50 година од филма који је довео Холивуд у СФРЈ

BBC na srpskom
50 година од филма који је довео Холивуд у СФРЈ

Након 50 година Неретва је поново актуелна, али и дебата да ли је ријеч о филмском спектаклу или пукој комунистичкој пропаганди.

У новембру 1969. године у Сарајево је стигла једна од најљепших жена свијета - Софија Лорен.

Ту је био и несврстани пријатељ Омар Шариф, звијезда филмова Лоренс од Арабије и Доктор Живаго, као и Бата Живојиновић, Борис Дворник, Милена Дравић, Љубиша Самарџић...

Наравно, ништа није могло да прође без друга Тита и његове супруге Јованке.

Фотоапарати су шкљоцали, новинари се гурали и трчкарали, а сарајевска Скендерија је - барем накратко - добила холивудско рухо.

Јер није сваког дана премијера домаћег филма у којем глуме холивудске звијезде Орсон Велс и Јул Бринер, а за који је плакат урадио нико други до Пабло Пикасо.

"Мало филмова у Европи оног доба носи такве префиксе спектакла као Битка на Неретви", каже за ББЦ на српском Мирољуб Стојановић, филмски критичар.

Како каже, Неретва редитеља Вељка Булајића је јединствена по многим параметрима.

Посљедњих дана Неретва је поново постала актуелна - 50 година је од премијере, па је у Културном центру Београда отворена изложба о филму.

Наравно, то је поново подстакло подјеле, дебате и свађе да ли је ријеч о филмском спектаклу који има умјетничку вриједност или о пукој комунистичкој пропаганди.

"Далеко од тога да се кунем у Неретву и да је то мој филм живота, али се осећам страшно погођеним што не схватамо значај тог филма", истиче Стојановић.

Значај

Мила Турајлић, ауторка документарног филма Синема комунисто, о филмовима из доба СФРЈ, каже да је Неретва значајна за југословенску кинематографију, али и продукцијски и политички.

Међутим, како каже, први значај се често заборавља.

"Било је још продукционо великих филмова, али они нису имали те уметничке квалитете и некако је Булајићев филм нефер смештен у исту категорију", каже Турајлић, додајући да је Неретва "прављена да буде споменик".

"Људи га доживљавају само као пропагандни филм, а Неретва то није", истиче она.

Како наводи, трајна популарност је доказ да је ријеч о "веома, веома озбиљном ратном филму".

Његов продукцијски значај истиче и Стојановић који Неретву назива "правим југословенским филмом", без обзира што је рађен у копродукцији са Италијом и Њемачком.

"У концепту је југословенски не само због теме - четврте офанзиве у западној Босни - него зато што је окупио најврсније професионалце које је југословенска кинематографија имала", истиче он.

"На пример, један од сценариста је био легендарни професор Ратко Ђуровић, а директор фотографије Томислав Пинтер - човек светског ранга и престижа".

За потребе филма је срушен један мост - узалудно, јер због прашине ништа није могло да се сними - глумили су и Сергеј Бондарчук, Франко Неро, као и више хиљада војника ЈНА, са све оклопним возилима, а музику је радио чувени Бернард Херман.

Све је у Неретви грандиозно, нарочито кадрови са десетинама хиљада статиста, као у Бен Хуру или Клеопатри, а филм је на крају номинован за Оскара.

Због свега тога многи наводе да је са Неретвом Холивуд дошао у Југославију.

"Холивуд је дошао мало раније, у Авала филм и загребачки Јадран филм, али ово је свакако јединствена А продукција јер се новац није штедио ни на глумце, ни на ресурсе", каже за ББЦ професор Александар С. Јанковић са Факултета драмских умјетности.

О томе говоре и бројке - наводно је потрошено 4,5 милиона долара, али када се урачуна и бесплатно учешће хиљада војника, та цифра према неким процјенама иде и до 12 милиона.

Занимљиво је да су Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић плаћени баснословно, а да Борис Дворник није добио ништа - зато што је у том тренутку био на служењу војног рока.

"Врло намерно је прављен да буде филм који ће бити продаван у иностранству, да се обрати светској публици", истиче Турајлић.

"Тај филм је заиста холивудски по жељи да засени грандиозношћу", додаје Стојановић.

Синема комунисто

Партизанска и ратна тематика је доминирала југословенским филмом.

Поред Неретве, у биоскопе су током тих неколико деценија стигли и Козара, Сутјеска, Бошко Буха, Ужичка република, Мост, Партизанска ескадрила, Валтер брани Сарајево...

Јанковић каже да је Неретва комерцијални врхунац Црвеног таласа и "режимско дело пар екселанс".

"Свакако да су најемотивније сцене када сви пјевају Падај сило и неправдо или последњи кадар када Бата Живојиновић корача средином кадра, а око њега су рањеници и народ.

"Историјске чињенице су измењене до апсурда, али филм никада није и не треба да буде истина. У том смислу, ово је заводљив и сентименталан филм, огроман у сваком смислу.

"Ентузијазам и уложен новац је баснослован, а Булајићево умеће ће свакако надиграти и објективно скупљи наставак Сутјеска са Ричардом Бартоном у улози Тита".

Пандан Црвеном таласу био је Црни талас, чији су аутори - Петровић, Макевејев, Павловић, Жилник и други - окарактерисани као критичари комунистичког друштва.

Али зашто су се у СФРЈ толико снимали партизански филмови?

"На причама о народноослободилачкој борби је почивао легитимитет тадашње власти и целокупне партијске структуре - зато су толико снимали филмове", наводи она.

Међутим, како каже, занимљиво је колико се толико година смањивала комплексност причања те приче.

"Партизански филмови из педесетих, које су правили редитељи који су били у рату, знатно су комплекснији и много више улазе у то шта су биле моралне сложености или контрадикције рата, него филмови из шездесетих.

"Њих су снимали људи који нису били директни учесници сукоба, а да не причам о седамдесетим када су филмови сведени само на ту неку акцијашку форму".

Турајлић ту жали због Неретве која је, како каже, жртва филмова који су услиједили послије ње.

"Талас тих акционих партизанских филмова из седамдесетих је био такав да је, нажалост, потопио Неретву заједно са њима.

"Већ Сутјеска не може да се пореди са Неретвом у смислу редитељске и филмске озбиљности. То једноставно није филм истог ранга, иако је и он пуцао на стране глумце и тако даље".

Стојановић о филмовима и политици

Сви у Србији волимо Џона Форда, а он је био миљеник свих америчких предсједника и то никоме није сметало. Форд је био протежиран редитељ.

Данас се сви диве Лени Рифенштал, а она је директно кокетирала са нацизмом, док је Андреј Рубљов - највећи руски филм свих времена - настао тако што је Леонид Брежњев личним указом потписао налог да се Тарковском да новац за реализацију филма.

Да ли то треба да значи да је Рубљов прљав филм? Па то је смешно.

У том смислу мислим да је проклетство Неретве што је од старта обележен као режимски и поданички филм.

Неретва је пре свега писмен филм, све грешке и мане су врло уочљиве и сви приговори треба да буду филмски. Па је л' се бавимо филмом или позадином његовог настанка?

Због тога ме веома иритира кад неко дисквалификује филм са становишта било чега другог што није језик филма.

Неретва је много бољи филм него глас који је о њему остао - има неколико фантастичних сцена, филм је који доноси катарзичност, има етику, негује борбени дух, историјску емпатију, има много да понуди ако нисмо политички острашћени и једноумни.

Има и бројне мане са монтажом и нарацијом, да је краћи и сведенији био би бољи, психолошка неодрживост ликова је више него очигледна, падови у ритму су веома присутни.

Мене та врста анализа занима - да неко филмским језиком покаже шта је добро или лоше, а да ли је филм створио Тито или Латинка Перовић, мене то уопште не занима.

Изложба

Поводом 50 година од премијере у Културном центру Београда организована је изложба о филму.

Ауторка изложбе Маја Медић каже за ББЦ да се изложба састоји из фотографија Југословенске кинотеке, архиве Тањуга и Борбе, уз видео материјал Филмских новости.

"Постоје три врсте фотографија - крупни кадрови глумаца из филма, фотографије иза сцене на којима се види рад редитеља, припрема пред кадар и слично. Трећи су тотали и мој покушај да се види велелепност и бројчаност статиста, којих је било највише икада на овим просторима", каже она.

Како наводи, ту је и реплика чувеног плаката Пабла Пикаса коју је он радио за енглеску верзију филма.

Изложба ће трајати до фебруара 2020. године.

Старост

Од премијере је прошло 50 година, а на интернету се могу наћи текстови који Неретву сврставају у, на примјер, десет највећих ратних филмова икада. Оправдано?

"У европској филмској традицији апсолутно", каже Стојановић.

"Уз пар руских, два до три Немачка, неколико британских, апсолутно. То категорички тврдим. Има светски стандард и у концепту, а богами и у изведби. Први сам спреман да упутим мноштво приговора који су филмски, али и да клекнем и поклоним се његовим филмским вредностима".

Јанковић додаје да није у 10 најбољих ратних филмова, али да свакако јесте међу 50.

Да ли то значи да је Неретва остарила како треба? Турајлић каже - стари све боље са годинама.

"Некако је њена судбина пратила судбину земље - распадом Југославије и потпуном негацијом комунистичке прошлости тај филм је потпуно занемарен и запостављен, готово осуђен", сматра она.

"Ипак, имам осећај да се ситуација променила и да барем део јавности данас вреднује тај филм".

Јанковић истиче да у време када је Неретва снимљена "нико нормалан није размишљао ни о року трајања Броза, а камоли Југославије".

Због тога је, како каже, Битка на Неретви била Zeitgeist - појам који у социологији и филозофији означава укус карактеран за неко време или подручје - у најбољем смислу.

"Доста партизанских филмова веома лоше стари, али овај филм има очигледно племениту плесан неког доброг буђавог сира, па постоји велико поштовање када га гледамо после пола века и свакаквих догађања у међувремену", каже Јанковић.

Турајлић додаје да Неретву данас открива потпуно нова генерација.

А како је они гледају - као пропаганду или спектакл? И да ли ће уопште моћи да је гледају без идеолошких и политичких подела?

"Било би ми жао ако би се то догодило и ако би Неретву свели на обичну пуцачину између добрих и лоших... Вредност филма се онда губи", истиче Турајлић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана