Саша Рисојевић, психолог за Глас Плус: Од тога шта закључимо о нечему зависи коју емоцију ћемо осјећати

Казао је ово психолог Саша Рисојевић и почео причу на тему ко има одговорност за наше емоције. Једна од основа менталног здравља, напомиње он, јесте разумијевање настанка и узрока емоција ка­о и њихових функција.

- Међутим, многе особе ипак немају добро развијене те вјештине, због чега често настају различити проблеми у њиховом психолошком функционисању и односима са другима. Ове особе одговорност за своја осјећања, мисли и понашања приписују другима те, на различите начине, избјегавају да осјете и покажу своје емоције. Овај пут ћемо посебан фокус ставити на то ко сноси одговорност за емоције које осјећамо, те је за то потребно да прво видимо како емоције настају - казао је Саша.

Много је теорија и модела који овај процес објашњавају, а он ће као примјер употријебити један који често користи у раду са својим клијентима и зове се “Модел кружне емоционалне реакције” аутора З. Миливојевића. За потребе текста биће описан само дио модела.

- Дакле, да би се неко осјећање јавило, потребан је одређени догађај, који може бити неки конкретни догађај/појава у нашој околини или неко сјећање и идеја које су плод рада нашег мозга тј. имагинације. Међутим, ми смо свакодневно окружени различитим појавама и догађајима, али на њих немамо емоционалну реакцију из простог разлога јер их не примјећујемо. То значи да је други услов да би се емоција јавила - да се одређени догађај примијети - прича Рисојевић.

Саша је као примјер узео ситуацију у којој чекате пријатеља испред позоришта како бисте отишли на представу за коју се увијек тражи карта више.

- Пријатељ код себе има карте и треба да стигне сваког трена. Међутим, из неког разлога пријатељ још не стиже. Гледате на сат и примјећујете да представа управо треба да почне. У овом тренутку у нашем мозгу јављају се различите мисли и увјерења везана за овај догађај, тј. за недолазак пријатеља у договорено вријеме. Вјерујем да се то дешава и код многих људи који сада читају овај примјер - наводи Саша.

Приписивање значења одређеном догађају, објашњава он, је наредни услов за јављање емоције.

- У овом кораку наш мозак активира разна увјерења и сјећања везана за овакве и сличне догађаје и даје одговор на питање: “Шта ова ситуација за мене значи?” Тако ће једна група људи помислити како је пријатељ безобразан, да увијек касни, не поштује нас, те да због тога нећемо стићи на почетак представе. Друга група може да помисли како се вјероватно пријатељу нешто догодило на путу до позоришта што га спречава да дође. Можда се, на примјер, сјети гужве у саобраћају и опасности на путу. Управо у овом кораку се крије одговорност за осјећања, јер од тога шта ми закључимо о одређеном догађају зависи коју емоцију ћемо осјећати - појаснио је Рисојевић.

У даљим корацима, како каже, ми одређујемо да ли нам је то што нам се дешава важно и од овог корака зависи да ли ће се емоција јавити уопште. Уколико закључимо да нам је то што смо доживјели важно, јавља се и емоција. Дакле, осјећање емоције је јасан знак да нам се дешава нешто што процјењујемо важним.

- Прва група из овог примјера ће, након што процијени да јој је догађај важан, вјероватно почети да осјећа љутњу јер љутњу осјећамо када процјењујемо да нечије понашање угрожава неку нашу вриједност или неке наше границе. Међутим, друга група ће осјетити потпуно другачију емоцију. Највјероватније ће бити у питању страх у виду забринутости који се јавља када процјењујемо да се десило или би се могло десити нешто што угрожава нешто што је нама вриједно - истиче Рисојевић.

Као што се из примјера види, сви ови процеси се дешавају у нама самима и продукт су рада нашег мозга, стога је сва одговорност за осјећања која осјећамо искључиво у нама те је исправно рећи: “Наљутио сам се”, “Забринуо сам се”, и слично, а не: “Наљутио си ме” итд.

Зашто је ово важно?

- У одговорности лежи моћ за промјену. То значи да ће особа, након што препозна своју одговорност и увјерења која нису у складу са стварношћу, моћи да мијења своја увјерења и осјећања као и понашања која произлазе из тих осјећања. Тако особа која има страх од вожње лифтом своје увјерење да ће остати без ваздуха у лифту може да замијени реалним увјерењем које се базира на стварним подацима да у лифту не може нестати ваздуха; или особа која вјерује да су други људи опасни и да им се не може вјеровати, те да је блискост угрожавајућа за њих, своја увјерења могу замијенити реалнијим и дати себи прилику да осјете блискост и љубав, те самим тим свој живот једним дијелом учине испуњенијим. Поред овога, особе које препознају границе своје и туђе одговорности су мање подложне емоционалној уцјени која, у ствари, настаје када особа одговорност за своја осјећања приписује неком другом. Ово у крајњем случају води ка манипулацији нечијег понашања и подстицања неадекватног осјећања гриже савјести - казао је Рисојевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.