Дан када су Енглези спуштени на земљу VIDEO

Жарко Марковић
Дан када су Енглези спуштени на земљу VIDEO

Ма какав Свјетски куп, играјте се ви па дођите на “Вембли” да вам покажемо ко је најбољи...

До 1950. године одиграна су три Свјетска првенства у фудбалу. Идеја Жила Римеа која се тихо остварила у Уругвају 1930, о чему смо све или готово све сазнали у Бјелогрлићевом “Монтевидеу”, озбиљније је схваћена у два наврата пред Други свјетски рат, четири године касније у Италији и само годину уочи избијања сукоба, 1938. у Француској. У Бразилу, гдје вазда сматрају да играју најбољи фудбал на свијету, нису се превише двоумили па су заиграли на свим предратним Мундијалима, велике силе Италија, Француска, Њемачка такође нису игнорисале идеју ФИФА, ту су били и Мађари, Холанђани, а учешће на СП у тим годинама забиљежили су чак и Куба и Индонезија. Сви осим Енглеза.

У постратним годинама ваљало се дизати из пепела па је ФИФА одлучила да нови Мундијал организује само пет година након престанка ратних сукоба. За домаћина је одабран Бразил.

Услиједили су нови разговори представника ФА и ФИФА и у Лондону су се коначно “смиловали”. Играћемо са остатком планете и показати ко је најбољи.

Енглеска бахатост и самодопадљивост у фудбалу и данас може да се осјети на фудбалским теренима, али тада је сезала до небеса, не потпуно без разлога, јер је Албион имао респектабилан састав предвођен Стенлијем Метјузом. Требало је само отићи у Бразил и показати ко је стварно најбољи, а онда би се поново вратили старом ставу да не желе играти са другима. Још када их је жријеб у групу спојио са Шпанијом, Чилеом и САД, ствари су биле јасне. Пут до финалне групе (то је било једино СП на којем се није играло по куп систему до самог краја) био је отворен...

Био је 29. јун 1950. године.

У првом колу Енглези су на “Маракани” без већих проблема савладали Чиле. Слиједио је меч са САД, а о пролазу даље одлучивао би сусрет против Шпанаца. Американце је требало само “одрадити”. Енглезе није превише занимао факт да су Амери у првом мечу водили против Шпанаца до 81. минута, да би до краја примили три гола и изгубили. А и зашто би? За састав САД бранио је возач мртвачких кола Френк Борги, халф Валтер Бар радио је као наставник у средњој школи, десни бек Хери Кио је био поштар, а центарфор Џо Гатјенс био је запослен у једном ресторану као перач судова. Амери су много очекивали од Бена Меклафлина, који је солидно играо за ту селекцију двије године раније на ОИ, али он није ни допутовао у Бразил, јер није добио дозволу да изостане с посла...

“Даћемо им три гола предности”, писала је тих дана британска штампа. На стадиону у Бело Хоризонтеу скупило се десетак хиљада мјештана који су листом били уз симпатичне Американце. Енглески селектор Волтер Винтерботом из тима је изоставио Мејтуза, чувајући га за наставак првенства. Озбиљан план, рекло би се, за разлику од Американаца који су ноћ прије “заломили” у локалној биртији...

У првих двадесет минута нису знали гдје се налазе. Енглези су два пута погађали оквир гола, Борги је извадио два зицера на линији, публика је уживала, а надмени Албион хватала је нервоза. А онда је крајем првог полувремена једну Барову “свијећу” у енглеском шеснаестерцу главом покупио Џозеф Едуард Гатјенс, Хаићанин по рођењу, перач посуђа по занимању...

Легенда Вулверхемптона на голу Енглеза Берт Вилијамс лоше је процијенио лет лопте која је завршила у мрежи. Лудило на трибинама, Американци воде. Винтерботом се кисело насмијао. Било је још времена за преокрет.

И до краја се ништа није промијенило. Американци су ријетко прелазили центар, Енглези су промашивали, а у посљедњој четвртини сусрета судија није видио очигледан погодак. Лопта је прешла гол-линију, али гол није признат. Енглезима се та линија вишеструко вратила 16 година касније у финалу, али тада то нико није могао да зна.

- Могли смо послије тога да одиграмо још 99 утакмица против њих и сваку бисмо добили - причао је послије утакмице Вилијамс.

Енглеска бахатост након тог меча је олабавила. Никаквих преговора и измишљања “суперутакмица” против свјетског шампиона на “Вемблију” више није било, а колијевка фудбала 1966. добила је организацију Мундијала, гдје је освојила досад једини трофеј.

Поредак у свјетском фудбалу полако је почео да се мијења, иако Американце нико озбиљно није схватао још пола вијека.

Прича попут ове изродила је више легенди, а најпознатија је она о наводном енглеском листу чији уредници нису могли вјеровати да је завршило 0:1 па су уз нулу уписали јединицу. Не, није било 10:1, а нити један лист то и није објавио. Поглед у архиве британске штампе разбио је и тај мит. Као што су Американци тог 29. јуна, прије седамдесет година, разбили мит о непобједивости Енглеза.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана