Фејк њуз, интернет тролови, сензационализам: Како смо дошли до ове тачке?

Г.С.
Фејк њуз, интернет тролови, сензационализам: Како смо дошли до ове тачке?

Почетком децембра 2010. године, свјетски медији пренели су вијест о невјероватном подухвату Србина који је голим рукама убио морску неман. Вијест под називом “Србин убио ајкулу убицу у Шарм ел Шеику” проширила се преко агенција брже од брзине свијетлости и сваки кутак свијета сазнао је причу Драгана Стевића који је скочивши са литице убио звијер. Ово је једна од најпознатијих новинарских “патки” која се десила у новијој историји српског новинарства.

Вазда су се људи “пецали” на невјероватне догађаје који се никада нису десили. Један од познатијих примјера је радијско читање драме Орсона Велса о нападу ванземаљаца које је крајем тридесетих изазвало масовну панику америчких слушалаца. Али, то је било прије готово једног вијека, људи нису имали друге начине да се информишу. Сада би требало да знамо боље и да смо дигитално писменији, зар не?

Прије само два мјесеца сви су говорили о делфинима и лабудовима који су се појавили у Венецији, а у јеку свеопште панике током пандемије, показали смо посебну врсту подвојености при конзумирању медијског садржаја: све више сумњамо у информације које нам се “сервирају” а истовремено све више шерујемо фејк вијести, недоречене информације или вијести из крајње сумњивих извора.

Велики дио модерног дигиталног дезинформационог пејзажа дугује свој успјех колапсу традиционалног модела гејткипинга, који је историјски управљао информационим пејзажем друштава, наводи “Форбс”. Грађани су од ране доби научени да прихватају информације које им нуде елите, од владе до главних масовних медија, па све до академија.

Овај модел је у одређеној мјери био дјелотворан јер су владе имале законску снагу и физичку присилу да наметну своју верзију “истине” без обзира на то да ли одражава стварност. Медији у ери послије Другог свјетског рата реорганизовали су се тако да пружају облик обострано ојачаног објективног препричавања догађаја, док се академија суочила са стручним рецензирањем и уређивачким процесима како би уклонила упитне теорије и експерименте. Иако несавршени, ови системи су у одређеној мјери умањили проток лажних информација.

У западним друштвима, гејткипери су пажљиво контролисали проток информација, диктирајући догађаје и наративе који су обликовали националну агенду и јавно мијење.

Модерни слом повјерења у наше институције, заједно са колапсом модела гејткипера, значила је да је друштво одједном потиснуто у информативну празнину без одговарајуће обуке за ригорозно процењивање информација пред њима.

Умјесто да претражимо мали број пажљиво изабраних информација, интернет нас баца у готово неограничену количину (не)квалитетних информација, па смо ми сами приморани да уложимо много напора у потрагу за тачним увидима. Пошто више немамо толико повјерења у професионалност новинара да пажљиво истражују приче и филтрирају гласине и неистине од онога што то није, ми се окрећемо веб претраживању и кликнемо на први линк, без обзира на то колико је извор упитан. Ово је посљедица што растућег неповерења према људима који су задужени да правовремено обавијештавање јавности, што демократизације приступа интернету и уређајима.

Треба дати предност истинитим причама, а не брзини, пружити првенство тачности, а не да се буде први. Робовање компетитивности није само одлика медијског тржишта, него и нас самих – ми желимо да будемо ти од којих је наша тетка први пут чула да јеТом Хенкс припадник сатанистичке секте Била Гејта.

Шта би се десило када бисмо захтијевали од сваког матуранта да научи основе историјског истраживања, од разумијевања извора, рјешавања сукобљених информација, гледања непрегледних информација до утврђивања коначног закључка и свог повјерења у тај исход?

Истраживачи са Универзитета на Кипру сматрају да су потребна широка бихевиорална, когнитивна и социолошка истраживања да би се нашао добар увид у људске нагоне и мотиве, вјеровања и вриједности, нивое знања и писмености, расположења и одговоре на медијске поруке. Као што смо већ рекли, дезинформације нису нова појава и дешавале су се и у окружењу традиционалних медија. Оно што чини кључну разлику је брзина и опсег ширења лажних информација. Условљени смо да на брзе информације реагујемо брзо, јер слиједећа информација стиже и прије него што смо успијели да процесуирамо претходну.

Зато слиједећи пут ако видите неку вијест, информацију, изјаву или твит који су толико скандалозни и чудни, удахните три пута прије него што их пошаљете својим пријатељима и широј родбини – јер вјероватно и јесу превише невјероватни да би били истинити.(Б92)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана