Џамије на српској земљи нико неће да руши

Ултранационалисти с једне и друге стране, свако на свој пристрастан и необјективан начин, тумачили су и коментарисали немиле слике багера који руши богомољу. Друштвене мреже су се, према очекивању, усијале од говора мржње исламских екстремиста и православних клерикалиста којима је заједничко да не иду ни у џамије, ни у цркве и чија вјера се своди на “Алаха ми” када покривају неку своју лаж и на “помози Боже” када фудбалери Србије пуцају пенал.

Објективни Бошњаци којима нису пријале сцене рушења вјерског објекта у себи су приговарали Фати Орловић што није прихватила нагодбу и продала спорну земљу, а с друге стране је већина Срба негодовала због начина на који је црква “измјештена” и зато што то није урађено цријеп по цријеп и циглу по циглу, али уз прећутну сагласност да цркви није ни било мјесто на приватној земљи.

Понеки медиј у Српској пренио је раније текстове о џамијама изграђеним на српској земљи који су пропраћени заједљивим и прилично малициозним коментарима типа да “судовима то не смета” и да се “српска земља отима без казне и посљедица”. Ипак, истина је негдје између, а најпознатији је случај српске породице Лозо из мостарског насеља Врапчићи. Анђелко Лозо, глава те породице на чијој земљи је у првим поратним годинама никла џамија, преминуо је у јануару ове године послије више од двије деценије судске борбе за своју имовину. Његов син Слободан каже за “Глас плус” да је његов покојни отац 1965. године од општине Мостар купио 50 дунума земље за које је платио 240.000 тадашњих динара, али да су послије 2000. године у мостарској “грунтовници” све фалсификовали како би легализовали незакониту узурпацију и градњу џамије на земљи његове породице.

- Имам три оригинална земљишно-књижна изватка, али судови су то игнорисали и доносили пресуде у корист меџлиса Исламске заједнице Мостар. На крају је и Уставни суд БиХ пресудио у њихову корист, а ја немам ни средстава, ни воље да се даље гањам по судовима и идем до Стразбура - каже Лозо.

Потрошен новац

Према његовим ријечима, за посљедњих петнаестак година више од 500 пута је из Билеће, у којој живи послије избјеглиштва, таксијем ишао у Мостар.

- Потрошио сам више од 60.000 марака на судске процесе, али без успјеха. Не смета мени џамија, свакако се не мислим враћати у Врапчиће, али боли ме неправда. Замислите како сам се осјећао када сам недавно отишао у Врапчиће и видио да је буквално на темељима моје срушене куће једна бошњачка породица изградила своју кућу - каже Лозо.

У пресуди Уставног суда БиХ из 2016. године, којом је одбијена његова апелација, наводи се да је меџлис Исламске заједнице доказао да се њихова катастарска честица разликује по основном броју, те да није могла настати од апелантове парцеле. Лозо не зна хоће ли дочекати правду јер, како понавља, средстава за адвокате и даљу правну борбу нема.

Поред Врапчића, муслиманске богомоље на српској земљи подигнуте су у мјесту Здена покрај Санског Моста на земљи породице Тодоровић, затим у селу Крижевићи на територији општине Олово на имању Љубомира Дивљановића, у селу Ноћајевци код Кладња на земљи Владе Ђерића, у Раковици код Сарајева на земљи породице Деспић, као и на Алипашином пољу у Сарајеву, гдје су на земљи која је припадала породици Млађен изграђене двије џамије и католичка катедрала.

Један бивши комшија породице Тодоровић из Здене код Санског Моста, који није желио да му откривамо име, каже да су на мјесту гдје је послије рата никла џамија требало да буду изграђени обданиште и самопослуга.

- Здена је била сто одсто српско насеље, а данас тамо живи шачица Срба и то углавном старих људи који су се вратили да окончају живот на својој земљи. Ти људи су покушали да осујете изградњу џамије, али руке су им везане, јер су Срби на чијој је земљи изграђена џамија ту земљу продали. Нема се тим људима шта замјерити, јер је из одлуке власти у Санском Мосту да се у сто одсто српској Здени гради џамија јасно да је то урађено с циљем да се осујети повратак - каже наш саговорник.

Владо Ђерић је 1992. године из села Ноћајевићи са територије општине Кладањ избјегао у Зворник. Више од двије деценије је водио борбу са општином Кладањ и меџлисом Исламске заједнице у том мјесту да врати своје имање на којем је још у јеку рата 1994. подигнута џамија и то поред куће која је срушена 1992. године. Ђерић је прије неколико година говорио о томе у јавности, када је потврдио да је о свом случају и неуспјелим покушајима да врати пет дунума своје земље обавијестио све надлежне институције, али да је џамија и даље на његовој земљи. Он је рекао да се обраћао и институцијама за заштиту људских права, али без успјеха.

- До избијања рата сам живио у Ноћајевићима са супругом и двије кћерке. Тамо сам имао изграђену велику породичну кућу, бројне помоћне објекте и 27 дунума обрадивог пољопривредног земљишта. Чим је почео рат, комшије Бошњаци протјерале су нас из родног села, а сва имовина нам је спаљена и опљачкана. Кад сам послије рата први пут отишао у Ноћајевиће да видим шта нам је преостало од имања, усред дворишта сам затекао џамију, и то 70 метара од мјеста на којем су се налазиле рушевине моје породичне куће. Кад сам дојучерашње комшије питао о чему је ријеч и ко је дозволио да се на мојој земљи изгради џамија, рекли су ми да је дозволу за изградњу дала општина Кладањ на захтјев Исламске вјерске заједнице - рекао је Ђерић својевремено за дневни лист “Пресс РС”.

Он је рекао да се 1997. године обратио општини Кладањ и затражио извод из катастра, али да му је умјесто доказа да је земљиште на којем је изграђена џамија деценијама у власништву његове породице, одговорено да “у грунтовници не постоји писани траг о власнику земље”.

- Касније сам успио да дођем до извода из катастра који је направљен још 1991. године. У том документу се потврђује да сам ја једини власник земљишта на којем је изграђена џамија. Упркос томе, сви моји захтјеви одбијени су као неосновани, а судови су пресудили у корист општине. Општинске власти су за вријеме рата обавиле и парцелизацију земљишта и два и по дунума моје земље поклониле мом комшији Ахмету Хоџићу који је ту парцелу оградио жицом! Кад сам га питао ко му је дао право да ограђује моју земљу, кратко ми је одговорио да му је то додијелила општина. Не знам више коме да се жалим и да ли у овој земљи уопште постоји правда - поручио је Ђерић.

Игнорисали план

На земљи која је припадала српској породици Млађен из сарајевског насеља Алипашино поље изграђене су двије џамије и катедрала. Та земља је национализована послије Другог свјетског рата, а породица Млађен одустала је од правне борбе за поврат своје некадашње имовине. Један од потомака ове старе сарајевске породице каже да је на земљи која им је припадала док није национализована изграђено читаво насеље, а да су вјерски објекти изграђени послије рата.

- Према ономе што сам успио да сазнам, пред сам рат је регулационим планом на мјесту гдје су Босанска џамија, џамија краља Фахда и католичка катедрала на Мојмилу предвиђена изградња вјерских објеката и то православне и католичке цркве и џамије. Ниједан од тих објеката није изграђен прије рата, а послије рата је прво изграђена џамија краља Фахда, а потом Босанска џамија и катедрала. Зашто нема православне цркве је питање за надлежне - каже један од чланова породице Млађен који је из личних разлога желио да остане анониман.

То нису једине џамије на српској земљи на подручју Сарајева, јер је у насељу Раковица, које се налази на путу из Сарајева према Кисељаку, изграђена џамија. Нико од садашњих мјештана није желио да говори о томе, а Раковица, која је била позната као викенд насеље бројних сарајевских Срба, у међувремену је потпуно промијенила етничку структуру и од већински српског постала доминантно бошњачко насеље. Земљиште поред пута на којем је 1998. године изграђена џамија припадало је Момчилу Деспићу, а према нашим сазнањима, послије рата је продато Исламској вјерској заједници.

Да џамије нису грађене само на приватној српској земљи, већ и на некадашњој друштвеној, па чак и на имовини узурпираној од Српске православне цркве, свједочи примјер у Босанском Петровцу. У градском парку, односно Парку народних хероја у овом мјесту у којем су се налазиле бисте двадесет два борца Народноослободилачког рата, послије рата је изграђена џамија. Та земља је до Другог свјетског рата припадала Српској православној цркви, након чега је национализована, а општинске власти су је током рата додијелиле Исламској вјерској заједници, па се на мјесту гдје су деценијама биле бисте народних хероја данас налази минарет. Слично је и у Кључу, гдје је порушен споменик из Другог свјетског рата и подигнута џамија и то преко пута православне цркве на парцели коју су општинске власти одузеле од цркве и дале дозволу за изградњу џамије.

На земљи српске породице Дабић у мостарском приградском насељу Хумилишани 1998. године изграђени су основна школа, игралиште и паркинг, а власнике за то нико није питао нити им је за то икада плаћена накнада.

Небојша и Синиша Дабић су изгубили све парнице, а сада чекају “трун” правде - да им град Мостар исплати њихову отету имовину.

- На земљи покојног дједа Милана Миће Дабића направљена је школа, а ми смо то сазнали тек након што је објекат изграђен. Тражили смо објашњења од општине, али нам никада нису изашли у сусрет - рекао је Небојша Дабић.

Он је нагласио да је земља била у власништву његовог дједа 1/1, а да је послије дједове смрти прешла на баку Славојку Дабић која је 2007. године покренула тужбу против града Мостара и тражила да школа буде уклоњена.

- У међувремену је умрла и бака, али и наш отац. Нису дочекали правду. Бака је тражила рушење објекта и то је одбијено, оцијењено је да је школа објекат од јавног интереса. Нама је драго да до тога није дошло јер то не би ничему водило и од тога нико не би имао користи - рекао је Небојша.

Он је додао да су касније ишли на то да се пресуда преиначи, јер им је остатак земљишта обезвријеђен, али и тај је захтјев одбијен.

- Парницу смо изгубили прво на општинском, кантоналном, па на Врховном суду ФБиХ. Врховни суд нас је упутио на извршење експропријације од стране града, што је требало да буде урађено прије 23 године. Град Мостар то игнорише, одуговлаче - рекао је Небојша.

Он је изјавио да се заједно са братом послије свега што су доживјели осјећају непожељним у свом родном мјесту.

- И ми бисмо вољели обновити своју имовину и вратити се. Ово је наша дједовина - каже Небојша који, као и његов брат, данас живи у Невесињу.

Општи интерес 

Дарослав Папоња, адвокат браће Дабић, рекао је да је у случају ове породице урађена нелегална експропријација, те да од града Мостара сада траже да обештети породицу Дабић. Он је објаснио да се у пресудама наводи да је 5. јула 1997. године рјешењем општине Мостар утврђен општи интерес за изградњу Основне школе у Хумилишанима на некретнинама Миће Дабића.

- Наредне године, 16. фебруара, донесено је рјешење и ради изградње подручног одјељења школе у мјесту Хумилишани је извршена потпуна експропријација катастарске честице у власништву Миће Дабића уз обавезу да ранијем власнику припадне накнада по закону о експропријацији која ће бити одређена у посебном поступку. Судови су оцијенили да тужиоцима припада право на накнаду вриједности одузетих некретнина, као и да није економски оправдано рушити објекат, те упућују Дабиће да траже накнаду за експропријацију од града Мостара, који им до данас није исплатио отету земљу, а годинама уназад стижу различита образложења - објаснио је Папоња.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.