Дејан Балабан, контролор летења на аеродрому у Маховљанима: Све проблеме остављамо код куће

Јана Кезић
Дејан Балабан
Foto: Велибор Трипић | Дејан Балабан

Њихов посао звучи свима занимљиво, помало узбудљиво, али не и свакодневно. О њима постоје и филмови, а они на све то гледају као и на било који други посао. Ријеч је о контролорима летења, чији је позив стреснији и од хируршког.

Да би неко постао контролор летења, потребно је да посједује низ вјештина, али и посебних квалификација. О овом позиву и занимљивостима које се дешавају у току радног времена за “Глас Српске” причао је торањски прилазни контролор летења на аеродрому у Бањалуци Дејан Балабан.

Данас отац двоје дјеце, након завршетка средње школе одлучује да се упише на Војну академију, смјер за пилота, и те 1995. године одлази у Београд, пролази све љекарске прегледе и постаје поносни кадет. У том моменту здрав као дрен, Балабан пун елана и жеље за новим учењем пролази потребне часове летења, међутим, сплетом животних околности у трећој години то напушта и пребацује се у контролу летења. Од тог момента, када он сматра да му се срушио свијет, баш напротив, све почиње.

- То је за мене било мало тешко прихватити, али када сам схватио шта је у суштини контрола летења, допало ми се, а по завршетку школовања сам добио војну, али и цивилну диплому - прича нам Балабан.

Као војно лице до 2002. године радио је на контроли летења у Маховљанима, али због лошег финансијског стања у војсци, пут га поново води у цивиле. Првог радног дана сјећа се и данас.

- Након одређеног броја сати са инструктором, будемо оспособљени за самосталан рад. Сјећам се свог првог радног дана, авион је ишао за Беч, а мени се комуникација са пилотом на прву чинила лаком, међутим, било је касније и мало блокаде - прича Балабан додајући да је ослобађање од страха дошло природно након неког времена.

Без обзира на то што страха више нема, контролор летења мора безбједно и ефикасно да надгледа одвијање ваздушног саобраћаја.

- Наш задатак у суштини је да авионе који су са нама на вези држимо довољно удаљене једне од других, али и од других препрека, те да им омогућимо да што прије полете и слете и да нема кашњења - вели Балабан додајући да се ипак зна десити да авион касни, али не због њих самих, него неких техничких проблема.

Посао контролора летења у Бањалуци, како објашњава, ради се у смјенама, дневним и ноћним, с тим да у оним дневним, када су им велике гужве, буде више људи у смјени. На самој фреквенцији, како каже, контролор се мијења од два до четири сата, а све зависи од тога колико је оптерећен па тако, када су слободни, имају право мало да се одморе и одспавају неких 20 минута у соби за одмор.

- На послу морамо бити веома концентрисани, без обзир на то да ли је само један авион у ваздуху или више њих. Прије уласка у нашу кабину све проблеме морамо оставити код куће, јер је ово заиста одговоран посао, који је много стресан, али и динамичан - каже Балабан.

Баш због тога, како каже, у овој бранши круже приче како је њихов посао стреснији и од посла хирурга, јер су они неријетко у тренутку одговорни за неколико стотина људи. Контролор одлуке, како наглашава, мора да доноси у тренутку и реалном времену. Када пилота нешто мучи и када их пита, како каже, морају одмах одлучити шта ће и како, јер он не стоји и нема времена да чека, него се креће великом брзином. Да би се вјешто и ефикасно снашао у секунди, како објашњава, од контролора се захтијевају неке вјештине и способности. Брзо доношење одлука, добре организационе способности и вјешт рад под притиском су само неке од њих.

- Контролор мора имати добар вид, али и слух. Осим тога, веома је битно нагласити да радимо тимски, јер у истом моменту комуницирамо са посадама, са метео-службама ако је ружно вријеме, те са сусједним контролама летења, као и људима из технике - додаје Балабан.

Објашњава да су критеријуми, да би уопште неко постао контролор, раније били доста строжи, па ти људи нису смјели да носе диоптријске наочаре. Осим тога, слух је веома битан, јер се врши свакодневна комуникација са пилотима и то на енглеском језику.

- Неке пилоте је понекад баш тешко разумјети, па их питамо да понове или притиснемо једно дугме које нуди опцију да се опет преслуша - каже Балабан додајући да је капацитет аеродрома четири авиона у сату. Нема мјеста за грешке, а поготово велике.

- Основна предност овог посла је то што је веома добро плаћен и то што поред редовног годишњег одмора имамо и рекреативни одмор од 15 дана, а осим тога ми и наша породица имамо попуст на авио-карте - открива Балабан.

Гдје има предности, ту има и недостатака, а основна мана овог посла је, како каже, рад под притиском. Осим тога, раде празницима и викендима, али им се ноћне смјене додатно плаћају. На питање да ли је било момената када је пожелио да одустане, добили смо помало неочекиван одговор.

- У почетку сам осјећао огроман стрес, јер је било потребно познавање енглеског језика, а ја сам учио њемачки и било ми је стресно полагање самог језика, тада сам хтио одустати - каже Балабан.

Објаснио је да се свима може десити да не ураде нешто добро, попут ситуације када два авиона прођу један поред другог веома близу, али не дође до несреће, и тада се човјек мало повуче, јер ипак не може бити равнодушан. Због таквих и сличних ситуација, како каже, имају обучене психологе који тада разговарају с њима. Како каже, све је лако када се ради по протоколу, али управо непредвиђене ситуације су те које су спорне. На бањалучком аеродрому, како додаје, генерално имају проблем са животињама, обично са срнама, али се дешавало да пилоти пријаве удар птице.

- У каријери, хвала Богу, није било већих инцидената и немамо ми сваки дан удар птице, отказ мотора или отмицу. Због тога једном годишње идемо у Мостар, јер је тамо симулатор за обуку па имамо вјежбе за те ванредне ваздухопловне ситуације - каже Балабан.

Људи на самом почетку, како каже, нису ни схватали шта је то посао контролора летења ни чиме се он то бави.

- Питали су ме да ли ја као контролор провјеравам карте, па су ме питали да ли паркирам авионе, али генерално је свима занимљиво када чују чиме се бавим - истиче Балабан.

Још док је био мали дјечак од десет година, присјећа се, родила се љубав према авионима, небу и летењу.

- На селу у хладу испод једне липе правио сам себи палицу као што имају пилоти и један пријатељ мог оца ме прозвао пилотом и рекао да му, када полетим једног дана, морам из хеликоптера у димњак убацити 100 КМ. Када сам завршио школовање, тај човјек је, нажалост, у међувремену преминуо, али ја сам испунио обећање, нисам бацио 100 КМ као што је био план, али сам однио кесу са поклоном - рекао је Балабан.

Испричао је да ниједно од његове дјеце не жели да се опроба у овом позиву, што је њему мало и драго.

- Знам колико је овај посао одговоран, па ипак не бих наговарао своје дијете да иде тим путем - рекао је Балабан.

За крај разговора Балабан је истакао да је скоро сваки од контролора летења пронашао свој “издувни вентил” за стрес.

- Један колега је спортски пилот и има свој авион, други има голубове, трећи се бави фотографијом, један од њих прави “песто” сос и бави се тиме, други прави домаће пиво, а ја конкретно имам плантажу љешника и уживам у природи - закључује Балабан додајући кроз смијех да им кафа не може (или, читајте, не смије) бити издувни вентил.

Ћевапи

Балабан каже да је током радног вијека анегдота било много, али једне се посебно сви сјете и радо је препричавају.

- Једном приликом јавио се пилот из Србије, поздравио нас све по протоколу како иде и рекао нам да имају једну молбу. Када смо питали коју, он је рекао да желе наручити једне ћевапе, да их чекају топли када слете, па да поједу - рекао је Балабан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана