Џиги по копачке број 51 иде "преко баре": Несвакидашње муке младића из Градишке

Милош Васиљевић
Џиги по копачке број 51 иде "преко баре": Несвакидашње муке младића из Градишке

Права је ријеткост да неко носи обућу број 50 или 51, а још мања да има шаку као Милош Стијаковић из градишког села Церовљани. У Лијевчу познатији под надимком Џиги, прави је див међу стативама, али и мирне нарави.

И док већина људи размишља које патике и ципеле да изабере, овај Градишчанин нема много избора, па обућу најчешће набавља из Америке.

Каже за “Глас Српске” да се навикао, да не бира, ипак, уз помоћ пријатеља успијева да за себе нађе адекватну обућу.

Са правом, с обзиром на величину стопала, за њега кажу да чврсто стоји на земљи.

- Носим 50 и по или 51 број патика и ципела и права је лутрија наћи све то на нашем простору. За обућу је посебно тешко, копачке добијем из Америке јер их нема нигдје ближе. Покушавао сам преко познаника да нађем и у европским земљама, али све преко 48 скоро да је немогуће наћи - рекао је Стијаковић.

Родбина, комшије и пријатељи навикли су на габарите популарног Џигија. Ипак, чуђење не престаје ни данас када оде у неко мјесто гдје га не познају. Није риједак случај да се људи са њим фотографишу или траже појашњење за овакве физичке предиспозиције.

- Људи, посебно они који су са стране, чуде се кад ме виде колика имам стопала и руке. Ипак, друштво је навикло на мене, тако да им је све нормално постало. Безброј је шаљивих коментара, јер не спадам у категорију обичних, бар кад су стопала и руке у питању. Ипак, ја сам само обичан човјек, као и сви ми, али, ето, по овоме се издвајам од других - казао је Стијаковић.

Према његовим ријечима, муку мучи да нађе рукавице које би му биле таман, јер брани за локални  Фудбалски клуб “Торпедо” из Церовљана. То му полази за руком, али оне су потрошна роба, тако да често брани и у знатно мањим.

- Никад нисам мјерио прсте, али пошто сам голман, највећи проблем од свега је наћи рукавице, тако да смо принуђени да их шијемо. Уз то, када се подеру, понекад браним и у рукавицама које су ми тек до пола руке јер немам другу опцију. Просто, немогуће је то све наћи - каже Стијаковић и додаје да му је лакше “покрити” гол и одбранити противнички ударац него противничким голманима.

И на послу, у једној локалној тапетарији, велике шаке за њега су само предност. Тако годинама, искључиво од десет прстију и у приватним фирмама, поштено зарађује своју кору хљеба.

- Колеге ме не могу пратити, јер имају мање шаке, то су већином млађи момци, али добра је екипа у фирми у којој радим пуних 14 година, што ме радује. Предности ових мојих габарита су свакако што сам физички јачи од већине људи с којима се дружим. Имао сам мало тежи живот док сам био млађи, радио сам  физичке послове, на грађевини, али добро. Можда су ми се и од тога прсти мало повећали - додао је Стијаковић.

Фудбал је од малих ногу за њега љубав која је нераскидива и данас. То је страст коју је, према његовим ријечима, тешко описати, а није било тешко ни да му нађу позицију. Једноставно, предодређен је да буде међу стативама.

- Многи голмани једва и са двије руке саставе стативу. Мало ми недостаје са стране да саставим стативу или пречку када сам на голу. У шали ми кажу и да ми фудбалска лопта дође као рукометна. Због тога не смијем ни да правим киксеве на голу -  апострофира Стијаковић.

Најинтересантније је само поздрављање, како прије утакмице, тако и када је обичан дан или нека фешта у питању.

- И када се рукујем с неким, буде интересантно. Нисам се никада руковао с неким ко има већу шаку од мене, а с друге стране, људи остану зачуђени на самом почетку, јер се изненаде и мало остану затечени - казао је Стијаковић.

Све што се нађе у рукама џина из Церовљана минијатурно је. Тако велика флаша пива једва и да се види, као и лопта која, када је поклопи са обје руке, постаје невидљива.

Свако мало мјесто крије свог хероја, Церовљани надомак Градишке имају свог Џигија.

Анегдоте

Стијаковић наглашава да је безброј анегдота, те да су оне из кафане ипак најупечатљивије.

- Када сам са екипом на пићу, људи виде да сам корпулентан човјек  и хоће да “обарамо” руке. И три пута сам једног човјека одбијао, четврти пут инсистира да “обарамо” по 50 евра. И добио сам тада, мада нисам присталица тих надметања. Моји габарити су дар од Бога и с тим живим најнормалније - додао је Стијаковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана