Како је мит о Томи Здравковићу постао већи од живота: И Бог створи народног пјевача

Бранислав Предојевић
Како је мит о Томи Здравковићу постао већи од живота: И Бог створи народног пјевача

Фасцинантна биографија пјевача Томе Здравковића, изаткана од бесмртних пјесама, фактографских чињеница, митова, урбаних легенди, усмених предања и пијаних кафанских прича испреплетених око његовог живота и дјела, у старту дјелује као савршен материјал за филмску причу.

Она у себи садржи све елементе које филм треба да има­ како би заслужио статус класика. Успон од дна до звијезда и пад на дно, трагедију, мелодраму, смијех и сузе, баш онако како стварни живот изгледа, наравно лишен досадних момента, како би постао врхунска умјетност фикције, да парафразирамо чувену формулу Алфреда Хичкока о суштини филма. Снимањем биографског остварења “Тома”, режисера Драгана Бјелогрлића и сценаристе Николе Коље Пејаковића, и овај мали недостајали дјелић у џиновској фигури народне музике, познатој као Тома Здравковић, сада је додат. Наравно, филм се без проблема уклопио у неоспорену величину његовог мита код публике и поштовалаца, који и након три деценије након његове смрти не да губи на величини и значају, већ је сваким даном све већи и све популарнији.

У чему је тајна његових пјесама и како су оне три деценије након његове смрти никад популарније и никад познатије? Тешко је рационално објаснити разлог бесмртности опуса пјевача, који је највећи дио каријере провео далеко од успјеха који је реално гледано требало да оствари. Да буде горе,  третиран је годинама као шунд и држан далеко од масовних медија, осуђен да пјева по кафанама и малим клубовима, иако су његове пјесме већ тада волшебним путевима стизале до публике, постајале хитови и класици, далеко већег значаја и прихваћености од самог жанра народне музике. Да ли је улогу у томе одиграло то што је публика препознала аутентичност емоције у гласу и стиховима, осјетила дубоки очај човјека којем је живот дао све, али је он све одбацио прогањан само њему познатим демонима?

Можда је томе и помогло и то што су његова музика и глас откривали сирови и неукроћени таленат урођеног генија или је улогу у стварању тајне везе на релацији слушалац-умјетник помогао уклети романтичарско-кафански мит који је за живота пратио и водио Тому ка неизбјежној трагичној судбини. Чињенице говоре једно, легенде друго, али пјесме можда и најпрецизније објашњавају суштину мита знаног као Тома Здравковић, човјека којег је сам Бог створио за кафанског пјевача.

Фактографија и живот

Факти око његовог живота су препознатљиво балкански, обојени горким и мрачним соцреалистичким тоновима Србије након Другог свјетског рата и дубоко су, можда и предубоко узидани као неопходна жртва у темеље његовог успјеха. Томислав Тома Здравковић, кога су пријатељи звали Дадо, рођен је 20. новембра 1938. године у Алексинцу. Отац Душан је био месар, а мајка Косана домаћица. Тома је имао три брата: Александра, Ивана и Новицу и сестру Мирјану. Породица се прије почетка рата преселила у село Печењевце које се налази близу Лесковца, гдје је завршио основну школу и курс за трактористу. При крају основне школе постао је члан аматерског позоришта.

Радио је најтеже физичке послове, а током паузе је пјевао, да би у Лесковцу започео професионалну пјевачку каријеру. Ту је 1958. године, живећи у тешкој оскудици упознао чувену пјевачицу Силвану Арменулић, која га је одвела у кафану “Радан” и помогла му да научи народне, забавне и староградске пјесме, уз дубоку и никад потврђену емоционалну везу између њих двоје. Слиједила је дугогодишња каријера кафанског пјевача и буран боемски живот испуњен бројним пороцима, четири брака, двоје дјеце, одласци у иностранство, нарушено здравље, повратак у кафану, солистички концерти и турнеје, озбиљни дискографски успјеси са симболично 13 снимљених студијских албума, распродати наступи,  да би након седамнаест година борбе са раком простате те обилно потпомогнута неуредним стилом живљења стигла и прерана смрт  30. септембра 1991. године.

Умро је славан, вољен и сиромашан, али физички крај је истовремено значио и рађање митског статуса “краља кафане”, којем се три деценије нико није успио ни близу приближити, иако је претендента било на обиље.

Митови и легенде

Још од озбиљних пјевачких почетака у тузланској кафани “Бристол” почетком шездесетих почело је стварање кафанске легенде, која ће брзо прерасти у мит чије размјере надрастају и самог човјека у његовом срцу. Трагичне љубави, огроман апетит према чашици и цигарети, склоност према коцки и животу без циља и смисла, одбијање да поштује занатска правила естраде и конвенционалног понашања, уз невјероватан таленат да епизоде свог живота пренесе у своје пјесме, а потом да их извођењем уживо претвори у кафанску трагедију достојну античке драме, ишле су уз пјевача као сурово ефикасна претходница његовог кретања кроз дувански дим кафанских позорница.

