Четири деценије од Титове смрти: Сахрана која је зауставила свијет

ГС
Четири деценије од Титове смрти: Сахрана која је зауставила свијет

Како је сахрана Јосипа Броза Тита окупила државнике са свих меридијана упркос подјелама Хладног рата

Београд је стао 8. маја 1980. године - ријеке Југословена, 33 председника држава, 21 премијер, четири краља и пет принчева дошло је у Београд на сахрану доживотног предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита.

“Његово лице има нешто од оних физиономија које подсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно.”

Ову реченицу записао је репортер Новости 1928. године описујући Јосипа Броза Тита након наступа пред судом у Загребу који га је осудио на строгу казну затвора због комунистичке дјелатности.

“Сви су били фасцинирани његовим погледом. Очима је остављао утисак и на пријатеље и на непријатеље”, каже за ББЦ на српском Јоже Пирјевец, словеначки историчар и аутор двотомне Брозове биографије Тито и другови у којој је цијело поглавље посвјећено управо Титовим очима и започето поменутим цитатом.

Када су се 4. маја 1980. године те очи угасиле, цио свијет је почео да се спрема на пут - на сахрану Јосипа Броза Тита.

Тито је умро у Љубљани 4. маја 1980. године, а док је његово тијело Плавим возом путовало ка Београду, на београдски аеродром почеле су да пристижу стране делегације.

“Сахране Винстона Черчила и Шарла де Гола су, у смислу величине и помпе, биле веома сличне Титовој”, каже Џефри Свејн, професор емеритус Универзитета Глазгов и аутор Титове биографије.

У Београду се 8. маја 1980. окупило 218 делегација из 126 земаља, забиљежили су у књизи Титова последња битка аутори Стане Иванц и Радослав Миросављев.

“Из разних извјештаја видимо да је то био највећи број страних делегација на високом нивоу које су се састале”, каже Иван Ивањи, књижевник и Титов преводилац.

Од Брежњева до Маргарет Тачер: “Омаж Титовим идејама”

Све свјетске агенције пренеле су као хитну вест о Брозовој смрти, а у Алжиру је прекинуто засједање централног комитета који је минутом ћутања одао почаст југословенског предсједника, забиљежено је у књизи Титова последња битка.

У Југославији је проглашена седмодневна жалост.

У амбасади СФРЈ у Вашингтону, зазвонио је телефон.

Слушалицу је подигао југословенски амбасадор Будимир Лончар - са друге стране био је амерички председник Џими Картер.

“Назвао је да ми изрази саучешће у име Владе и народа и да каже да размишља да дође на сахрану, али да има неке проблеме унутрашње политике”, сећа се за ББЦ на српском Лончар.

Картер ће се у авион за Београд ипак укрцати тек нешто више од мјесец дана након Титове смрти.

Тако је избјегао сусрет са генералним секретаром Комунистичке партије Совјетског савеза Леонидом Брежњевим и још неким политичким противницима из свијета, још увек подељеног Хладним ратом, који су се окупили у Београду тог 8. маја.

Хладни рат, период напетости између Сједињених Држава, Западног блока, и Совјетског савеза, Источног блока, настао послије Другог светског рата, створио је биполарни свијет, каже Свејн.

“Картер је вјероватно подлегао притиску републиканаца. Био је то можда знак да ће биполарни свет, у коме се Тито тако добро сналазио, почети да се мења”, додаје.

Од Тита су се 8. маја у Београду, између осталих, опростили и Леонид Брежњев, британска краљица Елизабета Друга и премијерка Маргарет Тачер, индијска премијерка Индира Ганди, председник Румуније Николае Чаушеску, први председник Северне Кореје Ким Ил Сунг, Кенет Каунда, председник Замбије и Садам Хусеин, председник Ирака.

“То је био омаж Титу и доказао је су његове идеје имале неки утицај”, сматра Пирјевец.

Људи са Запада, са Истока, из Африке, Америке, Азије - сви се поклонили Титу као човеку који је интерпретирао две идеје, додаје.

“Прва је право сваког народа да живи самостално, а друга да сваки човек има право да успоставља сопствени живот”, каже.

Снага Титове Југославије у биполарном свету

Ковчег са посмртним остацима прикривен је југословенском заставом и изложен у централном холу.

У наредна два дана, холом ће проћи делегације са свих меридијана како би положиле цвеће и вјенце и изјавиле саучешће.

“У низу делегација стајали су заједно људи који припадају различитим странкама и који иза себе имају године тешких међусобних сукоба”, описано је у књизи Последња Титова битка.

Присуство великог броја страних делегација професор Свејн приписује Титовим успјесима од две и по деценије раније - успјеху политике Покрета несврстаних.

Када је са премијером Индије Џавахарлалом Нехруом и председником Египта Гамалом Абделом Насером 1956. на Брионима потписао декларацију о заједничкој сарадњи и тако удахнуо живот Покрету несврстаних - скупу земаља непривржених ни Истоку, ни Западу - Тито је започео политику којом је Југославију покушао да приближи подјељеном свијету.

“Та политика има корјене у раним педесетим година, када је Тито успјешно рекао 'не' Стаљину”, каже.

Тито је тада повео другу комунистичку револуцију у свету, каже Свејн.

Покрет несврстаних имао је успеха на два нивоа, објашњава.

“Дипломатски, Југославија се нашла на челу велике групе земаља у развоју, од којих су неке, попут Индије, потенцијално биле веома моћне”.

Политика несврстаних помогла је Југославији и економски, макар краткорочно, додаје.

“Тито је био вјешт у игри - мигом којим би показао да ће се приближити Совјетском савезу могао да добије зајмове са Запада, а сигнализирајући ка Истоку да би могао да се приближи Западу, могао је да добије совјетско оружје”, каже Свејн.

Последњи сусрет пред телевизором

“Дуж оних неколико километара између Савезне скупштине и Дедиња није било ниједног места. И скоро ниједног гласа”“


Када је погребна поворка 8. маја, око поднева, кренула из зграде Скупштине ка Дедињу, где ће Тито бити сахрањен у Кући цвећа, Иван Ивањи, Титов преводилац за њемачки језик, седео је у холу Савезног извршног већа, данашње Палате Србија.

“Радио сам у Савезном секретаријату за иностране послове у Министарству иностраних послова. Био сам на располагању страним делегатима који ће туда пролазити”, сећа се.

На телевизији је, као и велики број Југословена, пратио шта се дешава на београдским улицама на којима су се окупиле реке људи из читаве земље како би се опростиле са Титом.

“Када су казаљке на часовницима почеле да се ближе подневу, почеле су да се празне улице у свим југословенским градовима, селима и засеоцима.

“Само дуж оних неколико километара између Савезне скупштине и Дедиња није било ниједног места. И скоро ниједног гласа”, овако је описана атмосфера у Београду у књизи Титова последња битка.

“Била је то веома чудна ситуација. Нама су поставили један велики телевизор у холу, тако да је тамо седело нас неколико дипломата, људи из безбедности, нешто службеника и гледали смо сахрану”, сећа се Ивањи.

За запослене у Министарству спољних послова Титова смрт није била изненађење.

“Сваког дана смо добијали у подне лекарске билтене који су били отворенији него што се сервирало становништву, тако да смо данима унапред знали”, каже.

Последњи пут, Ивањи је видео Тита на конференцији Несврстаних у Хавани, у септембру 1979. године.

Конференцији, чији је домаћин био председник кубанске владе Фидел Кастро, присуствовало је 95 пуноправних чланова покрета.

“Мој главни језик, немачки, у Хавани није био у употреби, па сам сваке ноћи радио на билтену о томе ко је са ким разговарао у разноразним комисијама. Примерак билтена ношен је Титу”, прича Ивањи.

Титово здравље је тада већ било нарушено. Ипак, на крају самита приредио је ручак да би се опростио од учесника.

“Приредио је ручак иако су му саветовали да због нарушеног здравља остави то за Београд”, додаје Ивањи.

На том ручку размјенили су последње речи.

“Када смо кренули, рекао ми је: 'Хвала ти, знам шта си радио. Био си добар'. Он је увек сваког хвалио”, сећа се Ивањи.

Тада је, каже, приметио исто што и последњих неколико година Титовог живота.

“Седео сам често поред њега као преводилац и понекад сам имао утисак да је, када камере нису уперене ка њему, скидао маску и изгледао очајно”, каже.

Мислио је да су за то заслужни болови због нарушеног здравља.

“Ипак, можда је он знао шта ће се догодити (распад земље након његове смрти). Ем је био боље обавештен од свих других, ем је био политички таленат, да не кажем геније”, примећује Ивањи.
Титов експеримент

Будимиру Лончару су се јављали бројни политичари и сенатори - сви су, каже, жељели да буду дио делегације која ће из Сједињених Држава допутовати у Београд на сахрану.

Број људи у делегацији био је ограничен на званичнике - то је рекао и Дејвиду Рокфелеру, тада директору Чејс Менхетн банке, када га је назвао телефоном.

“Рекао сам да се очекују званични представници, али он је желео да присуствује сахрани мимо делегације, као човек који је гајио високо поштовање према Титу”, прича Лончар.

Препоручио је Одбору за сахрану да то прихвати и Рокфелер је 8. маја био у Београду.

“То показује до које мере је Титова смрт изазвала интерес и поштовање”, каже Лончар.

За огромну пажњу за Титову сахрану заслужне су две ствари, сматра.

“Једна је однос према Титу и његовом међународном деловању, а друга је бригу за судбину Југославије која је у то време била једна од водећих земаља Покрета несврстаних”.

Новом руководству Југославије је, сматра, била потребна подршка да наставе исти пут који је Тито водио на међународном плану.

“Када је Лазар Колишевски дрхтавим гласом рекао да преузима Председништво, ја сам у себи помислио и рекао жени - успело је, иде”, сећа се Ивањи.

Колишевски био је први предсједник Председништва СФРЈ после Брозове смрти. Председници су се мењали на сваких годину дана из различитих федералних република - све до почетка последње деценије 20. века.

“Није успело”, додаје Ивањи.

Ипак, главне идеје Титове политике - смањење неједнакости и отпор окупаторима - које је окупила пола света на сахрани, актуелне су и данас, сматра Пирјевец.

“Пандемија у којој живимо, створила је кризу и неокапитализма. Мислим да су ове идеје још отворене, још их нисмо решили. Не знамо како ће човечанство преживети ако их не решимо”, каже.


Сећање на Тита 40 година касније

Музеј Југославије и Кућу цвећа на Дедињу сваке године 4. маја посети велики број људи, углавном из бивше Југолсавије.

Тито је данас на граници између мита и реалности - док за једне остаје највећи син југословенских народа и народности, светски признат политичар и главни шраф у некадашњој осовини - братство и јединство - за друге је страни шпијун који је радио на подривању националних интереса и идентитета једне од супротстављених страна.

“Тешко је саслушати све глупости које се данас причају о Титу”, каже Ивањи и наглашава да је био и остао титоиста.

Сматра да је, волели или не волели Титов режим, експеримент који је почео политиком коју је водио добро кренуо.

“Грубости које је чинио на почетку режима превазиђене су после првих пар година и онда је кренуло нешто што је, за обичног човека, било много економски сигурније него на Западу и много слободније него на Истоку”, каже.

Пирјевец, чија се књига о Титовом животу продаје у хиљадама примерака широм земаља бивше Југославије, сматра да наслеђе заједничког живота са Титом и даље постоји.

“Ми смо били познати у свету док је била Југославија. Све бивше републике данас имају своје животе, али каква нам је улога у свету данас?”, пита Пирјевец.

За Брозовог амбасадора у Вашингтону, Лончара, сећање на Тита остало је на београдским улицама 8. маја 1980. године.

“Најимпресивнија је била реакција народа - полазак поворке из Љубљане, заустављање у Загребу, дочек у Београду.

“Колоне људи које су се протезале од Скупштине - био је то највећи спровод у историји човечанства, никада се није толико број политичара, председника и јавних личности окупио на неком спроводу”, сећа се Лончар.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана