Челиковић: Умире занат од којег смо живјели као краљеви

Срна
Челиковић: Умире занат од којег смо живјели као краљеви

ШАМАЦ - Ратни војни инвалид из Брвника Горан Челиковић бави се корпарством од своје 15 године, а са супругом Љубицом исплете по 10 корпица дневно проводећи по девет часова у концентрисаном раду

Горан воли тај посао и ради га са пуно љубави, али истиче да “више није као прије”, те да се не исплати.

Челиковић напомиње да је корпарство било традиција у Посавини, те да су се сва села прије рата бавила корпарством и добро живјела од тога.

“Мало која кућа се није бавила корпарством. Али, то је данас занат који, како ми се чини, завршава своје јер нема млађих људи, заинтересованих, који би се бавили корпарством. Немају рачунице”, прича Челиковић.

Он објашњава да овај занат није тешко научити, те да се може постати осредњи мајстор за мјесец дана, а онај ко има вољу да то ради - постаће добар мајстор.

МАЛА ЗАРАДА

Челиковић има један хектар насада шибе који је стар 15 година, а други је млађи пет-шест година, за шта је добио донацију од општине и удружења “Дон” из Приједора.

“Од 50 до 100 метара по хектару буде по вагон шибе, ако је добра година и ако није суша, што је довољно за моје потребе. Већ је стара парцела и мислим је преорати, па ће ми остати млађа парцела”, каже Челиковић.

Он наводи да ради са корпарама у Гребницама, Домаљевцу и Матићима и да сви исплету 20 корпица дневно, са и без “шине”.

“То је бруто 40 КМ - то зарадимо ја и супруга када одбијемо материјал, с обзиром на то да радим са својим материјалом”, додаје Челиковић.

Он истиче да је некада било боље, те да је само од једног хектара црне шибе која се прода могао купити нови ауто, а сада је то све пало у бесцијење.

КУПЦИ СВЕ ВИШЕ ОДРЕЂУЈУ ЦИЈЕНУ

“Уцјењују нас они који од нас купују. Нема ко да ради. Ја сам рањен у главу, теже ми је сједити и оптерећује ми кичму. Досадило ми је, радим 35 година и само смо у рату прекидали посао”, прича Челиковић.

Он и супруга праве пијачне корпе, корпе за дрва, корпе за цвјећаре...

“Нуде нам од 50 до 100 артикала да изаберемо које ћемо радити. Ми узимамо оно што је нама погодније и лакше радити и за шта иде мање материјала. То су заправо те ситне корпе које данас радимо”, истиче Челиковић.

ОД АМЕРИЧКОГ ТРЖИШТА ДО ХРВАТСКИХ КАФИЋА

Он напомиње да више нема наруџби за прављење регала и намјештаја од прућа.

“То је прије била серијска производња. Тада сам био кооперант са шамачком познатом жКорпаромж, која је имала око 2.000 коопераната. Дневно се извозило за Америку. То су биле композиције које су излазиле из Шамца”, присјећа се са сјетом Челиковић.

Данас се мање ради, а, ако се и ради, то су мање количине и намјештај за опремање кафића, углавном у Хрватској.

“Полако своје прерађујем. Нађем људе који скувају шибу и огуле, али не знам да ли ћу наставити да се бавим овим послом. Имам материјала, али цијене су високе. И ово мало што нас још ради углавном су људи старије и средње генерације. Изумире традиција која је овдје правила чуда и од које смо живјели као краљеви”, прича Челиковић.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана