Како је “уједињена” и демократска Европа постала мјесто са највише зидова: Мјесто на ком почиње патња и завршава будућност

Вељко Зељковић, Драгана Орловић
Како је “уједињена” и демократска Европа постала мјесто са највише зидова: Мјесто на ком почиње патња и завршава будућност

Од Кинеског, преко Берлинског, до зида на граници између САД и Мексика, физичке баријере за спречавање најезде и уласка “других”, постављане су кроз историју широм свијета. Неке од њих данас су туристичке атракције, али су и у древној прошлости, као и данас, овакви зидови представљали мјесто на ком почиње патња, али почиње пут ка некој неизвјесној и мрачној будућности.

Иако су многи након пада и рушења Берлинског зида помислили да у “уједињеној” и демократској Европи више никада неће бити оваквих идеолошких, физичких, али и менталних баријера, посљедњих мјесеци и година свједоци смо праве пандемије и ширења вируса својеврсне “зидоманије”.

Зидови попут печурака послије кише ничу у разним европским државама, правећи неке нове подјеле, али и стварајући услове за неке нове раздоре и сукобе. Литванија је најавила да ће до септембра наредне године завршити постављање заштитне ограде дугачке 508 километара дуж своје границе са Бјелорусијом, а како би зауставила илегални улазак избјеглица. Ради се о “пројекту” вриједном око 152 милиона евра, која предвиђа градњу три метра високог зида прекривеног бодљикавом жицом. И Пољска ће изградити ограду дуж своје границе са некадашњом совјетском републиком, али и грчка планира изградњу додатних четрдесетак километара зида на граници са Турском. Ни Анкара не сједи скрштених руку те се довршава зид дугачак чак 295 км на граници с Ираном, док су се Мађари, Аустријанци, Македонци и Бугари већ опасали високом бодљикавом жицом.

Узроци и посљедице

Иако датирају из древних времена, овакве баријере добиле су нарочит значај у посљедњих тридесетак година, када је између различитих држава свијета постављено чак више од 60 зидова и разних ограда како би се спријечио улазак људи на територију на којој је подигнут.

Примјера ради, до краја Другог свјетског рата на свијету је било седам зидова подигнутих у модерној историји. Међутим, до пада Берлинског зида 1989. године овај број се попео на 15, а према посљедњим подацима ова бројка се у међувремену попела на више од 80.

И док они који се залажу за њихово постављање и подизање тврде да спречавају илегалну имиграцију, кријумчарење дроге и тероризам, критичари сматрају да су они у ствари безвриједни, али и упозоравају како један овакав начин размишљања и понашања, те бављење посљедицама, а не узроцима, ствара и својеврсне опасне зидове и у главама људи.

Историчар Александар Раковић објашњава да се друштво зидовима одувијек штитило од неких најезди којих се плашило.

- То су могле бити војне најезде, то су могле бити најезде као сада избеглица које са Блиског истока иду ка Европи, а то могу бити и идеолошке баријере као што је био случај у Берлину. Када се зидови подижу пружа се јасна порука да једно друштво жели да се заштити од другог, или један народ од других народа. Дуго се зидови нису подизали и ево сада видимо ескалацију подизања и то широм света - наводи Раковић

Према мишљењу овог историчара, генерално гледајући, европске цивилизације се на овај начин све више конзервишу те ћемо, како каже, вјероватно доћи у позицију да се са сјетом присјећамо времена хладног рата и периода у ком је ипак дошло до процвата културе, науке и међусобних комуникација, чак и између два супротстављена блока.

- Замислите само ситуацију из шездесетих година прошлог века када су хипици из Европе аутостопом ишли за Индију, преко Ирана, Авганистана, Пакистана. Свуда је био мир. То је било једно потпуно другачије друштво. Данас се оно отуђило и готово до краја конзервисало. Конзервисала су се муслиманска друштва на Блиском истоку, али конзервише се и Европа. То више није оно време потпуних слобода, а ови зидови баш пружају праву визуелну слику физичких баријера које су успостављене – истакао је Раковић.

Зидови у глави

Социолог Ведран Француз каже да када се прича о зидовима, увијек ће Берлински зид бити посебан симбол, јер представља крај једне идеологије, крај комунизма.

- Он је по свим својим оквирима био идеолошки зид. Право питање јесте да ли је његов пад довео до краја изградње зидова? Нажалост није. И даље ће се они градити - каже Француз.

Према његовим ријечима, појам зида представља физичку или виртуелну конструкцију која је утемељена на једном културном склопу друштва и интереса.

- Једним дијелом ту се обликује и ментални склоп друштва, али и сваког појединца који чини то друштво. Ти зидови нису статични, они се могу посматрати као процес неког отварања и затварања, јер имамо доста примјера у прошлости да су неки рушени, а неки опстајали – навео је Француз.

Мишљења је како је и питање културног идентитета веома важно када се генерално говори о ницању тих неких нових монументалних грађевина.

- Посљедњих година све више се наглашава тај континуитет културе зидова, да не желимо да препустимо нашу судбину у 21. вијеку једном глобално несигурном свијету. С друге стране ту су и озбиљни правци и групације које промовишу да треба учинити све да ти зидови нестану и да ако морају бити да буду што нижи и што проходнији. Али, како ствари стоје, свијет иде у сасвим другом правцу - навео је Француз.

Историчар и академик Љубодраг Димић каже како подизање ових нових километарских бетонских, и у неким случајевима, монументалних грађевина, води прије свега ка сепарацији Европе од оних простора са којима је до сада географски била везана те да то нису само политичке, већ и стратешке и дугорочно посљедичне одлуке.

- Сви смо се надали да је након рушења Берлинског зида та идеја умрла, али очигледно је да ћемо у будућности живети у неком чудном свету. Али, гледајући кроз историју, показало се да ови зидови углавном нису успешни и да на испитима историје падају. Ако погледамо ове који се сада праве широм Европе, они неће направити само физичку блокаду, већ и економску и културну. Ипак, оно што је најопасније у свему томе јесте што се праве зидови и у главама. Али питање је чије су то главе и шта се све у њима кува – каже Димић.

Он, међутим, упозорава и како се “једног лијепог дана” може десити, и да неком у Европи падне на памет да и на Дрини подигне зид, али и у Црној Гори или на Косову.

- Српски народ би могао осетити шта они значе, а поготово јер постоје те неке лажне елите који инсистирају на тој унутрашњој подељености, а која у коначници води ка стварању неких нових идентитета. Ако неки процене да су Срби превише дигли главу и постали економски успешни, онда је само питање времена када ће тај успех бити заустављен директно из Европе или Вашингтона. Тај Дамаклов мач нам је стално над главама – истакао је Димић. 

Десничари и власт

Војни аналитичар и уредник интернет портала Балканска безбједоносна мрежа Александар Радић каже како су ови посљедњи зидови плод свеопште параноје те жеље појединих европских земаља да се “заштите”. Он је, међутим, увјерен како километарске и мегаломанске бетонске грађевине, за које поједине владе издвајају на стотине милиона евра, не могу ријешити проблем, јер ће мигранти увијек наћи начин да попут воде нађу пут и домогну се крајњег одредишта.

Дизање вишеметарских, бетонских граничних зидова, према ријечима овог аналитичара, пасиван је приступ проблему.

- Зид је симбол пасивне одбране, али и резултат страха који је ушао међу људе те жеље да се створи бар нека привидна слика заштићености. Ипак, једина могућа реална одбрана је динамика, односно изналажење реалних и одрживих решења, а то је да се вратимо на “извор” проблема, а не да се само бавимо последицама. Све ово се дешава после једног периода америчке супериорности и лидерства, али и мешања западних сила у демократске процесе широм света. Сада полако долазимо до краја, када се тај један историјски циклус затвара, а прате га ови многобројни зидови који се граде од Турске до Литваније - каже Радић.

Упозорава, како је ова прича много комплекснија него што се на прво поглед чини, наводећи како су и поједини ауторитативни европски режими искористили ову ситуацију за међудржавне обрачуне, као што је то случај између Бјелорусије и Литваније, или рецимо Пољске.

Европске велможе, а поготову на истоку, у Бјелорусији, Пољској, Бугарској, Мађарској, објашњава Радић, користе ову ситуацију да би учврстиле своју власт.

- Њима требају вањски непријатељи и потенцијалне претње, против којих ће се наводно борити. И та прича пали код народа. Погледајте само Пољску, државу у којој су мигрантски проблеми на маргини маргина. Тамо готово да их и нема. Али, они су по том питању изузетни агресивни, јер им је то потребно како би одржали некакву унутрашњу националну консолидацију. Показују зубе, филујући своју домаћу јавност како су ето они ти који ће их спасити од свих потенцијалних проблема, па и најезде миграната из арапских земаља -  истакао је Радић додајући како један такав тоталитаристички и екстремистички концепт пријети да читаву Европу увуче у један зачарани круг нетолеранције, али и свеопштег безумља.

Кроз историју

Најпознатији зид на свијету, грађен је дуж историјских сјеверних граница Кине ради заштите кинеског царства од инвазија различитих ратнички настројених номадских група. Познати Хадријанов зид у Енглеској направљен је како би се римска Британија заштитила од упада варвара. Зидови су грађени и како би одвојили католике Ирце од униониста протестаната, али Грке и Турке на Кипру. И Израелци га имају и дугачак је чак 700 километара. Сличне баријере постоје и између Аргентине и Парагваја, Узбекистана и Авганистана, Јужне Африке и Мозамбика, Кувајта и Ирака, Боцване и Зимбабвеа, Саудијске Арабије и Јемена.

Лицемјерство

Проблем с којим се Европа сусреће посљедњих неколико година, сличан је оном америчком. Према ријечима Радића и једни и други прибојавају се најезде миграната, а у исто вријеме и у Европи и Америци недостаје радне снаге за послове који су непривлачни домаћем становништву.

- И то је чињеница.  И то мигранти знају. Не иду они главом кроз зид и напамет. Тако да је то један лицемеран однос, а поготово, што поједине земље и компаније “иза завеса” прихватају и запошљавају ту јефтину радну снагу - истакао је Радић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана