Како је нестала Војска Републике Српске

Упркос томе што је унутар Републике Српске по питању реформе одбране касније постигнут консензус готово свих политичких партија, чији резултат је одлука Народне скупштине РС од 30. августа 2005. године којом је прихваћено да се надлежност из области одбране пренесе на заједничке институције БиХ, одлука ВСО РС од 8. марта 2001. године представља угаони камен од кога је почело зидање заједничке одбрамбене политике у БиХ. Иако је усвојени документ у основи начелан и не садржи готово ниједну конкретну одредбу која децидирано говори о укидању ВРС, сам његов назив показује да се тадашње руководство Републике Српске, чију су окосницу чинили СДС и ПДП, није одупрло међународним притисцима и да је само два мјесеца након промјене власти или прецизније од 12. јануара 2001. године, када је у премијерску фотељу умјесто Милорада Додика засјео тадашњи лидер ПДП-а Младен Иванић, прихваћен текст документа о одбрамбеној политици БиХ.

Младен Иванић кратко је рекао за “Глас Српске” да се не сјећа најбоље дешавања из тог периода, али је истакао да су Војска Републике Српске и војна питања били углавном у надлежности предсједника РС, а не њега као премијера.

- То је било прије двије деценије и није реално очекивати да се сјећам детаља са сједница, па тако ни са те сједнице Врховног савјета одбране РС. Поред тога, то су питања која су више била у надлежности предсједника Републике Српске, док сам се ја као премијер много више бавио економијом. Да ме питате за пореску реформу и те ствари, био бих вам много бољи саговорник - био је кратак Иванић.

Ипак, тај потез, који представља почетак краја Војске Републике Српске, не треба посматрати искључиво критичким очима, зато што је опстанак ВРС подразумијевао и опстанак Војске ФБиХ, која је пет година послије завршетка рата била и бројнија и боље опремљена од ВРС. Поред тога што је Војска ФБиХ као таква представљала реалну опасност по Српску, постојање двије војске у БиХ само пет година након крвавог сукоба из кога су изашле, представљало је озбиљну пријетњу по тада још свјежи мир, што је у суштини и опредијелило представнике међународне заједнице да инсистирају на реформи.

То тврди и Радомир Нешковић, политиколог и савјетник предсједника Народне скупштине РС Недељка Чубриловића, који каже да је реформа одбране практично садржана у Анексу један Дејтона, односно Споразуму о војним аспектима мировног споразума.

- Комплетне оружане снаге у БиХ практично су стављене под контролу НАТО-а, без чијег одобрења није било могуће ништа чинити са војском. Анекс један децидирано каже да “војне снаге једнога или другога ентитета неће ни под каквим околностима улазити на територију другога ентитета или боравити на њему без дозволе владе другог ентитета и Предсједништва БиХ”. Из тога се практично види да је већ у Дејтону планирано да улогу врховног војног команданта има Предсједништво БиХ - каже Нешковић.

Он додаје да су предсједници ентитета само формално били врховни команданти и шефови војски Републике Српске и ФБиХ, истичући да су у процесу реформи постојала три могућа сценарија и да се укидање ВРС не може сматрати најгорим.

- Најбоље рјешење је била демилитаризација, која је заговарана из Републике Српске, али за то није било сагласности друге двије стране, прије свега бошњачке и зато је тај сценарио пропао, упркос озбиљној кампањи која је вођена из РС. Друго рјешење, које бих назвао најмање лошим рјешењем, јесте смањење укупних војних ефектива у БиХ и то је у суштини ово што имамо данас. А треће рјешење је било задржавање Војске Републике Српске, што је истовремено значило и задржавање Војске ФБиХ, а то заборављају критичари укидања ВРС, јер није било могуће оставити ВРС, а укинути ВФБиХ - каже Нешковић.

Према његовим ријечима, те двије војске су биле потенцијални противници, јер је, како каже, јасно да бисмо ми наоружавали своју војску, ФБиХ своју и то би представљало опасност од сукоба.

- Зато је и спроведена реформа и у оквиру Оружаних снага БиХ остављени само пукови који баштине традицију војски које су међусобно ратовале - каже Нешковић.

Он истиче да је један од разлога реформе одбране свакако било и то што је формирање заједничких оружаних снага БиХ омогућило и смањење броја припадника међународних мировних снага у БиХ.

Неминовност

Послије усвајања “спорног” текста документа о одбрамбеној политици БиХ у марту 2001. године, одређени период је владало затишје по питању реформе одбране у БиХ, а први озбиљнији корак направљен је у октобру 2002. године када је формиран Генерални секретаријат Сталног комитета за војна питања као својеврсни претеча каснијег Министарства одбране БиХ. На челу тог комитета, као особа под чијом диригентском палицом је вођен комплетан посао реформе одбране, био је први замјеник високог представника, амерички дипломата Рафи Грегоријан. Осим по реформи одбране, Грегоријан је остао познат по каснијем сукобу са Милорадом Додиком, након што се крајем фебруара 2006. године у јеку преговора о реформи полиције вратио у премијерску фотељу. Ко је из тог сукоба изашао као побједник, показује чињеница да је Додик данас на функцији предсједавајућег Предсједништва БиХ, док Грегоријан десет година није имао озбиљну дипломатску улогу и тек у фебруару 2017. године дошао је на мјесто замјеника руског дипломате Владимира Воронкова, који је на челу Канцеларије УН за борбу против тероризма.

Улогу Сталног комитета за војна питања одлуком тадашњег високог представника у БиХ Педија Ешдауна од 9. маја 2003. године преузела је Комисија за реформу одбране, која је, поред Рафија Грегоријана, имала још једног копредсједавајућег, а то је био Никола Радовановић, који је 9. марта 2004. године званично именован за првог министра одбране БиХ.

Врховни савјет одбране Републике Српске, који је прихватио “спорни” документ одбрамбене политике БиХ, чинили су тадашњи предсједник и потпредсједник Републике Српске Мирко Шаровић и Драган Чавић, предсједник Владе Младен Иванић, предсједник Народне скупштине Драган Калинић, министар одбране Слободан Билић, министар унутрашњих послова Перица Бундало и начелник Генералштаба ВРС генерал Новица Симић.

Поред Младена Иванића, једини од оних које смо контактирали, а који је био расположен да говори о овој теми је бивши министар унутрашњих послова Перица Бундало. Када је ријеч о осталима, генерал Новица Симић преминуо је 2012. године, а бивши министар одбране Слободан Билић послије одласка из фотеље министра 2003. године нестао је у потпуности са политичке сцене. Од бившег предсједника РС и каснијег српског члана Предсједништва БиХ, а данас лидера СДС-а Мирка Шаровића нисмо добили одговоре на питања шта је прихватање документа о одбрамбеној политици у марту 2001. године значило за процес реформе одбране, као ни да ли из данашњег угла сматра да је прихватање тог документа, а посебно каснија реформа одбране, односно формирање Министарства одбране БиХ и Оружаних снага БиХ, било оправдано и дало резултате.

Перица Бундало, који је данас шеф Клуба посланика ПДП-а у Народној скупштини РС, као и бивши лидер његове странке, каже да се не сјећа детаља са сједнице ВСО РС од 8. марта 2001. године, али истиче да је увјерен да је реформа одбране била неминовност и нешто од чега се напросто није могло побјећи.

Он подсјећа да се тачно два мјесеца послије поменуте сједнице ВСО РС, тачније 8. маја 2001. године, догодио озбиљан инцидент на полагању камена темељца за обнављање џамије Ферхадије у Бањалуци, послије кога је он отишао са функције министра унутрашњих послова, а тиме и са мјеста члана ВСО РС. Када је ријеч о реформи одбране и укидању ВРС, Бундало подсјећа да је Народна скупштина РС 30. августа 2005. године донијела одлуку о преносу надлежности из области одбране са Републике Српске на заједничке органе и институције БиХ.

- Нисам тада био посланик, али сам као функционер ПДП-а био упућен у добар дио укупних дешавања у процесу реформе одбране. То је био један мукотрпан процес, на крају кога нико није изашао као побједник, а најмање грађани и Српске и БиХ. Од овога што је направљено, мислим на Оружане снаге БиХ, не видим да ико има користи. ОС БиХ служе само као својеврстан декор државности за потребе политичког Сарајева, односно бошњачких званичника - каже Бундало.

Пропуштена прилика

Према његовим ријечима, представници међународне заједнице, под чијим патронатом је вођен цијели процес, пропустили су прилику да се БиХ демилитаризује, јер нису извршили довољан притисак на противнике те идеје.

