Бранко Ћопић и Скендер Куленовић два најзначајнија аутора у историји наших новина

- Хеј ти, стари обешењаче, рашири крила да видимо шта се по свијету ради!

“Приче испод змајевих крила” Бранка Ћопића су овако почеле, а некад давно, прије неких двадесет година, почела је и моја љубав према књижевности и према Ћопићу. Кад си дијете, које је тек научило да чита, и неко ти понуди приче о змајевима и чудима, наравно да ћеш их завољети. Наравно да ћеш у годинама које долазе раширити своје приче, пронаћи неке веће и значајније ријечи. А онда наиђе вријеме кад се враћаш и истражујеш доба у којем су живјели, радили и стварали и још више рашириш крила. Гледајући кроз старе фотографије, новинске исјечке, слушајући приче, спознамо колики утицај је неко оставио на наша дјетињства и колики утицај и данас оставља, на неки другачији начин. 

 - Ћопић је обиљежио наша дјетињства. Нема данас писаца који су толико значајни за дјетињство нових генерација и то је штета. Писци више нису узори. А дјетињство без узора је лоше. Ћопић нас је учио јединствености нашег дјетињства, игри, потом и патриотизму. Касније ћемо схватити и остале вриједности његове књижевности. Били смо на најбољи могући начин његови питомци. Данас је тешко да се градско дијете до краја поистовијети с његовим јунацима, али они су сасвим своји као што су Том Сојер и Хаклбери Фин и као такви препознати у свијету - испричао је за “Глас Српске” бањалучки књижевник Ранко Рисојевић.

Присјетио се Бранка Ћопића, Скендера Куленовића, њиховог пријатељства и трага који су оставили на књижевност. Ћопић и Куленовић су били дио прве редакције тадашњег “Гласа”, далеке 1943. године.

- Поред тога, значајне су његове приче од прије рата, из прве три књиге. То је изванредна литература која је била запостављена у социјалистичко вријеме јер обилује сликама тешког живота и тешких судбина. И његови романи су значајни, не треба их читати у кључу његове припадности комунистима, јер он никада није био дио групе, гомиле и чопора, него као сви расни писци, још хумористи нарочито, само свој, јединствен. Значи, велик! Био и остао - додао је Рисојевић о Ћопићу, те се осврнуо и на траг новинарског пера који су оставили.

Скендер Куленовић на уредничком мјесту, Бранко Ћопић као неко ко је кроз своје оштро књижевно перо, поезијом и прозом остављао дах једног времена на листове старог новинског папира, били су свакако највећа имена која су током деценија постојања “Гласа” (у свим различитим именима) кројили ове новине. Рисојевић је истакао да је њихово присуство у нашим новинама било глас онога што је храбро, антифашистички опредијељено и блиско народу.

- Куленовић и Ћопић били су два моћна гласа, два потпорна стуба угроженог народа. Не случајно, они су својим примјером показивали да се борба води не против ове или оне нације, него против свјетског зла које пријети да све око себе уништи. Дјелимично и зато нису данас претјерано омиљени, чак се послије овог новог рата сматрало да је њихово вријеме прошло. Али то би била заблуда, тако мислити. Вријеме великих људи никада није прошло, па ни Ћопића и Куленовића. За мене они су били митске фигуре и такви ће остати. Младе генерације ће их откривати када за то дође вријеме - нагласио је Рисојевић.

Осврнувши се на то да је у марту ове године обиљежено тридесет година од одласка Бранка Ћопића, с Рисојевићем смо проговорили и о његовим сјећањима на Ћопића.

- Знао сам се с Бранком Ћопићем, мада не онако блиско као што се, на примјер, знао Ђуро Дамјановић који је, скупа са Бранком Летићем, још једним сиромашним студентом у Београду, одлазио код Ћопића и овај му је новчано помагао у вријеме његовог студирања. Виђао сам Ћопића сваки пут када би дошао у нашу Крајину на неку од наших манифестација. Када је био посљедњи пут, био је некако одсутан, као да није до краја био са нама. Мували смо се око њега, проговорили покоју ријеч, он је покушавао да се нашали на рачун лијепих дјевојака које су опслуживале госте. Не знам да ли због тога, али сам имао осјећај да је то његов посљедњи долазак у његову Крајину. Вољели смо га, што је било више него да смо га само цијенили. Он је на неки начин био наша својта. Били смо његови питомци, они који су израсли из његових прича, поистовјећујући се са његовим јунацима - присјећа се Рисојевић.

