Гусле мајстора Радовића са Романије у домовима широм свијета

Радовић, инспектор криминалистичке полиције, у слободно вријеме гуслар, одрастао је у породици у којој се вазда његовала православна традиција и гусларска пјесма. Од своје двадесете године бави се израдом овог древног инструмента којим је одушевио купце у свим евопским земљама, Русији, Аустралији и Америци.

“Сада биљежим ко је све од мене купио овај инструмент резбарен са посебном љубављу и пажњом. Осјећам се поносан што су сви људи задовољни њиховим изгледом и звуком”, истиче мајстор за гусле.

Радовић гусле продаје преко друштвених мрежа, те купцима у Српској шаље брзом поштом, док се за купце из иностранства сналази на више начина.

Након паузе у поратном периоду, почео је активније да се бави овим хобијем и сада резбари сваки дан по пет-шест часова дневно да би испоштовао купце који желе у својим домаћинствима “имати баш његове гусле”.

Он истиче да му за израду једних гусала треба шест до седам дана.

“Гусле правим од јаворовог дрвета које даје најбољи звук уколико расте на висини са доста сунчеве свјетлости. Само у неколико случајева за израду сам користио орахово дрво, које је нешто теже за обраду”, каже Радовић.

Прије свега, појашњава он, резбари карлицу гусала од припремљеног дрвета, при чему пази да испоштује димензије и пропорције којима су вични само добри мајстори, како би гуслар могао добро да наштима звук према свом гласу.

Преко карлице се, појашњава, затеже посебно обрађена кожа јарета и у ријетким случајевима нешто мекша и краткотрајнија кожа од јагњета.

“На глави или врату гусала углавном радим фигурице дивокозе и орла - господара висина и литице, те коња као симбола снаге величине око 25 центиметара и веома тражене фигуре светих Ђорђа, Јована, Николе, Василија Острошког, те ликове великана српске историје Карађорђа, Његоша и Вука Караџића, који су и најчешће опјевани уз гусле у епским пјесмама”, истиче Радовић.

Радовић напомиње да се цјена гусала се креће од 200 КМ до 1.000 КМ и да зависи од изгледа резбарене фигурице и осталих украса на гуслама, који се сматрају правим малим умјетничким дјелима.

За струне гусала некада се искључиво користила дуга коњска длака, а данас се, наводи, користи обични рибарски силк, али је и даље, додаје, пожељно да је на гудалу затегнута струна од коњске длаке, што даје најбољи звук.

Он води рачуна да сваки детаљ на гуслама од “кобилице”, гласница, до рукохвата и најмањих детаља буде урађен на традиционални начин.

Радовић је дугогодишњи предсједник соколачког Гусларског друштва “Романија” које окупља тридесетак чланова, међу којима је десет афирмисаних гуслара који наступају на свим фестивалима и свечаностима широм и ван Српске.

“Љубав према гуслама његујем од рођења у селу Крушевци, гдје се пјевање уз гусле и чување православне традиције преноси са кољена на кољено”, истиче Радовић.

Он додаје да израдом гусала допуни кућни буџет, тако да “уложени труд није узалуд”.

Радовић нагкашава да је занат израде гусала научио од великог мајстора у том послу Вељка Косорића, без кога је соколачко гусларско друштво остало прије неколико година.

“Косорић је био такав мајстор за гусле да још живи прича да су се људи у Београду опкладили да су Косорићеве гусле платичне, што говори са колико прецизности је дрво било углачано и обрађено”, присјећа се Радовић.

Радује га, каже, то да у гусларском друштву на чијем је челу, има младих који ће наставити да његују гусларску пјесму на Романији, како је од памтивијека било.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.