И стари Римљани су “знали” за респиратор

Драган Мијовић
И стари Римљани су “знали” за респиратор

Ако не у читавом свијету, оно сигурно на сјеверној полулопти, посљедњих пар мјесеци поред ријечи: корона, “ковид 19”, епидемија, пандемија... сигурно најчешће изговарана ријеч је - респиратор.

Све напријед побројане ријечи имају негативан злокобни призвук, док та ријеч насупрот њима представља нешто вриједно, спасоносно, пожељно и неопходно.

Све до ове пошасти која нас је задесила само ту и тамо бисмо чули да је неко, нажалост прикључен на вјештачко дисање. А ето, протеклих мјесеци смо се изненадно суочили са чињеницом да изузетно велики број обољелих од вируса корона буквално нема никакву могућност да избјегне трагичан исход без овог апарата. Оно што је дало посебну тежину овој чињеници јесте његова велика дефицитарност. Ниједна држава на свијету у својим здравственим установама, на почетку пандемије, а многе и данас, нису располагале потребним бројем спасоносних “машина за дисање”. Јер ко је могао предвидјети појаву овакве пандемије, у којој ће обољели имати оволики број животно опасних упала плућа. Као посљедица оваквог стања, при набавци ових апарата, наступила је права помама на међународном тржишту, која је чак попримила облике “малог рата” у којем су заступљена сва легална, а и нелегална политичко-економска средства, укључујући и отимачину.

Како је почело

С обзиром на то да је овај апарат тако судбоносно, преко ноћи постао планетарно важан, ред је да о њему самом кажемо неколико ријечи. Наиме, од Хипократа преко Галена па до Парацелзијуса, постоји идеја о вјештачкој вентилацији плућа. Још су медикуси у старом Риму примијетили да је уз помоћ сламке кроз ларинкс (гркљан) могуће у плућа животиња удувати ваздух. Тек 1908. године Џорџ Пол је први демонстрирао успјешну реанимацију паса уз помоћ механичке респирације, односно убацивања ваздуха у плућа. У деценијама које ће доћи људи из медицине и других научних дисциплина уложили су много напора да направе апарат за вјештачко дисање и на тај начин спасу многе људске животе. Потреба за овим средством је нарочито била изражена током Првог свјетског рата, када многи рањеници нису били изгубљени због повреде плућа и дугих застоја у дисању. Одмах се приступило развоју вјештачких плућа и у почетку ваздух се у њих убацивао помоћу посебних мијехова, да би први примитивни респиратор начинио већ 1928. године амерички инжењер Дринкер, уз асистенцију колеге Шоа.

Тешко би било побројати све научнике и конструкторе који су за посљедњих 100 година дали свој допринос развоју овог апарата па ћемо поменути само неке. Значајну улогу у даљем усавршавању ове машине имао је током тридесетих година прошлог вијека члан Француске медицинске академије, професор доктор Леон Бине. Овај син сеоског учитеља из провинције је због свог успјешног истраживачког рада проглашен шампионом борбе против смрти. Заједно са др Струмзом је годинама неуморно проучавао сваки детаљ у вези са феноменом дисања. Током дугогодишњих експеримената и тестирања разрађивани су разни типови “челичних плућа”, да би коначно почетком четрдесетих година почела њихова широка употреба.

Та тадашња вјештачка плућа су представљала, грубо речено, један цилиндар (челичну цијев) у који би се смјештао пацијент, изузев главе и врата, а функционисала су тако што би се у том цилиндру, уз помоћ електромоторних компресора, стварао вакуум око болесника и на тај начин би се убацивао ваздух у његова плућа, а онда би се вакуум прекидао, што је омогућавало да се убачени ваздух истисне напоље. Овај поступак се наизмјенично ритмички понављао и на тај начин симулирао дисање. Овај незграпни апарат вјероватно пацијентима није баш изгледао привлачно да би радо легли у њега, али они који су се борили за сваки “срк” ваздуха убрзо су га “на други поглед” завољели и нису се раздвајали од њега - неки и по више деценија, иако су у међувремену направљене нове практичније генерације тих машина.

Масовна употреба

Од средине прошлог вијека челична плућа су ушла у масовнију употребу, посебно током појаве полио епидемије, односно дјечје парализе, која је наступила у САД, као посљедица изостанка вакцинације дјеце. Један облик ове парализе имао је за посљедицу и парализу дисајних мишића, тако да је само 1959. године укупно 1.200 пацијената дисало уз помоћ ове машине. Данску је такође 1952. погодила епидемија полиомијелитиса, када је само у Копенхагену код 315 пацијената била потребна вјештачка вентилација плућа. Уочени недостаци на тадашњим апаратима понукали су њемачког инжењера Хесеа да на њима направи знатна унапређења.

Респиратори су од тог времена, па све до данас, стално унапређивани, пратећи општи научнотехнолошки развој, док нису добили садашњу форму и функционалност да би задовољили све захтјеве када је у питању респираторна инсуфијенција и други проблеми у вези са тим. Послије осамдесетих, уз помоћ електронике и микропроцесора, те софистицираних компјутерских технологија, респиратори садрже елементе за стални мониторинг респираторних и других функција и параметара. Провјерени стари произвођачи као што су “Дрегер”, “Енгстром”, “Бенет”, “Хамилтон” и други стално избацују нове побољшане моделе.

Маја 2018. године такве најновије апарате за респираторну подршку први у БиХ набавио је УКЦ РС у Бањалуци и обучио своје кадрове за рад на њима. Радило се о апаратима система ЕСМО (екстракоропорална мембранска оксигенација), о чему је тада извјештавао и “Глас Српске”.

Челична плућа

Дјелује потпуно нестварно чињеница да су “челична плућа”, која се не производе од шездесетих година прошлог вијека, данас још понегдје у употреби, иако би због своје застарјелости прије могла послужити као музејски експонат. Наиме, неки пацијенти у САД који су као дјеца обољели од дјечје парализе, непрекидно их користе још од педесетих година прошлог вијека. Један од тих корисника је и седамдесетогодишњи Пол Александер из Даласа, који од 1952. године дише на њих. Он је те године као петогодишњи дјечак оболио од парализе и престао да нормално дише и ова вјештачка плућа су му била једини спас, тако да им је и до данас остао вјеран, иако муку мучи са поправкама, јер за њих више нема ни мајстора ни резервних дијелова. То га увијек држи на опрезу, јер стану ли она, стао је и његов живот. Зато стално ослушкује сваку промјену звука и вибрација током употребе. Потпуно сличну причу има и Марта Ен Лилард, која помоћу њих дише више од 60 година и ни за шта их не би мијењала. Не ради се ту о неком бијегу од модерног, већ напросто што је потпуно задовољна њиховом функцијом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана