Годинама скривали најстрашнију ратну фотку икад

Примарна улога ратних фоторепортера је да извијесте свијет о ужасима рата и упозоре човјечанство да оружани сукоби не рјешавају проблеме него само наносе бол и патњу. Колико она ужасна може бити свједочиле су многе ратне фотографије током историје, но фотографија коју је 28. фебруара 1991. године снимио Кенет Џарек у Ираку је по нечему била заиста посебна.

Ирачки војник умро је у тешким мукама. Покушао је изаћи из војног камиона преко командне табле и разбијеног вјетробранског стакла након што је ватра прогутала возило. Није успио. Остао је заробљен у грчевитом покушају да спаси голи живот, док је ватра његово тијело претворила у поугљењени пепео. На фотографији војникове руке излазе из разбијеног вјетробранског стакла, поглед му је упрт негдје у даљину, а уста су попримила израз болног самртног грча.

Тог дана Кенет Џарек је стајао испред спаљеног човјека и фотографирао га. Само тренутак прије тај војник је био жив. Имао је име, борио се у војсци Садама Хусеина, имао је чин, кренуо је на задатак. Или је можда био тек обични младић с улица Багдада, којег су регрутовали и натјерали у рат.

Џарек је снимио фотографију непосредно прије но што је рат службено окончан операцијом Пустињска олуја. Акцију су предводиле снаге САД-а да би истиснуле ирачке трупе из Кувајта које је Ирак окупирао шест мјесеци раније. Кенетова фотографија била је симбол тог Заљевског рата, али никад није угледала свјетло дана. Нити један уредник у Америци није ју хтио никада објавити.

Ратне фотографије често су предмет расправа о томе треба ли их објавити или не. Вијетнамски рат обиљежиле су фотографије Рона Хаберлеа – управо је он дочарао све страхоте покоља у Лаиу. Фоторепортер Ник Ат саблазнио је свијет фотографијом уплакане дјеце и наге дјевојчице која трче у сусрет фотографу бјежећи од напалм бомби које су спалиле њихово село у позадини фотографије. Еди Адамсо добио је Пулицера за ратну фотографију познату као "Саигонска егзекуција". Све оне имале су велики утјецај на читалачку публику и изазвале антиратно расположење у јавности.

У вријеме када је почела Операција пустињска олуја средином  1991. године, Кенет Џарек је одлучио да више не жели бити ратни фоторепортер јер је то, како је рекао – "професија која вам одреди живот." Али након инвазије Садама Хусеина на Кувајт у коловозу 1990. године, Џарек је био врло критичан према фоторепортажама које су долазиле из Пустињског штита, операције која је претходила сукобу и која је обухватала припрему америчких трупа за оружану интервенцију.

"Биле су то само идиличне фотографије чаробних залазака сунца с девама и тенковима у кадру. Вјеровао сам да постоји велика празнина коју бих могао попунити", објаснио је годинама касније што га је мотивисало да се врати овом позиву.

Након што је УН дао рок Ираку да се повуче из Кувајта, Царек је постао сигуран да мора отпутовати на Блиски исток. Спаковао је камере и из ваздухопловне базе Ендрус полетио за Саудијску Арабију – баш на први дан бомбардовања Ирака.

На терену с војницима, присјећа се, стално се морао сукобљавати с официрима задуженима за надзор фоторепортера. Чим би се удаљио који метар изван допуштеног простора, овај би на њега урлао "Што то радиш?".

Иако је од тада прошло скоро 30 година Џарек је и даље огорчен:

"Замислите да ми некакав поручник одређује гдје ћу стајати усред пустиње!"

Како је рат узимао све више маха, тако је војни поручник пратио Џарека и неколико других новинара током прикључивања ваздухопловном корпусу и провели с њима двије седмице на саудијско-ирачкој граници не радећи готово ништа. Но, то није значило да се није ништа догађало, него да они једноставно нису имали приступ акцији.

Хардверски усмјерена покривеност рата уклонила је емпатију за коју Џарек каже да је кључна у фотографији, посебно фотографији која је намијењена документирању смрти и насиља.

"Фотограф без емпатије", примјећује, "само заузима простор који би се могао боље искористити."

Током посљедњих сати рата, Јарецке и остатак новинара возили су се данима кроз пустињу:

"Нисмо имали појма гдје смо. Били смо у конвоју", присјећа се Џарек којег је вожња у једном тренутку успавала. Кад се пробудио били су паркирани и сунце тек што није изашло. Било је око 6 ујутро. Јавили су им да примирје тек што није ступило на снагу. Очекивало се да часник за медије напусти конвој и крене према Кувајту.

Закључили су да се налазе у јужном Ираку, негдје око 70 километара од Кувајта и почели су возити у том смјеру аутопутем број 8, ту и тамо застајкујући да би снимили фотографије и направили видеозаписе. И онда су дошли до стравичне сцене - изгорјелог ирачког војника у конвоју и спаљених лешева. Џарек је сједио у камиону с Патрикком Хермансоном, официром за односе с јавношћу. Помакнуо се да изађе из возила са фотоапаратима. Хермансон се успротивио и рекао да је сцена неукусна. Питао ме зашто то снимам?

"Ни мене то не занима", одговорио му је Џарек. Рекао је часнику да ни он не жели да његова мајка види његово име поред такве фотографије:

"Али ако не снимам такве слике, људи попут моје маме ће мислити да је рат оно што виде у филмовима. Зато то морам учинити."

"Пустио ме је. Након тога ме није покушавао зауставити, а могао је јер технички није било допуштено да, према њиховим правилима, снимам такве снимке. Али он ме није зауставио и тако је настала та фотографија", прича Џарек.

Више од двије деценије касније, Хермансон примјећује да је Џарекова слика била прилично посебна. Не мора видјети фотографију како би оживио призор у његовом уму.

"Тај ми се призор итекако урезао у сјећање. Као да је било јуче", каже он.

Спаљени човјек зурио је у Џарека кроз објектив фотоапарата, а његова црвена рука допирала је преко руба вјетробрана камиона. Џарек се присјећа да је «могао јасно видјети колико је том човјеку његов живот био драгоцјен јер се грчевито борио за њега. Борио се до посљедњег тренутка, све док није потпуно изгорио, покушавајући изаћи из тог камиона."

Касније те године написао је у часопису "Американ фото" да уопште није размишљао о ономе што је пред њим.

"Да сам о томе размишљао као човјек, вјеројатно не бих могао учинити ништа. Умјесто тога одвојио сам своје емоције и бавио се техничким детаљима фотографије, усредсредио сам се на фокус, свјетлост, боје... Сунчева свјетлост улазила је кроз стражњи прозор кабине и освијетлило објект. Још једно спаљено тијело лежало је тачно испред возила и због тога нисам могао прићи ближе. Зато сам употријебио зоом објектив од 200 мм на свом Канон ЕОС-1 фотоапарату."

Пустињски пијесак око камиона је спржен. Мртва тијела су била и иза возила и не разликују се једно од другог. Усамљени спаљени човјек лежи лицем према земљи испред камиона, и све на њему је спаљено осим табана на његовим босим ногама. Тијела су наслагана иза возила, не разликују се једни од других. Усамљени, спаљени човјек лежи лицем према доље испред камиона, све што је спаљено, осим потплата његових босих ногу.

Скупина је наставила пут преко пустиње, пролазећи кроз више дијелова аутопута пуног истих призора. Џарек и његова група новинара вјеројатно су били прва екипа западних медија који су наишли на те сцене, који су се појавили уз оно што је с временом постало познато као аутоцеста смрти, која се понекад назива Пут у пакао.

Ирачки војници који су се повлачили били су заробљени у саобраћајном хаосу који је настао након што су амерички војници блокирали пут и поставили минско поље. Неки су бјежали пјешице, неки су били препуштени америчким војним авионима који су летјели изнад њихових глава и уништавали све под собом.

Након примирја којим је 28. фебруара завршила Пустињска олуја, Џареков филмски снимак са сликом спаљеног војника стигао је до Заједничког информацијског уреда у Дхахрану у Саудијској Арабији, гдје је војска координисала новинарске екипе. Уредници су прегледавали приче и фотографије с терена и она је одлучила фотографију послати у Њујорк, а који дан касније и Џарек је кренуо за фотографијом.

Пролазећи кроз зрачну луку купио је примјерак "Обсервера" од 3. марта и отворио новине. На станици 9 угледао је своју фотографију под насловом "Право лице рата". Тог дана сви уредници новина у САД-у одлучили су другачије. Његова фотографија није се појавила чак ни на радним столовима уредника америчких новина. Једини изузетак био је Њујорк тајмс, но ни његов уредник није ју хтио објавити.

Осим "Обсервера" фотографија је објављена и у Француској, и то идући дан – 4. марта 1991. Иако су ју објавиле двије новине, ни у једној није доспјела на насловницу, али је доспјела до широке читалачке публике и пренијела поруку коју је Џарек имао на уму кад ју је ухватио објективом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.