Дизни и Југославија: Како је Мики Маус пекао ракију и слушао Радио Београд

BBC на српском
Дизни и Југославија: Како је Мики Маус пекао ракију и слушао Радио Београд

Откако се први пут појавио 1928. године, Мики Маус је доживио бројне авантуре. Виђали смо га као капетана брода, астронаута, витеза, истовремено краљевића и просјака.

Али није свако имао прилике да види Микија како пече ракију, наручује ћевапе, обрће прасе на ражњу заједно са Пајом, док у позадини свира Радио Београд.

Дизнијеви фанови са српско-хрватског говорног подручја, били су међу срећницима који су могли да прате ове контроверзне авантуре Мике Мише - југословенске верзије Микија Мауса.

Дизнијеви ликови и цртаћи су у предратној Краљевини Југославији били толико популарни, да су тадашњи листови, поред оригиналних, објављивали и домаће верзије стрипова са јунацима који су ликом подсјећали на оригинале, али су карактерно осликавали Балканце.

Али Мики Маус је неколико пута долазио и одлазио из Југославије, некада је и кришом објављиван, а наводно је и сам Тито одиграо битну улогу у повратку Дизнија на киоске и то у кључном тренутку.

Пре него што је Дизни прерастао у корпорацију - коју многи критичари данас сматрају једним од главних оличења капитализма - на самом почетку, двадесетих прошлог века, овај студио био је познат само по најбољим цртаним филмовима.

И током тог, барем за анимацију, наивног и невиног периода, Дизнијеви ликови су се проширили читавом планетом. А у пакету Дизни грознице, нашла се и тадашња Краљевина Југославија.

Мики Маус је у Краљевину Југославију стигао веома брзо након дебија у Америци, каже за Би-Би-Си Марко Јеличић, новинар и публициста који тренутно пише књигу о Дизнију и Југославији.

"Први биоскопски филм са Микијем стигао је у Београд 1930. године, а њујоршка премијера је била у новембру 1928. године", каже Јеличић.

Како објашњава, тада је цртани филм први пут постао форма због које су и одрасли одлазили у биоскопе.

А ликови из Дизнијевих цртаћа постали су неизоставан дио тадашњег мејнстрима.

"Организовале су се представе, приредбе, скупљале сличице. Дизни је тада, у тој необичној државној творевини, био истински феномен", каже Јеличић.

Сакупљајући грађу за књигу, новинар је разговарао са глумцем Властом Велисављевићем, који се - како је рођен 1926. године - сјећа Београда тридесетих и популарности Дизнијевих ликова.

"Власта ми је причао да тада, док шетате Теразијама, ви срећете људе који опонашају ликове, певају песме из филмова. И то одрасле људе, не само тинејџере и децу", каже Јеличић.

Стрип аутор и илустратор Александар Зограф такође сматра да су "Дизнијеви продукти свакако били најпопуларнији феномен из сфере популарне културе који је допро до Краљевине Југославије".

Љубитељима Микија, Мини, Паје и компаније нису били довољни само стрипови и цртани филмови, већ су жељели да знају више о њиховом поријеклу. Доказ за то су текстови предратних листова који су опширно писали о Дизнијевом студију.

"Дописник Политике, тада двадесетпетогодишњи, Петар Јојић, боравио је у Дизнијевом студију у Калифорнији", каже Зограф за Би-Би-Си.

"Током посете, Јојић је успео да добије изјаву и од самог Дизнија."

Али није чувени Волт Дизни био једина позната личност коју је југословенски новинар срео у холивудском студију.

"Јојић описује да је међу људима које је тамо срео био и Клеренс Неш, који је позајмљивао глас Паји Патку", каже Зограф.

Мика Миш

Југословенска верзија Микија Мауса, сада већ култни Мика Миш, појавио се на страницама часописа Весели четвртак 1932. године.

"Мика Миш је ликовно подсећао на оца, али карактерно више личио на јунака кога је створила ова средина", каже Јеличић.

"Аутори су очигледно сматрали да би било интересантно прилагодити Микија свом схватању света, друштва и дати му локалне карактеристике."

Мика Миш је путовао по свијету, промовисао домаће вриједности, слушао Радио Београд уз шљивовицу и роштиљ. Али све то је радио без званичне Дизнијеве лиценце.

"Било је необично да се неко на Балкану прихватио обраде једног глобалног популарног јунака, у време када је и Дизнијев студио тек кренуо да, упоредо са ликом који се појављивао у анимираним филмовима, избацује и стрип варијанту Микија Мауса".

Стрип са правим Микијем Маусом и остатком екипе почела је да објављује Политика, 1935. године, три године након што је Мика Миш већ постао миљеник публике.

Име је "ушло у уво" Југословена, толико да и дан-данас, они старији, када виде Микија Мауса, назову га Миком. Неки од њих мисле да је у питању само превод, а постоје и они који се сјећају авантура овог домаћег стрип јунака.

Репринт издања Доживљаји Мике Миша објављен је 2014. године, тако да можете да стекнете увид како су изгледале авантуре овог прото стрипа, како је текст уписиван у стиху испод цртежа.

Други свјетски рат и први растанак

Уласком нациста у Београд, 1941. године, стрипови, укључујући и Дизнијеве, престали су да излазе.

"Дизни је морао да се повуче, али занимљиво је да је цртани филм Снежана и седам патуљака остао на репертоару једног београдског биоскопа. Снежана је, као немачка бајка, била део пропаганде", каже Јеличић.

Међутим, без обзира на забрану, Јеличић каже да су Паја, Мики и компанија ипак стизали до читаоца са ових простора, крећући се иза непријатељских линија.

"Неки Дизнијеви стрипови су објављивани у партизанској штампи."

Али крај рата није аутоматски значио и повратак Дизнија. Доласком комуниста на власт и окретањем Југославије ка СССР-у, објављен је рат против стрипа као медија, који се сматрао шундом и капиталистичком литературом.

Титов "благослов"

Након резолуције Информбироа 1948. године, када је Југославија све више почела да се окреће култури Запада, отворио се простор и за повратак Дизнија.

Како прича Јеличић, заступник Дизнија за Балкан, Алкајас Ангелопулос, боравио је у Београду јер му је, између осталог, сметало што су крајем четрдсетих година неки Дизнијеви стрипови илегално стизали у Југославију.

"На састанку који је организовао Владислав Рибникар, тадашњи уредник Политике, отворило се питање враћања Политикиног забавника и поновног објављивања Дизнијевих стрипова", прича Јеличић.

Тада је Тито изговорио реченицу која ће прерасти у урбану легенду.

"Зашто да не, ја волим Пају Патка", изјавио је, наводно, Јосип Броз.

Да је Тито био велики фан Волта Дизнија, може да потврди и сам Јеличић, који је, сакупљајући грађу за књигу, доста времена провео у Музеју Југославије, између осталог гледајући и архиве филмова.

"Гледао сам списак филмова које је Тито гледао у његовој резиденцији. И те како је ту било Дизнијевих филмова", каже новинар.

Уследио је масовни повратак Дизнија у социјалистичку Југославију.

Златни дани Дизнија у СФРЈ

Обим и квалитет Дизнијевих издања која су излазила у Југославији био је невјероватан, неупоредив ни са једном другом комунистичком земљом, сматра Јеличић.

"Без обзира што је Дизни био страствени антикомуниста, који је комунизам сматрао великом опасношћу за сопствену продукцију и сараднике, у Југославији је прихваћен раширених руку", каже Јеличић.

"То је био начин одрастања у социјалистичкој земљи, уз јунаке који су доносили поглед на свет из капиталистичког и америчког угла."

Сличног мишљења је и стрип цртач Александар Зограф.

"Данас се Дизни може перципирати и као пример империјалистичке културе, мегакорпорације која једе све пред собом, али у неком моменту је било другачије. Ова амбивалентност раног Дизнија је нешто што ме је увек интригирало", каже Зограф.

Више од десет листова на подручју Југославије објављивало је Дизнијеве стрипове.

Издавачка кућа Дечије новине из Горњег Милановца била је прва у читавој Источној Европи која је интензивно објављивала Дизнијеве стрипове.

Неке од насловница листа Мики се појављују у тв програмима Дизнија шездесетих година, као једине са ћириличним заглављем у то вријеме.

"То су неки од разлога за личну захвалницу Волта Дизнија у првом броју листа Мики, иако стручњаци сматрају да је вероватније да је то послао неко од асистената", каже Зограф.

У биоскопима и на телевизији емитовани су цртани филмови, а Југославија је била једина социјалистичких земаља која је производила Дизнијеве играчке, тврди Јеличић.

Дио историје Југославије испричан кроз Микија, Пају и остале

Александар Зограф је и колекционар предмета са Дизнијевом тематиком, посебно оних насталих у бившој Југославији.

У галерији Озон у Панчеву, Зограф је 2016. године представио разгледнице, гоблене, дрвене кутије, али и радове непознатих аутора, који су из личног задовољства цртали Дизнијеве јунаке.

"Ја сам током година, углавном на бувљим пијацама, сакупљао предмете које су креирали сасвим обични људи, инспирисани Дизнијевим продуктима."

Један од омиљених предмета на које је Зограф налетио свакако је "куварица" - тканина украшена везом, која би требало да виси изнад шпорета како би сачувала зид од прљања - настала у Србији тридесетих година.

"Вез приказује Мики и Мини Маус, запослене док припремају јело на шпорету смедеревцу."

Још једно "Збогом"

Дизни грозница трајала је све до распада Југославије и избијања ратова на овим просторима.

"Стрипови су објављивани непрестано до распада земље и увођења санкција Југославији када је Дизни морао да откаже лиценцу Дечијим новинама и Политикином забавнику", каже Јеличић.

Александар Зограф је у једном тексту одлазак Дизнија са ових простора деведесетих назвао "раскидом са неком врстом локалне традиције".

"Потез дотичне компаније ми се није допао као дубоко циничан", каже Зограф.

Међутим, иако стрипови нису званично излазили, испоставиће се да никада нису заиста отишли са ових простора

Дизни данас

Иако се не зове више Микијев забавник, данас се на киосцима може наћи стрип часопис Мики Маус.

Преко бројних телевизијских оператера доступан је Дизни канал. Ту су и играчке и неисцрпан садржај на интернету.

И иако Мики и Паја нису више најпопуларнији Дизнијеви јунаци - као да не могу да парирају Марвеловим и херојима из серијала Ратови звезда, за које Дизни држи лиценцу - сви их и даље препознају.

"Ти ликови су постали симболи, универзално препознатљиви тотеми, који комуницирају тако снажно својим ликом, обликом, осехом, карактером", сматра Марко Јеличић.

Александар Зограф је пре неколико година организовао радионицу стрипа за децу предшколског узраста.

"Занимало ме је да ли уопште распознају ликове као што су Мики и Паја, с обзиром да њих више нема чак ни на програмима попут Дизни канала."

Испоставило се да деца одлично познају све те јунаке.

"Схватио сам да су родитељи ти који деци настављају да приказују старе цртане филмове, и да им потурају стрипове, иако је то изашло из моде, и из фокуса компанија које данас креирају тржиште", каже Зограф.

"Паја Патак је данас једнако смешан као и када се појавио 1934. године. А чини ми се да ће и будућим генерацијама та врста комике и шарма остати толико очаравајућа, јер је она у себи пре свега дубоко људска", каже Јеличић.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана