Историјска позадина сукоба који дрма Црну Гору уочи устоличења Јоаникија на Цетињу: Жива веза патријарха и митрополита траје 800 година

Дарко Момић
Историјска позадина сукоба који дрма Црну Гору уочи устоличења Јоаникија на Цетињу: Жива веза патријарха и митрополита траје 800 година

“Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом од стране Господара Ивана Црнојевића дарованим и овим нашим указом потврђеним”.

Ово се наводи у указу црногорског књаза Николе који је потписан са “у нашој престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења нашега насљедника Књаза Данила, 1895. године. Николај”, а испод потписа стоји да је “објављено у “Гласу Црногорца” у суботу, 24. јуна 1895. године”.

Само овај дио из указа књаза Николе довољан је да свима директно и недвосмислено покаже ко је у праву у актуелној препирци у Црној Гори у вези са устоличењем новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија и настојањем непријатеља Црне Горе да спријече свечаност устоличења. Поред овога, у указу се наводи и сљедеће: “Наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави. Пошто се у новије доба на цетињском пољу и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног Владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и наређујемо:

1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у Цетињском пољу;

2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа.”

Вјековна жеља

Подгорички парох и уредник Радио Светигоре Никола Пејовић, који је недавно објелоданио овај документ књаза Николе, каже за “Глас плус” да идеја о васпостављању Пећке патријаршије - Српске православне цркве није наметнута споља, већ да је у питању вјековна жеља овдашњег народа, истичући да то потврђује и ангажовање црногорског митрополита Митрофана Бана, који је предсједавао конференцијом српских епископа у Београду, маја мјесеца 1919. године.

- Након његове смрти, 1921. године, на Цетињу је устоличен нови митрополит цетињски од стране представника Патријаршије у Београду, а поздравни говор одржао је тадашњи цетињски градоначелник Томо Милошевић. Од тада па све до данас - а то значи за живота наших прадједова, дједова и очева - ниједан Црногорац није дигао глас против (на)чина устоличења црногорских митрополита (Јоаникија Липовца, Арсенија Брадваревића, Данила Дајковића и Амфилохија Радовића) који се увијек обављао уз благослов или уз непосредно присуство српских патријараха или њихових опуномоћеника и то баш на Цетињу. Посљедњи такав догађај десио се у децембру 1990, када је митрополита црногорско-приморског у Цетињском манастиру устоличио Његова светост блаженог спомена патријарх српски Павле - објашњава Пејовић.

Према његовим ријечима, све митрополите прије њих рукополагали су и у трон уводили пећки, српски патријарси, а то је тако јер православне епархије у средњовјековној Зети постоје од када постоји и Жичка (касније Пећка) архиепископија и то искључиво као њен саставни дио.

- Оног момента када је архиепископија у Пећи подигнута у ранг патријаршије, зетска епископија је постала митрополија. Те двије црквене катедре су и канонски и историјски неодвојиве - и то траје тако вијековима. Јединство и жива веза српског патријарха и црногорског митрополита нијесу “измишљени” 1918, него трају више од 800 година - каже Пејовић.

Зар није довољно, истиче он, узети у обзир чињеницу да је светог Петра Цетињског хиротонисао карловачки митрополит Мојсије Путник 1784. године у Сремским Карловцима, а да је вијек и по раније свети Василије Острошки хиротонисан у Пећи 1638, па да схватимо којој цркви су припадали и Цетињски и Острошки манастир и остале светиње, а самим тим и наши преци.

- Наш државни Устав јасно раздваја црквене послове од оних световних, па је јасно да се Црна Гора и њен демократски карактер бране управо поштовањем њених уставних начела, прописа и закона - а никако организовањем вербалног или каквог другог насиља над неистомишљеницима. Нападом на суграђане који не мисле као ми, нападамо Црну Гору. Не може се некоме бранити да ради оно што му по свим законима припада, а истовремено бити поборник грађанске и секуларне државе - закључује Пејовић.

Прегласна бука

Према његовим ријечима, Црну Гору је потребно бранити од прегласне буке и хајке, али и од медијских подвала које црногорске грађане представљају као окупаторе сопствене земље.

- Вокабулар оних који су мултиетничку и демократску државу хтјели да сведу на једну партију и који су на партијским конгресима најављивали стварање цркава поразила је и презрела грађанска већина. Мислим да то осјећају и њени идеолози и сљедбеници, који у чину устоличења виде посљедњу шансу да кроз медијске манипулације и халабуку произведу оно што им није успјело током величанствених литија - немире, сукобе и дестабилизацију друштва - оцјењује Пејовић.

Бивши члан медијског тима Митрополије црногорско-приморске Невенка Бошковић Ћировић каже за “Глас плус” да устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу нема и не смије да има алтернативу, истичући да се историја не усмјерава како коме одговара, него је историја та која усмјерава и обавезује.

- Довођење у питање устоличења, замислите апсурда, у сједишту Митрополије црногорско-приморске, или покушај да се Црква натјера на измјештање тог чина у Подгорицу нешто је што неће и не смије бити допуштено. Иза цијелог пакленог наума стоје структуре бивше власти, њихове криминалне структуре, организације које су увијек држали под контролом да глуме грађански концепт, а у суштини су фашистичке оријентације - оцјењује Ћировић Бошковић.

Према њеној оцјени, ово је покушај слома митрополита Јоаникија, СПЦ у Црној Гори, те духа вјерног народа из литија.

- Благопочивши митрополит Амфилохије за њих је био стијена коју не могу ни помјерити, ни сломити и на крају су политичке главе поломили о њега и Цркву и народ. Желим да им кажем да се надам да ће смрт митрополита Амфилохија једног дана бити добрано испитана, јер је бивша власт тада руководила свим структурама власти, као и Клиничким центром. Након његове смрти митрополит Јоаникије је за њих постао енигма. Знају га, а не познају. И када су га хапсили у вријеме литија, радили су то да опипају Јоаникијеву снагу и снагу његове личности да поведе народ. И заборавили су да су тада имали цијелу Црну Гору на ногама - истиче она.

Према њеном мишљењу, сва дешавања у посљедње вријеме су највећи тест митрополитове пастирске, духовне и личне снаге и његове мудрости, али и тест да ли се изгубио дух народа с литија.

- Мени је драго што се ово све дешава, јер знам да ће овај пут тако ударити главом о зид, да ћемо гледати њихов коначан крај. Одлука митрополије да устоличење буде искључиво вјерски догађај бацила је криминалце бивше власти на кољена. Ту одлуку као мудру и одговорну, поздравио је народ и комплетна међународна заједница, а Црква је још једном показала да је цивилизација за примитивизам и агресију бивше власти - поручује Ћировић Бошковић.

“Црква Србије”

У чињеници да се све чешће у медијима под контролом ДПС-а, а чији наратив преузимају и неки регионални медији, уочава термин “Црква Србије”, Ћировић Бошковић види нову тенденцију и степен мржње према Србима. Она сматра да се на такав начин крчи пут ка новом Јасеновцу, додајући да су криминалне структуре током деведесетих година кроз пакао провукле Бошњаке, националне Црногорце, Хрвате и да то посљедњих година желе да ураде Србима.

- У току је реформа и ускоро стижу професионалци у тужилаштво, а са њима ће сијачи фашизма и говора мржње ићи пред судове. На наплату ће доћи и сва непочинства током деведесетих година и то је оно од чега се њима леди крв у жилама. Једнако као од отварања питања тешког криминала, убистава новинара, полицијских службеника, нарко-мафије и много чега још. Зато је напад на устоличење посљедњи покушај да се заустави незаустављиво. Сада више ни међународну заједницу немају на својој страни. Слободу чврсто држимо у рукама и сигурно је нећемо вратити онима који се слободе народа, у ствари, тешко плаше - закључује Ћировић Бошковић.

Професор на катедри за Византију Филозофског факултета у Београду Драгољуб Марјановић каже да је јако важно нагласити да савремена дешавања у Црној Гори морају да се посматрају у дубљем историјском контексту и континуитету.

- У том смислу СПЦ у Црној Гори има своје трајање од времена Светог Саве и његове делатности на формирању аутокефалне Српске цркве 1219. године, која је у то време била призната од свих источних патријаршија. То су древни тронови Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске патријаршије - каже Марјановић.

Када је ријеч о Црној Гори, он објашњава да прва православна епископија, основана у данашњој Боки Которској, постоји од 1219. године и њено сједиште налазило се у манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци.

- Управо је то немањићко порекло православног црквеног уређења на тлу средњовековне Зете, односно данашње Црне Горе и након средњег века, остало не само видљиво и присутно него доминантно тумачење порекла, свести и идентитета народа који је кроз векове живео на том простору - каже Марјановић.

Он додаје да читава три вијека послије пропасти династије Немањића и слома средњовјековне српске државе крајем 16. и у првој половини 17. вијека на просторима данашње Црне Горе народ и даље живи и надахњује се идејом српске средњовјековне државне и еклисиолошке - црквене идеје која свој темељ има у светородној династији Немањића.

- То су, дакле, процеси који су дубоко били укорењени међу српским народом, чак упркос томе што он у то доба живи у саставу Османског царства. Дакле, то су духовни и историјски корени који су од средњег века до данас уобличени у Црној Гори и у Митрополији црногорско-приморској СПЦ. Према томе, нови митрополит црногорско-приморски, као и његови претходници, никако не може бити странац у Црној Гори, некакав представник “великосрпске” политике, већ се са пуним правом ослања на богате тековине и историјске традиције које су на простору Митрополије црногорско-приморске положене још 1219. године - каже професор Марјановић.

Његов колега и професор историје на бањалучком Филозофском факултету Бошко Бранковић каже да се питање устоличења митрополита Јоаникија из чисто црквеног претвара у прворазредно политичко питање, истичући да је јасно да је црногорско друштво подијељено.

- Поставља се оправдано питање зашто се та подјела преноси и на поље религије и то само у поље дјеловања Српске православне цркве којој Митрополија црногорско-приморска припада од давнина. Историјски гледано, снагу СПЦ код народа у Црној Гори нису успјели сломити Османлије и Римокатоличка црква, без обзира на то што су у значајној мјери на томе радили, нарочито Римокатоличка црква чији су прелати у 17. и 18. вијеку имали широке акције на том плану. Међутим, отпор унијаћењу и припадност СПЦ потврђени су код народа, о чему свједоче вишевјековни отпори српских владика, међу којима треба истаћи Василија Јовановића, односно светитеља и чудотворца светог Василија Острошког - каже Бранковић.

Митрофанова бакља

Он истиче да је Митрофан Бан као митрополит црногорски и архиепископ цетињски урадио доста на пољу духовног надзиђавања српске цркве.

- Митрофан Бан је 1919. као најстарији архијереј по посвећењу изабран за предсједника Средишњег архијерејског сабора СПЦ. То тијело је припремало канонско-правно уједињење и формално ступање српских црквених области у уједињену, помјесну и аутокефалну Српску православну цркву. Према своме искуству, опредјељењу и животном ставу, овај архијереј је био предодређен да на својим плећима носи мисију светосавског свједочења Митрополије црногорске. Митрофан Бан је у својим рукама чврсто држао бакљу запаљену помоћу никада угашеног пламена из кандила насилно укинуте Пећке патријаршије 1766. године - каже Бранковић.

Ако знамо да се СПЦ у вријеме великих располућења у српском народу, политичке нестабилности и власти страних сила борила за опстанак и недјељивост српског националног бића, овјековјечену у светосавском култу и православној вјери, он закључује да је онда јасно зашто данас многи теже да разбију њено јединство.

- Почетак, а надајмо се и крај, тих покушаја биће побједа српског народа и Митрополије црногорско-приморске на Цетињу 5. септембра - каже Бранковић.

Сјеме помирења

Невенка Бошковић Ћировић нема ни најмању сумњу да су службе безбједности спремне за “дочек” и подсјећа да је на недавно одржаном скупу на Цетињу већина Цетињана остала код куће.

- И то је чињеница која, када се заврши устоличење, мора да буде сјеме од којег ће се заметнути двије ствари - помирење међу и са грађанима Цетиња и улагање у развој Цетиња, отварање нових радних мјеста. Цетињани деценијама, нити од локалне, нити од државне ДПС власти нису осјетили да постоје. Цетињани нису и не треба да забораве да, кад су деведесетих година молили ДПС за мир, ДПС им је донио рат. Исти ти лидери данас хоће Цетињане да гурну на браћу. ДПС ће овај пут коначно пропасти. Не знају они митрополита Јоаникија, јер духовни пастир вјерника једине канонске цркве нема надимак Горостас и Див тек случајно. Своју духовну величину, пастирску снагу, хришћанску пастирску љубав и бригу православног поглавара показао је и према њима када им је рекао да их се неће одрећи - каже она.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана