирали окосницу Главног штаба Војске Српске Републике БиХ, како се тада звала прва српска држава западно од Дрине. У августу држава мијења име у Република Српска, па тиме и војска добија назив Војска Републике Српске. Задатак нас дванаесторице је да тој држави створимо оружану силу која ће је одбранити и изборити се за њено међународно признање. Те ноћи смо издискутовали много питања и донијели двадесетак закључака о томе како почети, али и водити наметнути рат... - записао је Миловановић, који је у једном од својих радова написао да је добро што ниједна јединица ВРС, од одјељења, корпуса и војске као цјелине, није прва почела борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља.

Та група старјешина одредила је доктрину на којој ће се заснивати војска, уз строго поштивање правила. У јединице су примљени професионалци из ЈНА - Срби, рођени на територији бивше БиХ и дио истих који су рођени на просторима осталих република државе у распаду, који су то хтјели.

Доктрином утврђеном 11. маја било је, између осталог, предвиђено да све паравојне формације, затечене на територији Српске, буду укључене у јединице ВРС, а оне које то одбију треба разбити и протјерати. Предвиђено је ратовање у духу међународног ратног права, а морал ВРС било је потребно градити и развијати на српској прошлости, традицији, патриотизму, те свијести за шта се боре, вјери, стручности командног кадра и бораца и осјећањима праведности и хуманости у односу према рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових породица.

 Организација

* Главни штаб

* Први крајишки корпус - (локација штаба Бањалука)

* Други крајишки корпус - (локација штаба Дрвар)

* Источнобосански корпус  - (сједиште Бијељина)

* Сарајевско-романијски корпус - (сједиште Лукавица)

* Дрински корпус - (локација штаба Власеница)

* Херцеговачки корпус - (сједиште Билећа)

Пуковник Душан Ковачевић, након три деценије, још се сјећа и најситнијих детаља. Од сарадње са генерал-пуковником Милутином Кукањцем до свих повјерених задатака.

- Упућен сам тога дана у Црну Ријеку, у Хан Пијесак, у Гољак, тајни објекат, који је делом био под земљом, да ту створим све услове за смештај Главног штаба. Од свих чланова једини сам знао где је. Генерал Ратко Младић је 12. маја отишао на Скупштину у Бањалуку, одређен је за команданта и тако је почело. Није било лако, обилазили смо јединице, требало је стећи поверење да ми нисмо никакве комуњаре, како су нас називали, већ људи који су ту дошли и остали да животе, са осталим припадницима, дајемо за одбрану Српске, српског народа, слободе. Знали смо за државни пројекат тадашњег руководства БиХ и помоћ међународне заједнице да Босна мора бити целовита, унитарна исламска држава у којој неће бити хришћана. То траје и данас - и трајаће - казао је Ковачевић за “Глас Српске”.

Да може да врати вријеме, исто би радио и на исти начин посматрао ствари.

- И данас питам шта значи бити грађанин? Шта значи одрицање од језика, писма, културе, вјере, традиције, Васкрса, Божића. Да ли је свет нормалан? Па сваки човек је грађанин, али има националну свест. И данас морају Срби да размишљају да се пре свега бране политиком, одбране Српску, онаква каква је дата Дејтоном. Ако се то не избори, Срба неће бити на територији БиХ - категоричан је Ковачевић.

Као учесник рата и министар одбране Српске током 1993. и 1994, а послије и замјеник, каже да памти све муке, али и јачину ланаца који су повезивали војску и народ.

- Генерал Младић је успешно руководио војском. Одбрањен је народ, Српска створена, али постоји све јаснија линија да то треба заборавити и оставити историчарима. Свако ко каже да заборавимо, пустимо прошлости и идемо у будућност треба дати одговор у какву то будућност водите Србе. У ону да нам се по трећи пут деси геноцид - поручио је.

Темељ останка Српске је, подвлачи, чување успомена на војску, погинуле, на породице погинулих, јер је дато много живота.

- Ако се то погази и искључи из свести обичних људи, грађана Срба, онда је то почетак нестајања Српске и Срба као народа. Војска и полиција су имале подршку народа, а данас смо подељен народ због странака. Позивам борце да се не укључују ни у једну странку јер су их претворили у своје навијаче. Није могуће очувати успомене на јуначку борбу ВРС ако се не прихвата и не жели Српска коју је војска створила, а створила је ону која је дата Дејтоном. Како је могуће да се борци сада одричу онога за шта су гинули и рањавани били? Они су направили кућу, сад једни хоће да је чувају, други да је руше и да јој укину темеље, што траже муслимани. Не може се очувати Република ако се не оствари поново једно јединство око те идеје да ће опстати само ако се очува она дејтонска. Онда ће моћи и ђаци у свим школама да уче да је ВРС створила, одбранила ону РС из Дејтона. У супротном, учиће погрешно - закључио је.

Након првих детаља, договорених у ужем кругу војних лица, идући корак је услиједио на сједници Скупштине српског народа БиХ, гдје је ударен печат, усвајањем одлука о формирању Војске Српске Републике БиХ. На сједници је био и Слободан Бијелић, који за “Глас” прича какав је био тај 12. мај.

- Болно је било све, од Словеније, преко Хрватске, до Добровољачке улице. Постајало је извесно да се налазимо пред једним неумољивим ратом који ће сигурно у себи имати разне елементе типичног грађанског окршаја са тим балканским примесама. Били смо свесни да морамо што пре приступити формирању војске. Убрзо иза тог трагичног догађаја 3. маја, то се и догодило 12. маја, на Светог Василија Острошког. У просторијама где заседа и данашња Народна скупштина, тадашњем Дому армије у Бањалуци. Био је топао дан. Сви смо га очекивали, јер смо га знали само по медијским извештајима, као команданта јединица ЈНА. Било је узбудљиво први пут упознати Ратка Младића - присјетио се.

И данас се сјећа, каже, његове самоувјерености. 

- Долазила је од прослављеног команданта, провереног официра. Била је као мелем на рану после крвопролића у Добровољачкој улици у Сарајеву, а тог дана смо осећали да формалним формирањем војске отварамо још једно поглавље српске историје у БиХ и уграђујемо још једну битну греду у своју државност у будућој младој Републици. Тако је то било - наставио је.

У одлуку о формирању војске Српске унијели су и одлуку о ознакама, јер је на терену долазило до неких “благих варничења и неспоразума са неким, идеолошки острашћенијим официрима ЈНА које је мало иритирало што су у деловима Романије, Херцеговине волели у спомен на очеве и дедове да пусте браду и имају знамење старе краљевске војске”.

- Одредили смо да ће знамење на капи да буде српска тробојка у кругу, као и на левом рукаву. Уз традиционалну српску наклоњеност и љубав према војсци из историјских наслага тог дана смо осећали понос и задовољство јер смо испунили још један велики задатак - казао је овај посланик из првог сазива Народне скупштине РС.

• 11. маја 1992. - формиран ужи дио Главног штаба
• 12. маја 1992. - Скупштина усвојила одлуку о оснивању војске 
• 28. јуна 1992. - положене заклетве
• 1. јануара 2006. - ВРС престала да постоји

У будућности, каже, треба бити паметан, мудар и не ударити клин у неке пикантне појединости и ствари, те гајити културу сјећања.

- Република Српска је створена пре отпочињања грађанског рата. Ембрион тога је 24. октобар 1991. Војска је у крвавом рату одбранила српски народ и Републику Српску. Све јој почасти за то припадају. Волео бих, када причамо о славним командантима драге војске, да говоримо са мером и поштујући онај део који је направио Српску у политичком смислу, уз сву славу оружја у томе - рекао је Бијелић, који подвлачи да треба обиљежавати славне датуме.

За Републику Српску пали су многи јунаци, који су тек до јуче били обични људи, заокупљени свакодневним пословима. Силом прилика добар дио њих је подигнуте главе положио свечану заклетву. Прва је била 28. јуна 1992. На Видовдан. На Сокоцу, а и данас се тај датум слави као крсна слава ВРС, кроз коју је прошло више од 200.000 војника.

У готово свим срединама, од Новог Града до Требиња, формиране су биле бригаде којих се у њима сјећају, као и полиције, која је била уз њих и на истом путу. А тек је недавно на површину је испливала и истина о постојању младих гардиста, момака махом од 18, 19 година, који су били на висини задатка, а не стају ни приче о томе толико су живота спасили чувари у санитетима, ни жал за све и једним које нису успјели да спасу. Војска РС је званично, као таква, престала да постоји 1. јануара 2006. године, након што је ушла у састав Оружаних снага БиХ.

Ко је шта контролисао

Упућени подвлаче да треба знати да су, прије рата, 32 одсто Срба у БиХ били катастарски власници 66 одсто територије БиХ јер су претежно живјели по руралним, а муслимани и Хрвати по урбаним срединама. ВРС у току рата, према неким изворима, никада није држала више од 66 одсто територије, колико је Србима и припадало по катастру, иако је било тврдњи да контролише и 72 одсто. У томе је, како војна лица тврде, била разлика између ВРС и такозване Армије РБиХ и ХВО. Док је ВРС бранила народ и српске територије, други су се борили за стављање под контролу цијеле БиХ.

Гдје су вођене кључне битке у Одбрамбено-отаџбинском рату: Херојство од Крајине до Херцеговине

Војска Републике Српске, како причају живи свједоци из тог времена, имала је тежак задатак, не само јер су њени припадници морали да бране стотине и стотине хиљада сународника, па и оних других вјероисповијести који нису хтјели на друге стране, већ је додатни терет представљао терен.

Специфичан рељеф, односно географски изглед Републике мало гдје им је ишао наруку, а у бројним аналима су остали писани трагови о најважнијим и највећим биткама. У прољеће 1992. избили су нереди у Сарајеву, касније прерасли и у ратно стање, а у Посавини је, пред љето, почела акција кодног назива “Коридор”, чији је циљ био успостављање копнене везе западног дијела Српске и Републике Српске Крајине са источним дијелом Српске и са Србијом. Окидач за доношење одлуке о пробијању коридора била је смрт 12 беба и умирање бубрежних болесника у бањалучком Клиничком центру због немогућности допремања кисеоника, јер је на снази била ваздушна блокада коју је увео Савјет безбједности Уједињених нација.

Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске РС генерал Момир Талић је тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту тактичке групе један Новици Симићу издао наређење: “Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!”

Том наредбом, која је остала записана, покренута је операција “Коридор”. Операција која ће остати записана у војним аналима трајала је од 14. до 28. јуна, а пробојем коридора окончана је 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западног дијела Српске и Републике Српске Крајине. Ослобођени су Модрича, Оџак, Дервента, Брод, а комплетна операција пробоја завршена је 6. октобра 1992.

За српски народ била је значајна и војна операција “Врбас 92”, током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на ријеци Врбас. Митровданска офанзива 1992. био је напад снага ХВО-а и такозване Армије РБиХ на подручје које су држале Невесињска и Билећка бригада Херцеговачког корпуса. Српско становништво је војска требало да брани и у Подрињу, гдје су почињени стравични злочини над недужним цивилима, те је покренута и операција “Церска”. Операција “Садејство 93” је назив за још једну акцију на потезу коридора у Посавини, а у јулу 1993. је покренула операција “Лукавац 93”, ослобођено Трново и неколико других насеља, а Сарајево потпуно окружено. Главни штаб ВРС је у јесен те године почео акцију “Дрина 93”, на подручју Озрена и Тузле, као и Бихаћа. Уписана је офанзива против муслиманске војске у Горажду. Иако је завршена војним успјехом, НАТО отпочиње нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО-а све је заустављено. За ВРС 1994. била је година одбрамбених битака. У јесен је пао Купрес, а акција “Штит 94” је кодни назив за операцију у Босанској Крајини, с циљем ослобађања територија Српске заузетих од стране АРБиХ.

Велике војне операције у БиХ почеле су 1995. Битке су вођене око Влашића, Мајевице и Калиновика. ВРС у љето слама покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, кренуло се и на Бихаћ, али је хрватска страна напала Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ.

Операција “Вагањ 95” је кодни назив за операцију ВРС у љето и јесен 1995. с циљем заустављања офанзиве хрватско-муслиманских снага и ослобађања освојених територија, низом мањих операција на граховском, кључком, санском, петровачком, бихаћком, шиповском и гламочком правцу, борбе су вођене и на територији Мркоњић Града.

Операција “Намјерна сила” је почела 30. августа 1995. године. Повод је била експлозија на тржници Маркале у Сарајеву, за коју је НАТО одмах оптужио ВРС, а за коју никада нису утврђени сви детаљи. Ангажовано је више од 5.000 војника и више од 400 летјелица, укључујући 222 борбена авиона. Бачено је 1.026 бомби, а тежина баченог експлозива била је око 10.000 тона.

Српска губи велике територије у западној Босни и на Озрену, а још једна у низу важних битака, мада је, како причају, свака била важна на свој начин, била је и она за Возућу од маја до септембра 1995.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.