- Министарство одбране БиХ и ОС БиХ троше годишње више од 300 милиона марака, а из извјештаја војног повјереника из године у годину видимо да је стање у ОС БиХ понижавајуће. Када се израчуна колико новца је прогутало то министарство од свог формирања и призна да од тога није било никаквих опипљивих резултата, јасно је да је та реформа пропала - закључује Бундало, додајући да се никоме у Српској не може фактурисати посебна одговорност за то, јер су на крају тог процеса сви значајни политички фактори из РС имали јединствен став.

Када је ријеч о демилитаризацији БиХ, ту идеју први је изнио садашњи српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик у мају 2000. године на форуму који је организовала британска организација “Вилтон парк” на Брду код Крања. Додик је тада у својству премијера Републике Српске оцијенио да би демилитаризација имала вишеструке ефекте, јер би представљала опредјељење против било каквог сукоба БиХ, а истовремено би огромна финансијска средства која су коришћена за те сврхе могла да буду искоришћена за друге намјене у интересу свих становника БиХ, али та идеја је наишла на оштро противљење бошњачких политичких представника.

Додик подсјећа за “Глас плус” да је СНСД упркос бошњачком противљењу у јуну 2003. године покренуо кампању под називом  “Војско, вољно”, током које је изнесено низ аргумената у корист демилитаризације.

- У документима усвојеним на другом Сабору СНСД-а наведено је да програм приступања НАТО-у предвиђа увођење стандарда у наоружање, опрему и обуку војске, што су огромни трошкови који би били проблем и за сређене државе и јаче економије него што је БиХ. Поред тога, наведено је и да би знатно повећање трошкова тешко било оправдати, па би средства која би се издвојила за стварање заједничке војске по стандардима НАТО-а требало усмјерити у образовање, здравство, пензије, инвалиднине и друге социјалне потребе становништва - подсјећа Додик.

Према његовим ријечима, смањивање свих војних структура, укидање регрутног састава и увођење професионалног састава, као пут постепене демилитаризације цијеле БиХ, истовремено би значило и трајно одрицање од рата као политике било кога у БиХ.

- Није било политичког слуха за ту иницијативу, због чега је реформа одбране отишла у другом правцу и данас имамо ово што имамо, иако би било неупоредиво боље да је спроведена демилитаризација - закључује Додик.

Закон о одбрани БиХ усвојен је 28. септембра 2005. године у Представничком дому и 5. октобра у Дому народа Парламента БиХ. Посљедња класа регрута ВРС била је мартовска класа 2005. године. Млади војници су у касарни на Мањачи 16. априла те године приликом полагања заклетве на крају текста умјесто “Босне и Херцеговине” једногласно изговорили “Републике Српске”. То је означено као скандал и цијела класа је одлуком посљедњег министра одбране Републике Српске Милована Станковића распуштена почетком јуна те године.

Прце и Лагумџија

На форуму у организацији британске организације “Вилтон парк”, који је одржан у мају 2000. године на Брду код Крања, тадашњи премијер РС Милорад Додик први пут је изнио идеју о демилитаризацији БиХ.

Тадашњи министар одбране ФБиХ Мирослав Прце као представник хрватског народа сагласио се са том идејом, али је оштар глас против на поменутом форуму дигао тадашњи лидер СДП-а БиХ Златко Лагумџија.

НСРС

Народна скупштина Републике Српске 30. августа 2005. године донијела је сљедећу одлуку:

“Народна скупштина РС прихвата да се надлежности из области одбране Републике Српске пренесу на заједничке органе и институције БиХ, како би се омогућило спровођење процедуре у вези са Законом о одбрани БиХ и Законом о служби у Оружаним снагама БиХ.”

За ову одлуку гласали су посланици владајућих странака предвођених СДС-ом и ПДП-ом, али и посланици тада опозиционог СНСД-а.

Начелници

Први начелник Главног штава ВРС, који је на тој функцији био од 1992. до 1996. године, био је генерал Ратко Младић. Послије њега на функцији начелника Главног штаба, који је касније преименован у Генералштаб, били су: Перо Чолић (1996-1998), Момир Талић (1998-1999), Новица Симић (1999-2002), Цвјетко Савић (2002-2004) и на крају Новак Ђукић (2004-2005).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.