Осим што су били колеге по перу, Куленовић и Ћопић су били и пријатељи који су се истински поштовали и вољели, чак и кад су се свађали.

- Ћопић и Куленовић били су колеге, другари, пријатељи. Поштовали су се, помагали, али знали су ту и тамо да се пецну по националној основи, али због тога што је Куленовић био беговски син, а Ћопић само сељачић, потомак неког кмета Симана. Природно, свјесни времена у коме су живјели њихови преци, потом и они сами у дјетињству, они су ту подјелу апсолутно занемаривали. Куленовић, у почетку загребачки студент, завршио је травничку исусовачку гимназију, био је ближи хрватској књижевности. Његове “Оцвале примуле” наслањале су се на католичког француског пјесника Франсиса Жама, веома цијењеног између два свјетска рата у католичким круговима. Али рат је учинио своје, он се удаљио од тог свијета, са “Стојанком мајком Кнежопољком”, заснованом на народној епици, он прелази у српску књижевност. Али Ћопић не би био Ћопић да није мало “поткачио” свог друга у “Делијама на Бихаћу”, баш на тој основи. Као и у другом, он је био убијеђен да се само говорењем о проблемима може доћи до истине и превазићи уклетост подјела. Зато ће се њих обојица ставити на страну Ђуре Дамјановића у вријеме хајке на овог писца и његову приповијетку “Голимјесто”. Мислим да тако треба да их доживљавамо - додао је Рисојевић.

Важно је да се сјећамо наших великана, да чувамо њихове ријечи, да поштујемо и идемо траговима њихових борби, да их се сјећамо кроз њихова дјела, листајући искрзане странице новина, удубљујући се у дјела и снажне ријечи из неког другог времена које одјекују и данас.

Далеке 1986. године Младен Ољача је у “Гласовој” рубрици “Писци и вријеме” писао о Ћопићу.

 “Ако је револуција џиновско кретање маса, онда је Ћопић сјајно изразио баш ту њену димензију. Револуционар и пјесник су у истом рову, стих је раван рафалу, експлозији бомбе, топовском пуцњу. Пјесник не захтијева дистанцу, нити чека музу. Ћопић је један од оних што марширају у извидници, у барутним јуришима, на бројним поприштима револуције, с оком на нишану, иза грудобрана, у једној руци држи пушку, а у другој перо.”

“На жетви побједе”

У трећем броју “Гласа”, који је изашао 14. августа 1943. године, објављена је прича Бранка Ћопића “На жетви побједе”.

“У питом заталасан крај под Грмечом, спуштају се чете отресите преплануле дрварске омладине. Весело се шире очи пред златним пољима пшенице и сребренкастим њивама ражи и зоби, поглед опијено тоне у мору кукуруза.

- И ово ћемо спасити од окупатора и његових банди.

Тужно стрше у небо фабрички димњаци и огољени зидови Дрвара. То је за слободу. У житима Подгрмеча, такмичи се прољетна дрварска омладина. И то је за слободу.”

Из једног разговора

У “Гласу” је 1986. године објављен један интервју са Бранком Ћопићем, са кратких двадесет питања и одговора. Издвојићемо неколико њих.

ГЛАС: Како објашњавате чињеницу да сте данас један од најпопуларнијих југословенских писаца?

ЋОПИЋ: Профињеним и здравим укусом наше публике, њеном високом идејношћу и мојим личним шармом.

ГЛАС: Би ли Вас изненадила Нобелова награда за књижевност?

ЋОПИЋ: Откако сам чуо да је Оскар Давичо ишао у лов и убио медвједа више ме ништа на свијету не може изненадити.

ГЛАС: Вјерујете ли у процват сатире у социјализму?

ЋОПИЋ: Не вјерујем, све докле год се буде строго наглашавала разлика између критике и критизерства. Ко ће бити тај судија који ће одлучити да ли једна сатира спада у критику или у оно друго? Вјероватно онај други.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.