Углавном је писао пјесме које говоре о неузвраћеној љубави, личним патњама и промашеном кафанском животу, а кад су му други писали стихове, попут Кемала Монтена, који му је написао нумеру “Пјесме моје” или Боре Чорбе који му је аутор класика “Уморан сам од живота”, он их је силовитом интерпретацијом претварао у своје, пјевајући их сваки пут као да су му посљедњи у животу.

Без калкулација, без штедње, до посљедњег даха и без срећног краја, а пјесме су пратиле “приче” колега и савременика: “Био је пјесник и несрећник”, “Носио је у себи нешто што ми не можемо да схватимо”, “Живео је по својим правилима и по својим сновима”, “Сваку кафану је претворио у мали Коларчев универзитет”, “Није хтио да нађе своју срећу”, итд. Савршени митски бекграунд, оног што је публика испред сцене и пјевач на њој, потпомогнути катализатором знаним као “краљ алкохол”, претварала у катаклизмични емоционални патос, познат само оном ко је имао прилику да уђе у митски свијет српске кафане. Простор, гдје се срећу пакао и рај, једином мјесту у којем је истовремено био неприкосновени владар и највећи губитник.

Пјевач и пјесме

Писац, новинар и есејиста Ђорђе Матић у свом надахнутом тексту о Томи “Песме скупље од живота”,  износи једну занимљиву и аргументовану тезу - нико не личи на Тому Здравковића.

- Био је звезда, човјек са естраде о којем су се распредале приче и митови још за живота. Тај статус звијезде био је од другачије врсте од осталих: није био згодан мушкарац, дјеловао је крхко од почетка - као давно рањен у некој унутрашњој борби, у раним данима и раним јадима од чега као да се никад није опоравио. И као да се, парадоксално, падајући даље, из борбе у борбу, из пораза у пораз - уздизао, растући, развијајући се и као аутор и као музичар, до перфекције брусећи свој јединствен стил и - што је посебно импресивно - постајући жанр за себе. Једноставно, нико данас не личи на Тому Здравковића - каже Матић.

Он додаје да је можда тајна његове пјесме у снази изведбе.

- Пјевач ограниченог распона, технике и волумена, надокнађивао је то силном експресивношћу. Успијевао је да изрекне и искаже тако много да ће двије деценије након његовог физичког одласка пјевачица и ауторка Александра Ковач, припадница музичке династије Ковач, једном озбиљно рећи: “Тома Здравковић је соул пјевач”. Тај “соул” је долазио однекуд. Чак би се и то могло некако расплести: карактер и биографија учинили су да се душа довољно израњави па да се код осјетљивог, посебног пјевача и човјека то осјети и у изведби - пише Матић.

Ове ријечи јесу реално објашњење суштине постојања и трајања мита Томе Здравковића, а то је да се тајна крије само на једном мјесту, у његовим пјесмама. Без обзира што се тематски мотив већине њих понавља до бескраја, оне ријетко личе једна на другу јер њихов аутор није марио, или боље речено није желио да мари за жанровске или стилске стандарде.

Пјевао оно што је осјећао, не интересујући да ли је то народњак, забавњак, рокенрол или шлагер, све се то у студију или на концерту претварало у његову пјесму. Он је вођен голим инстинктом и урођеним вулканским талентом унио преокрет у народну музику, мијешајући храбро у њеном прародитељском гнијезду, кафани - најразличитије жанрове. Од традиционалних народних до савремених поп звукова, преко циганских романси до староградских напјева, до кафанских хармоникашких  “двојки” и оријенталних мотива, све се стапало у једну пјесму, познату само као пјесму Томе Здравковића. 

Никола Пејаковић, сценариста филма “Тома”, срећом и један од ријетких модерних српских сценариста, који правилно схвата истинску бол кафанске емоције, третирајући је као бијели блуз, каже да је препознавање те емоције кључно код реакције публике на филм, без обзира на занатску филмску вјештину и резултат. Просто он зна, као што је знао Тома, да успјех и новац у кафани не значе ништа, јер једина валута, којом се плаћа велика пјесма јесу сузе и аплауз. Без тога нема пјесме, нема кафане, а не би било ни Томе Здравковића.

Поштовање рокера

У књизи писца и новинара Ивана Ивачковића “Како смо пропевали (Југославија и њена музика)”, аутор у једном моменту наводи да је велик дио рок музичара 60 и 70-их одавао поштовање Томи.

- Он је био сјајан певач, иако несрећник и боем без премца, а његове песме могле су издржати сваки аранжман, укључујући и џез - наводи Ивачковић цитат својих саговорника.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана