Ефикасност и ватрена моћ главни адути италијанског Дардо оклопњака

Горан Ајдер
Ефикасност и ватрена моћ главни адути италијанског Дардо оклопњака

Године 1982. Италија започиње развој сопственог борбеног возила пјешадије под ознаком VCC-80, највише ради замјене дотадашњег америчког оклопног возила под називом М-113, који, иако добар, није могао испунити све веће изазове и стандарде италијанских оружаних снага.

Уз то треба напоменути да су М-113 америчка возила у служби дуго времена, па су сервис и дијелови знатно коштали италијански буџет. Посао на градњи возила преузеле су италијанске фирме ОТОБреда и ИВЕКО. Године 1988. излази први прототип овог возила под ознаком VCC-80.

На прототип верзији VCC-80 била је постављена двочлана купола са топом калибра 25 мм, а систем за управљање ватром (СУП) преузет је од италијанског основног тенка "аријете Ц-1" и такозваног ловца на тенкове "кентаур", који је такође италијанске производње.

Иако се доста улагало у саму модернизацију возила, систем за управљање ватром (СУП) који је био намјенски рађен за "дардо", премашио је планирану цијену производње, тако да се одустало од њега и направљена је слабија верзија и од оне на тенку "аријете Ц-1". Након вишегодишњих испитивања и тестирања борбено возило пјешадије "дардо" коначно се нашло у серијској производњи 1998. године.

У модернизацијама које су током година рађене на "дарду" за још бољу ефикасност и ватрену моћ на куполу су уграђени и ТОW противтенковски пројектили, због тога што није имао велику ватрену ефикасност и дјеловање. Топ на борбеном пјешадијском возилу "дардо" има могућност да са електромотором користи седам врста пројектила, а потпуни комплет обухвата до 200 пројектила.

"Дардо" покреће ИВЕКО 8260 V-6 дизел мотор снаге 512 КС са турбопуњачем и воденим хлађењем. Овај мотор показао је јако добре карактеристике, а уграђен је и у ловца тенкова "кентаур". Мотор због изузетно доброг система хлађења може да ради и на високим температурама до +49˚Ц и у условим изузетно тешким, поготово када је у питању терен гдје има јако пуно прашине и пијеска.

Ова изузетна карактеристика возила, односно мотора урађена је управо да би италијанска војска била максимално поуздана у возилу, у смислу да се не би лако покварио мотор на ратишту. Ту се нарочито мислило на учешће италијанске војске у мировним мисијама и сличном, као што је то било у рату у Ираку и Авганистану.

Борбена ефикасност у Ираку и Авганистану била је најбољи тест за ово борбено возило пјешадије, гдје се "дардо" показао као оклопњак на којег могу да рачунају коалиционе снаге. Боравак на овим ратиштима су најбољи доказ квалитета и убојитости оружја које нека земља посједује.

Лоша страна возила "дардо" је то што не посједује амфибијске способности, као што то имају руска и америчка борбена возила пјешадије, али је утјеха што "дардо" може без већих припрема прећи водену препреку дубине до 1,5 метара.

Оклоп возила је рађен да може издржати удар пројектила калибра до 25 мм и 14,5 мм калибра тешког митраљеза. Оклоп је грађен од заварених алуминијумских плоча, на које су још додате и челичне плоче на предњем и бочном дијелу возила и куполе. Унутар возила направљено је мјеста за шест војника који могу да за врло кратко вријеме да интервенишу, то јест да брзо уђу и изађу отварањем врата према доле.

У предњем дијелу "дарда" налази се посада од три човјека, тј. командир, нишанџија и возач. Предњи дио је врло добро заштићен, тако да је и посада безбједна, отвор или улаз за посаду налази се на доњој основној платформи са гусјеницама, тј. испод куполе топа који се налази на врху. Са бочне десне стране је велики правоугаони решеткасти отвор за издувне гасове, тј. ауспух.

Овакво рјешење примијенили су само Италијани, јер се обично ауспух налази на задњем дијелу оваквих и сличних возила. Бочни отвор за издувне гасове је један минус код оваквог борбеног возила пјешадије, зато што је, иако видљив дању, то није пресудно, али може бити и те како кобно током дневних активности јер је испуштање велике количине дима врло уочљиво на великим удаљеностима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана