Како су догађаји из 1918. и 1919. утицали на распад Југославије и стварање нових нација: Божићна побуна створила мит о српској окупацији

Александар Стојановић
Како су догађаји из 1918. и 1919. утицали на распад Југославије и стварање нових нација: Божићна побуна створила мит о српској окупацији

На путу остваривања великих националних пројеката носиоци тих идеја често приступају фалсификовању историје, а први корак у том прекрајању је пропуштање чињеница. Наизглед мали догађај, сукоб локалног карактера познатији као Божићна побуна, одиграо се на Цетињу 7. јануара 1919.

Више од вијека касније, тај догађај представља камен спотицања, узрок сукоба и најдубљи јаз међу народом у Црној Гори. Данас тај догађај представља кључно оправдање за борбу са такозваним великосрпским хегемонизмом свим народима региона. Тај феномен “великосрпске” идеје био је и основно начело Титове политике за рјешавање националног питања. На трагу те политике, многи народи добили су своју националност, језик и писмо. Памфлети, прогласи и реферати комунистичких перјаница осоколили су многе народе да раскину своје етничке везе са Србијом. Ипак, вјероватно најболнији и најбруталнији облик тог процеса виђен је у Црној Гори.

Побуна “зеленаша”

Овој побуни претходила је Велика скупштина српског народа у Црној Гори, познатија као “Подгоричка скупштина”. Сва братства и племена су бирала између двије листе. То су биле бијела (бјелашка) и зелена (зеленашка) - присталица краља Николе. Бијела листа је добила апсолутну већину. У жељи да потпуно обрише српски идентитет, Скупштина Црне Горе 2018. године поништила је све одлуке “Подгоричке скупштине”.

Зеленаши, присталице краља Николе, нису били противници савезништва са Србијом и били су декларисани Срби, њихово једино различито стајалиште у односу на “бјелаше” било је по питању уређења, сматра публициста са Цетиња Јован Маркуш.

- Та група је у почетку подржала одлуке “Подгоричке скупштине”, али су почели да постављају нове ултиматуме. Они се нису тицали обнове краљевине Црне Горе, ни династије Петровић, већ су тражили да то буде нека врста конфедерације. Постављали су услове који су били једноставно неприхватљиви. Њихов услов је био, малтене, да пола Цетиња заузму они, а пола присталице уједињења. Једном приликом су позвали на преговоре сердара Јанка Вукотића и некадашњег предсједника Владе Митра Мартиновића и том приликом их затворили у једну колибу. И тако је започео сукоб који су они назвали устанком, иако се у историографији наводи као побуна - каже Маркуш.

Како је навео, послије пораза “зеленаши” су се отиснули у брда и започела је борба која се претворила у једно беспризорно понашање у виду пљачкања поштара, убијања тадашњих војника Краљевине СХС, које је потрајало све до 1925. године.

- Кључна чињеница је да су све то финансирали Италијани, јер су се тада водили преговори између великих сила и КСХС о далматинској обали и Истри. И то је трајало све док нису завршени ти преговори - истиче Маркуш.

Плебисцит

Иако се данас јављају тенденције да се “зеленаши” представе као истински Црногорци, без икакве додирне тачке са српством, Маркуш каже да је то потпуно нетачно.

- И “бјелаши” и “зеленаши” су се изјашњавали као Срби! Вођа “зеленаша” Крсто Поповић изјашњавао се као Србин. У његовом пасошу стоји да је по националности Србин. Данас имамо ружан однос и према комитском покрету. Они су били људи који су се за вријеме аустроугарске окупације борили против Аустријанаца. А ови данас желе да одметнике и побуњенике представе као комите - каже Маркуш.

Наглашава да се данас пропушта и чињеница да је народ на консулту о уставном уређењу Краљевине СХС дао већинску подршку за уставна питања, односно Видовдански устав, којим је и де јуре створена Краљевина.

- Дакле, 1918. је одржана Скупштина, а 1921. године на Видовдан је донијет Устав. У том периоду су трајали ти сукоби међу народом, због чега су међународне снаге одлучиле да се на простору Црне Горе одржи консулт, гдје ће народ бити у прилици да се изјасни да ли је за ту будућу државу. Према неким процјенама, на тај плебисцит је изашло око 67 одсто људи. Дакле, апсолутна већина народа била је за заједничку државу. Ови данас праве једну велику грешку, поништавају одлуку Скупштине, али никоме не пада на памет да поништи и одлуку са референдума. Ако узмемо да је та скупштина била и нелегална, шта ћемо са одлуком народа? Од тога сви бјеже као ђаво од крста - истиче Маркуш.

Додаје како овај догађај није утицао на стварање и развој Југославије, али је оставио посљедице на унутарсоцијалне и идеолошке процесе.

Титоизација

Професор историје Универзитета у Бањалуци Горан Латиновић сматра да су ови догађаји послужили као оправдање за борбу против наводне “великосрпске” хегемоније.

- Творац тога је био Јосип Броз Тито, неприкосновени вођа КПЈ. Он је као личност обликован у ери Хабзбурга и носио је у себи аустроугарско политичко насљеђе, чији је војник био, ратујући против Србије 1914. године. Аустроугарска је настојала да српство ограничи на Србију у границама из 1878. па је сваки покушај њеног проширења сматрала “великосрпском” политиком. Управо је Хабзбуршка монархија, заједно са римокатоличким клерикалцима, одиграла кључну улогу у стварању и ширењу мита о “Великој Србији”. На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у њемачком граду Дрездену 1928. године, постављен је задатак њеним члановима да предводе “угњетене нације” у грађанском рату за уништење Краљевине СХС као “империјалистичке државе” и за успостављање “Балканске федерације радничко-сељачких република”. Конгрес је потврдио претходно већ установљену политику која је позивала на отцјепљење “угњетених народа” и донио одлуку о стварању независних држава: Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу анектирала српска буржоазија - каже Латиновић.

У складу са том политиком, вршена је титоизација Црне Горе, односно покушај коначног одвајања становништва Црне Горе од српства, кроз стварање посебне црногорске нације.

- Осим у Подгорици, таква политика нашла је своје присталице и у Загребу, гдје је 1971. створен кружок Црногораца који су порицали сваку етничку везу између Црне Горе и Србије. Наглашавам још једном да су се вође тзв. Божићне побуне 1919. сматрали Србима, што значи да је политика стварања црногорске нације након 1945. отишла знатно даље од захтјева из 1919. године - истиче Латиновић.

Ера Ђукановића

Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори закључила је да је српски народ у Црној Гори исте крви, истог језика, исте вјере и истих тежњи с народом који живи у Србији и другим српским крајевима, да им је заједничка прошлост, заједничка патња и све оно што један народ чини народом. Скупштина је одлучила да се краљ Никола Први Петровић Његош и његова династија збаце са црногорског престола, да се Црна Гора уједини са Србијом у јединствену државу под династијом Карађорђевића и да тако уједињења ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Када се ове чињенице узму у обзир, сматра Латиновић, јасно је зашто је Ђукановићева власт хтјела да “прекине” сваку везу с тим периодом историје.

- За режим који своје агресивно антисрпство гради на идеологији и политици која обједињује римокатоличко-усташку и комунистичку заоставштину и прожима је идеологијом и политиком Сјеверноатлантског савеза, Подгоричка скупштина не може бити прихватљива ни са једног становишта. Више од сто година након ње и тзв. Божићне побуне, не само да је код једног дијела српског православног становништва Црне Горе бесповратно одгојена свијест да не припадају српском народу, него је код њих створена србофобија, слична оној која је постојала код хрватског римокатоличког становништва у, на примјер, западној Херцеговини, Далматинској Загори и Лици уочи Другог свјетског рата, а која је била идеолошка основа за геноцид над Србима у НДХ. Према томе, у историји Европе не постоји сличан феномен, да дио једног народа, у релативно кратком временском периоду, изгуби свијест о припадности, а затим и да развије снажан осјећај нетрпељивости према њему, премда није дошло до промјене вјероисповијести. Додуше, процес стварања црногорске нације након 1945. праћен је снажном атеизацијом читавог друштва. Као што је политика стварања црногорске нације након 1945. отишла знатно даље од захтјева из 1919, тако је и стварање србофобије унутар те нове нације под режимом Мила Ђукановића отишло знатно даље од пуког проглашења црногорске нације - каже Латиновић.

Британци

Питање уједињења Црне Горе и Србије дошло је и до британског Парламента, у којем је на захтјев групе посланика који су чинили представници тзв. процрногорског лобија покренуто питање наводне српске окупације и анексије Црне Горе. О овим догађајима детаљно је истраживао и научни савјетник Историјског института у Београду Александар Растовић.

- Расправљали су о тобожњим злочинима и терору који српски војници наводно спроводе према становништву Црне Горе, при чему су се позивали на нетачне и сумњиве изворе информација. Један од достављача, поред италијанских агената и дипломата, био је и контроверзни Јован Пламенац, председник црногорске владе у егзилу. Они су износили гомилу лажи и неистина о српској војсци, новим југословенским властима, и тражили од британске владе да осуди поступке против Црне Горе, чак и да прекине дипломатске односе са Краљевином СХС и повуче њено признање. Антисрпско и антијугословенско деловање једне групе британских посланика кулминирало је током Мировне конференције у Версају - истиче Растовић.

Како каже, британска влада је још од 1914. била резервисана према Црној Гори, а Асквитов кабинет је 1916. осудио одлуку црногорског владара да пристане на капитулацију. Временом је све више сазријевало увјерење да династију Петровић треба уклонити с власти и да је природно да дође до уједињења.

- О томе да се британска влада неће противити вољи народа Црне Горе за уједињењем са Србијом и да се неће заузети за краља Николу, Јована Јовановића Пижона је 23. марта 1918. године уверавао Остин Чемберлен, члан ратног кабинета Лојда Џорџа. Коначно, формирање Краљевине СХС, која је постала политичка реалност, и избегавање политичких и дипломатских проблема у земљи и иностранству у вези са питањем Црне Горе нагнали су и владу и Форин офис да ово питање практично прогласе затвореним - закључује Растовић.

Одрицање од православља

С обзиром на то да црногорски ултранационалисти свог најљућег противника виде у Српској православној цркви, а да тзв. Црногорска православна црква нема никакав углед, то отвара нове могућности које би у савременој Црној Гори могле да доведу до коначног раздвајања Срба и Црногораца, сматра историчар Горан Латиновић.

- И то, не само по припадности различитим нацијама, него и по припадности различитим вјероисповијестима. Можда је будућност србофобних Црногораца дефинитивно одрицање од православља и прелазак на римокатолицизам, односно напуштање византијске цивилизацијске традиције и прелазак у крило римокатоличке средње Европе - истиче Латиновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана