27. март 80 година касније: Дан кад су Срби поново изабрали праву страну историје

Александар Стојановић
27. март 80 година касније: Дан кад су Срби поново изабрали праву страну историје

Срби су се 27. марта 1941. године нашли у ситуацији да који год избор донесу, у сваком случају губе. Макар заварани од стране великих сила, Срби су одбили да калкулишу у вези са сарадњом са највећим злом у људској историји. Одлука можда није била мудра, Срби су због 27. марта дочекали катаклизмичне тренутке, али данас нико нема веће право да говори о антифашизму и шта значи борити се за истину и правду, па макар и на своју штету.

Срби у својој историји имају много важних датума који су уткани у идентитет и неминовни дио њиховог генетског кода, а скоро око сваког постоје различити ставови. Та подјела и различита мишљења о историјским догађајима можда су један од најбољих показатеља највеће муке у Срба, вјечите подјеле на четнике и партизане, патриоте и издајнике, политичке прагматике и поносне противнике глобализма. Иста судбина је и са 27. мартом. За једне то је потврда косовског завјета, тренутак када су Срби 1941. године учинили исто као и 28. јуна 1389. године, стали на браник Европе и одлучно рекли “не” вишеструко јачем и опаснијем непријатељу. За друге, то је тренутак када смо искориштени као топовско месо великих сила и почетак великог страдања и српске катаклизме. Једино око чега се сви слажу је да су Срби изабрали праву страну историје, а предмет спора је да ли је то могло бити уз мање губитке и мању жртву. И вјероватно се та два става никада неће помирити.

Можда су неке одлуке биле погрешне, неке толико да су Срби доживјели страдања, прогоне и насиље какво нико није осјетио на својој кожи, ипак, Срби су опстали. Можда понекад савијене кичме, али увијек усправног чела. Неки датуми су предмет спорења, али су неизбрисив траг историје и идентитета и све док се о њима расправља, па макар да се никада не постигне сагласност, они не могу бити заборављени и обрисани. Прије 80 година Срби су Хитлеру рекли “не”, а настале су чувене крилатице “боље рат, него пакт” и “боље гроб, него роб”. Да ли заведени британским и совјетским подвалама, више није ни важно. Тај догађај је потврдио још једном да “Србин радо иде у војнике” и да би прије умро, него робовао.

Шта се десило?

Званична историја, коју је могуће прочитати на највећој онлајн енциклопедији, каже да мартовски пуч представља војни пуч од 27. марта 1941. године, који је извела завјереничка група високих официра Југословенске војске са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем на челу, збацивши са власти трочлано краљевско намјесништво, кнеза Павла Карађорђевића, Раденка Станковића, Иву Перовића, владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, односно савезу који су чинили нацифашистичке државе Њемачка, Италија и Јапан.

Војни завјереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антињемачких политичких опозиционих кругова, а ослањали су се и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, које се тада налазило у рату са Њемачком. Подстицај завјереницима за пуч је дат и од стране Москве, која је тиме жељела да одложи њемачки напад на СССР, који се увелико припремао.

Поподне 26. марта, Боривоје Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи “уклони издајнике”. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи, али се Мирковић није поколебао и одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вјежби.

Пред поноћ 26. на 27. март издао је наређење. Ваздухопловни пуковник Драгутин Савић је преузео контролу над земунским аеродромом, армијски пуковник Димић над савским мостовима. У центар Београда, за тенковима дошла је пјешадија. Око три часа све је било готово и власт кнеза Павла окончана. Изгубљен је само један живот и то несретним случајем. Промјена извршена пучем покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар ИИ, пет и по мјесеци прије пунољетства, преузео краљевску власт.

Стање у друштву

Као и сваки историјски тренутак, тако ни овај догађај није могуће разумјети а да се не вратимо неколико година уназад, уз осврт на унутарсоцијално стање, међународни фактор и геополитичку ситуација у свијету. Када говоримо о 27. марту, важно је истаћи да, поред недвосмислене улоге обавјештајних служби, разлоге зашто је дошло до пуча треба тражити у деценијском незадовољству народа свеукупним стањем унутар друштва, а који се тичу противљења великим уступцима Хрватима, приближавања Ватикану и одступања највиших званичника од основних начела на којим је почивала Југославија.

Историчар Милош Ковић истиче да је у Југославији, односно на простору Србије, било примјетно нарастајуће незадовољство према власти кнеза Павла Карађорђевића, а прије свега због стварања Бановине Хрватске настале споразумом Цветковић - Мачек.

- Посебно је било спорно што је огроман део територије насељен српским становништвом припао Бановини и то је изазвало велику националну мобилизацију у Србији, али и у свим градовима где су живели Срби. Друго, покушано је потписивање конкордата, због чега је поново јавно мњење у Србији, Црква и народ, било гневно и против онога давања Римокатоличкој цркви много већих овлашћења него што их је имала Српска православна црква. Тако да се 27. март не може разумети без тога. Већ је нарасло незадовољство због приклањања власти Ватикану и предавања Хрватима онога што се према мишљењу српских академских и политичких елита није смело дати - рекао је Ковић.

Његов колега и аутор књиге “27. март” Никола Жутић сматра да се српски народ нашао у експерименталном миљеу најјаче политичке идеологије 20. вијека, односно грађанског либерализма.

- Српска политичка и државна елита из Давидовићеве Демократске странке, Југословенске националне странке, Земљорадничке странке са масонима на челу са династијом Карађорђевић, одавно су испуњавали налоге западних либерално-демократских узора и наивно упадали у ратне катаклизме као топовско месо за њихове империјалне интересе - наглашава Жутић.

С друге стране, он истиче теодоаристократске снаге римокатолицизма и ислама које су вјерно служиле идеолошким непријатељима Срба, односно Ватикану, Хабзбурговцима и нацифашистима.

- Римокатолици Хрвати и муслимани због свега наведеног нису никако могли подржати антинацистички српски бунт, већ су искључиво исказивали задовољство због очекиване казне за Србе коју су Немци припремали. Има тако и једна пикантерија да се по Сарајеву певало “Ево Швабе, ево бабе”, најављујући скори долазак Немаца - рекао је Жутић.

Дожић и Степинац

Подршку пучистима дала је и Српска православна црква предвођена тадашњим патријархом Гаврилом Дожићем и владиком Николајем Велимировићем. С друге стране, Римокатоличка црква, на чијем челу се налазио усташки настројен Алојзије Степинац, за вријеме ових догађаја је “мудро ћутала”, а Степинчев став је откривен тек касније у његовим дневницима.

Жутић каже да је СПЦ заједно са прозападно оријентисаним официрима и либералним политичким организацијама учествовала у припремању и реализацији војног пуча.

- Због јаких духовних и литургијских веза између англиканске и Српске православне цркве британска влада је морала утицати на званичан став СПЦ и тадашњег патријарха Гаврила Дожића да иступи на страни, како се говорило, демократизма и слободног западног свијета. Патријарх Дожић је одбио да учествује у пактовским акцијама намесника кнеза Павла и владе Драгише Цветковића, који су потписали познати Тројни пакт. Дакле, Дожић се придружио прозападно оријентисаним демократским снагама у Југославији - истиче Жутић.

С друге стране, ове демонстрације нису никако подржавали Римокатоличка црква и Ватикан, који се према пучу 27. марта званично изражавао суздржано и опрезно. Тако се понашао и Степинац. Он је у вријеме 27. марта исказивао лукаву латинску суздржаност и лојалност. Међутим, своје право лице је открио у дневнику који је настао у вријеме послије тих догађаја, када даје сасвим друго виђење београдског пуча.

- Поводом чланка “Привољели смо се Царству Божијем истине и правде”, који је везан за изјаву Гаврила Дожића о 27. марту, Степинац је у свом дневнику написао сљедеће: “Тако вели Гаврило. Међутим, сва досадашња акта говоре о нечем другом. Данас још не знамо у Загребу што је и како је. Чињеница је да су Срби и Хрвати два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу. Дух византизма је нешто тако грозно да је Свемогући, а Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је то нешто непојмљиво да се уговори и обавезе кидају без икаквих скрупула” - подсјећа Жутић на Степинчеве записе, а које је објавио у својој књизи.

Интереси великих сила

Из данашње перспективе лако је говорити о геополитичким и међународним утицајима, а отварање архивских докумената и мукотрпни рад бројних историчара дали су недвосмислене доказе да је утицај страних сила био огроман и да су официри Југословенске војске били у контакту са енглеским службама, док су комунисти радили по налогу Стаљина.

Чак и кроз основношколска градива увијек се помиње да је утицај Велике Британије био велики, али остаје нејасно ко је радио у њиховом интересу. Никола Жутић каже да је најјачи утицај био онај западних либералних демократија, јер је та идеологија преовладавала у Краљевини Југославији, те да је пуч и избио због повезаности појединих политичких опција са Великом Британијом.

- Главни покретачи тог 27. марта су били енглески агенти, који су преко раније поменутих странака, пре свега Земљорадничке странке, организовали 27. март. Велике силе, као што је познато, немају пријатеље, већ само империјалне интересе. Срби су лако могли бити искориштени и укључени у британску двадесетседмомартовску замку пошто се Британци окривљују да су они у највећој мери то организовали, заједно са Генералштабом. Српске либералне организације, четници, Народна одбрана, Соколи, били су у првим редовима манифестаната, којима су се тек накнадно прикључили комунисти - истиче Жутић.

Он додаје да не треба заборавити ни Совјетски Савез, истичући да је Стаљин имао интерес да отвори балкански фронт и увуче Југославију у ратна збивања, знајући већ тада да Хитлер припрема напад на СССР.

- Треба споменути да је Југославија међу посљедњима успоставила дипломатске односе са СССР-ом 1940. године, када долази први совјетски амбасадор, дакле не руски, јер је совјетска власт била антируска, и могао је започети са плетењем завереничке мреже. Тада су се и укључили комунисти у та збивања, али су били секундарна појава - каже Жутић.

Обавјештајне службе

Пред сваку годишњицу говори се много и “послу” који су урадиле британске обавјештајне службе, а историчар Милан Кољанин каже да је чињеница да су оне подржале пуч, али да њихова подршка није била пресудна у мартовским догађајима.

- Њене обавештајне службе су биле упознате са припремама пуча и охрабривале су га, али је за његову организацију и извођење пресудно било опредељење највећег дела српске војне и политичке елите, као и Српске православне цркве, да се радикално промени државна политика. Организовање пуча је одговарало и Совјетском Савезу, који је од потписивања пакта Рибентроп-Молотов августа 1939. настојао да реорганизује војску и помери границе према западу. Како су у великим демонстрацијама 27. марта 1941. видно учествовали и комунисти, то је био разлог да секретар југословенских комуниста Јосип Броз Тито хитно авионом долети из Загреба у Београд и наложи комунистима да се врате у илегалност. Москва се бојала да Хитлер може да схвати њихово јавно иступање као провокацију и нарушавање уговора из августа 1939. године - истиче Кољанин.

Он додаје да су апетити њемачких савезника, Италије са Албанијом, Мађарске и Бугарске били такви да нису остављали сумњу у то да ће Југославија свакако нестати као држава.

- Питање је било само колики обим и какав ће статус имати оно што остане од те државе, односно Србија. Ту се на неки начин поновила разлика у приступу према окупираној Србији у Првом светском рату који су имали Аустроугарска и царска Немачка - тврди Кољанин.

“Чији је 27. март”

Ставови о догађајима везаним за 27. март су поларизовани убрзо послије напада Њемачке и њених савезника на Југославију 6. априла 1941. године. Око тога “чији је 27. март” током рата је постојала конкуренција између комуниста, с једне стране, и југословенске избјегличке владе и ројалистичког покрета отпора, с друге стране.

- После Другог светског рата званични наратив о 27. марту је био да су пуч организовали официри и генерали, али да су народ предводили комунисти - истиче Милан Кољанин.

Два свијета

У мартовском пучу учествовали су претежно православни Срби, а нешто демонстраната је било у Сарајеву, претежно у српском дијелу и нешто у Сплиту, гдје је било доста Хрвата Југословена.

- Степинац 28. марта пише да “у Београду 27. марта није било ниједног поштеног човјека на улици да манифестира, већ је на улицама била разуларена маса жељна крви, ужитака и пара. Опет избија на јаву чињеница да су све у свему Срби и Хрвати два свијета, Сјеверни и Јужни пол, да се никад неће приближити осим чудом Божијим” - подсјећа Жутић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана