Како су бијелци други пут убили Винетуа

Бранислав Предојевић
Како су бијелци други пут убили Винетуа

Њемачка издавачка кућа “Равенсбургер” објавила је прошле седмице да повлачи своју књигу повезану са новим филмом “Млади поглавица Винету” и друге наслове о популарном јунаку из дјечије књижевности.

Одлука је услиједила након оптужби за расизам и културно присвајање од љевичарских активиста, на интернету познатих под именом “култура отказивања”, који се путем “Твитера” и “Тик-тока” наводно обрачунавају са расизмом, мизогинијом, сексизмом, хомофобијом по њиховом, прилично субјективном мишљењу, те заосталим и конзервативним погледима на свијет и друштво.

Тако се Винету, индијански јунак из књига славног њемачког писца Карла Маја, нашао у “злогласном” друштву Мазе и Луње, Дамба, Пепе Ла Фуја, чича Томе, Робинзона Крусоа, Шекспирових ликова и бројних других јунака културе, који нису “подобни” по идеолошким мјерилима предводника “отказивања”. И ако не примјећујете логику или досљедност у њиховим метама, нисте погријешили, просто речено - нема је.

И нема везе да ли су њихове мете ликови из “Млетачког трговца”, позоришне драме из 17. вијека или “Дизнијевих” анимираних филмова из 20. вијека, довољно је да се не уклапају у идеалистичке назоре нове интернет инквизиције и биће изложени нападима, отказани и протјерани у заборав по трагикомичној логици интернет љевице “ако се нешто не помиње, то се није ни десило”.

Култура без културе

Зашто се апачки поглавица Винету, фиктивна фигура из романа писца Карла Маја (1842 – 1912), који се сматра првим њемачким бестселер аутором, нашао на њиховој мети. Наводно, због промовисања расних стереотипа, промоције бјелачке супериорности, вријеђања домородачке културе и непоштовања трагедије америчких домородаца. Чињеница, да је у питању фиктивни лик измишљен од стране човјека из 19. вијека, који за живота никад није видио правог Индијанца, њих не занима, јер су једина права истина и једина права начела она која промовишу припадници “отказивања”. Сами романи продати су у стотинама милиона примјерака широм свијета и преведени на 40 језика, а писани су на класичним традицијама авантуристичког романа 19. вијека о племенитим дивљацима и судару њиховог начина живота са бијелом европском културом и одраз су свог времена, са свим манама и врлинама. Његове приче фокусиране су на пријатељство између њемачког имигранта у САД-у Олда Шетерхенда и вође Апача и његовог брата по крви Винетуа. Романи су били популарни у Њемачкој, да су се и нацисти суздржали од забране, иако њиховим расним идеалима није одговарао садржај романа због слављења врлина “нижих” раса и њиховог пријатељства са аријевцима.

Слава романа додатно је проширена када је између 1962. и 1968. године снимљено 11 филмова југословенско-њемачке продукције о Винетуу. Нама додатно значајним, јер су снимљени на простору бивше Југославије, тачније у Хрватској и БиХ у региону Лике и Динаре, на локацијама Стариграда, Националног парка Пакленица, кањона ријеке Зрмање, планине Шатор и дјелом код Плитвичких језера, уз значајно учешће домаћих филмаџија и статиста. Услиједили су и телевизијске и стрип адаптације, а оригинални филмови су често излазили на ВХС и ДВД дисковима уз огромну популарност код европске публике, али чак и код америчких филмаџија попут Квентина Тарантина.

Ипак,  излазак поменутог филма о младим данима Винетуа, снимљеног поводом 110 година од смрти Карла Маја, дочекан је систематским нападима уз жестоку расправу на друштвеним мрежама током које су аутори књига и филмова оптужени за промовисање расистичких стереотипа који потичу из доба колонијализма. Са друге стране противници укидања тражили су да се  књиге врате, инсистирајући на томе да је ова хистерија одговорна за спаљивање хероја дјетињства бројних генерација на ломачи. 

Хрватски књижевни критичар и професор Филозофског факултета у Ријеци Никола Петковић у свом есеју на тему “културе отказивања” на порталу “Идеје.хр.” био је оштар тврдећи да у случају овог покрета нема мјеста ријечи култура.

- То је чисти кретенизам необразованих и фрустрираних који су се окупили не би ли у личном дизајнираном ретровизору прекрајали историју, у овом случају књижевност, и то тривијалну с којом је велика већина нас расла - написао је Петковић.

Слично мишљење има директор издавачке куће “Беглер” Бернард Шмит која издаје романе Карла Маја и која је сарађивала са продукцијом “Равенсбургер” на филму.

- Током протеклих 130 година, Мај је више пута био мета лажних оптужби. На крају Њемачког царства, оптужен је да је превише пацифистички  и интернационалистички настројен. Данас је оптужен да је колонијалиста и расиста. То је чиста бесмислица - рекао је Шмит.

И ово је дефинитивно тачно, јер читање “Винетуа” неће некога  начинити расистом, као ни гледање “Млетачког трговца” антисемитом.

Покрет без контроле

Можда је идеја која је стајала иза “културе отказивања” имала добре намјере,  али одсуство спремности на компромис и договор са здравим разумом, претворило је посљедњих година њене промотере у неку врсту нове инквизиције, која прво “спаљује” оптужене, а потом им утврђује кривицу.

Како је то лијепо примијетио Ник Кејв у разговору са обожаваоцима на својој веб страници, култура отказивања је постала антитеза опраштању.

- Политичка коректност постала је најнесрећнија религија на свијету. Оно што је некада био покушај да се наша друштва наново осмисле, да би била праведнија, сада садржи све најгоре од онога што религије имају да понуде и ништа од њихове љепоте. Имају само моралну ригидност и самоувјереност са које је ошишана чак и могућност искупљења - објаснио је Кејв додајући да одбијање “културе отказивања” да се суочи са непријатним идејама гуши креативну срж друштва.

И не треба бити велики теоретичар културе да би било схваћено да је Кејв у праву. Сама идеја да се друштвеним аршинама 21. вијека мјери културна прошлост људске цивилизације води свијет у бесконачни поход, који се неминовно завршава у Библији и Хомеровим еповима, отказивањем ликова који чине темељ европске културе, како би се прошлост поново исписала по мјери предводника отказивања.

И ако вас све то подсјећа на прекрајање историје из Орвеловог романа “1984”, нисте погријешили. Несрећни Винету је само колатерална штета интернет моралиста који желе опрати своју прљаву савјест и написати историју на њима прихватљив начин. Чињеница да Апач по други пут гине од руке истих убица, довољно говори колико је истина важна лекција ако се већ дотичете прошлости, сакривени у анонимности друштвених мрежа.

Српски апач

Занимљива је и српска веза са свијетом јунака Карла Маја путем чувеног Гојка Митића, глумца и каскадера из Лесковца, који је имао мале улоге у адаптацијама Карла Маја “Олд Шетрхенд” и “Винету 2”.

Поменуте адаптације били су хитови западноњемачке кинематографије, а источноњемачка “Дефа” је такође жељела да намами публику у биоскопе жанровским филмовима. Митић је ангажован као главни глумац за источноњемачки филм “Синови Велике медвједице”. Са око девет милиона гледалаца филм је био једна од комерцијално најуспјешнијих продукција у историји филма ДДР-а. То је био почетак његове филмске каријере. Све до 1975. снимао је сваке године по један филм о Индијанцима, а у њемачкој серији “Један нови свијет”, из 2016. године глумио је Винетуовог оца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана