Херојски Дрвар се издиже из пепела

Милијана Латиновић
Херојски Дрвар се издиже из пепела

Ужурбани кораци који одзвањају главном, Титовом улицом у Дрвару и осмијеси малишана који стидљиво посматрају све оне који су се издалека сјатили у ову повратничку општину потврђују да живот у херојском граду није утихнуо и да вјера у љепшу и безбједнију будућност још тиња у срцима Дрварчана.

Спуштајући се са падина Оштреља према котлини у којој се скрила ова варош са већинским српским становништвом тешко је и наслутити све природне љепоте, културне и историјске споменике скривене у срцу Дрвара, надалеко познатог по гостољубивим домаћинима, чувеној капљици ракије дрење, Титовој пећини, али и војној операцији из Другог свјетског рата Десант на Дрвар, која је екранизована.

О херојском граду на обали ријеке Унац испричане су многе приче, а неке нове странице свјетлије будућности овог краја исписане су прије неколико дана, када је захваљујући помоћи матице Србије, у коју су упрте очи Срба с ове стране Дрине, у овој западнокрајишкој општини отворен погон фабрике текстила “Јумко” из Врања.

Међу бројним новинарским екипама које су свједочиле том за Дрварчане историјском дану била је и екипа “Гласа Српске”.

На првом кораку у Пословну зону “Млин” чини се да је ту живот стао прије много година. Само рушевине свједоче о минулим временима када је у том дијелу Дрвара све врвјело од радника, који су са својих десет прстију прехрањивали породице.

На оронулом путу срећемо основца Марка, који носећи претешку ђачку торбу на леђима жури кући. Бјежећи од кише, не стиже да нам каже презиме, а на наше питање да нам покаже пут до новоотворене фабрике са осмијехом одговара: “Још неколико метара само и видјећете много људи се окупило. Никада није било толико”.

И баш тако, свјетло на крају улице која води кроз разрушена индустријска постројења јесте “Јумко”, мала фабрика која буди велику наду.

Звук шиваћих машина, насмијане Дрварчанке и радна атмосфера испуњена осмијесима и задовољством најљепша су слика у овој повратничкој општини, која је годинама на маргинама било какве помоћи ФБиХ, којој је по Дејтону припала. Свака од 80 жена које су добиле шансу у овој малој фабрици са осмијехом истиче да је нова фабрика већ препородила њихов крај.

- Млади сада имају разлога да остану у Дрвару, да се жене и удају и рађају потомство, да наш Дрвар вјечно живи - поручила је Бранкица Додиг, која је на посао чекала четири деценије.

Задовољство не скрива ни њена колегиница Гордана М., која додаје да је размишљала да оде у иностранство, али да више и не мисли о томе.

- Имам посао и то ми много значи. Све је лакше када човјек има чему да се нада - казала је она.

Ни старији Дрварчани, који су се из околних села сјатили у град да дочекају предсједника Србије Александра Вучића, који је 29. јануара свечано отворио погон “Јумка”, не памте да се у протеклих четврт вијека у Дрвару радило више, нити да их је обишао већи број званичника него у посљедњих пола године. Старина Ђуро Шобот, који се у дрварско село Врточе из избјеглиштва вратио 1998. године, каже да је ова општина била на издисају.

- Тешко се живјело у Дрвару све ове године. Рат је учинио своје. Вратили смо се на згаришта и све почели испочетка. Ко је желио да ради, посао је могао добити само на пилани. Ми стари преживљавамо од пензија и пољопривреде. Узгајамо стоку и тако прехрањујемо породице, а млади одоше трбухом за крухом - прича старина Ђуро и додаје да је отварањем текстилне фабрике његов родни крај оживио.

Овај Дрварчанин каже да је у селима махом старије становништво те да је прије рата у девет кућа у његовом селу било 74 чељади, а данас их је свега шесторо.

Ни његова суграђанка Јока Ђумић, коју на улици затичемо са двоје унучади, не крије радост што је, како каже, њен Дрвар у жижи јавности те често градом шетају новинари исписујући странице историје овог краја.

- Некада се живјело лијепо. Имали смо свега у изобиљу, а данас једва крај с крајем састављамо. Младима посао значи све и само ако буду радили, остаће. Без њих опустјеће огњишта, а пуста ће остати и наша срца - казала је ова Дрварчанка.

Да се живот у овом уснулом граду поново родио потврђују нам и у угоститељским објектима дуж главне улице. Они са којима смо разговарали осмјехујући се кажу да су им пазари порасли од када их је у септембру прошле године први пут посјетио Вучић.

- Посао се повећао, долазе привредници, новинари са свих страна и политичари - кажу угоститељи док задовољно трљају руке.

Са надом да ће разлога за посјету овој западнокрајишкој општини у годинама које долазе бити још више, оставили смо Дрварчане да радом и трудом, како су навикли, стварају темеље бољег и срећнијег живота у овој малој вароши.

Титова пећина

Туристички бисер Дрвара је Спомен-комплекс “25. мај”, у којем је смјештена Титова пећина, која је веома често незаобилазна дестинација на мапи посјетилаца из цијелога свијета. До посљедњег рата Титову пећину годишње је посјећивало и до 200.000 туриста, а ова дестинација некада је представљала незаобилазни дио многих ученичких излета, екскурзија и туристичких тура кроз Југославију. Титова пећина обновљена је и отворена за туристе 2006. године, а Меморијални комплекс са Музејом “25. мај” 2009, када је обиљежено 65 година од неуспјелог њемачког десанта на Дрвар у Другом свјетском рату.

“Дани дрварске дрењине”

Упркос бројним недаћама са којима се деценијама суочавао народ Дрвара, природа је била дарежљива према овом крају. Ова западнокрајишка општина надалеко је позната по дрењинама, воћу неодољивог укуса и мириса. Вриједни домаћини овог краја сочне плодове претварају у џемове, слатка и надалеко познату ракију дрењу. Своје производе сваке године у октобру излажу на манифестацији “Дани дрварске дрењине”.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана