Вјеровања у Србији и даље веома жива: У воденице само са глогом и бијелим луком

Агенције
Вјеровања у Србији и даље веома жива: У воденице само са глогом и бијелим луком

БЕОГРАД – Народна вјеровања у Србији и даље веома жива и многи их се не одричу ни данас у модерно доба, мада су стара и неколико вијекова. Такво је предање о воденицама.

По причама које су изашле из народа воденицу је саградио Бог, али је ђаво знао тајну чекетала и зато је она једина заједничка творевина двије моћне силе - добра и зла. 

Легенда каже да су се у ноћним сатима у воденици окупљали вампири, виле и друга натприродна бића па су тако сељани кад падне мрак ка воденицама ријетко залазили без глоговог штапа и чена бијела лука. И иако је овај страх неутемељен у српском народу остао је да живи вијековима.

- Воденице су у народној свести тајновита здања саздана између Бога и онога сета. Зато постоји мишљење да се демони тамо окупљају и да су ноћу најактивнији и највише могу наудити човеку. Увек су се ноћу заобилазиле баш из тих разлога, иако је поприлично јасно да виле не играју коло у воденици, али то народно веровање остало је јако укорењено у појединим деловима Србије - прича етнолог Снежана Ашанин.

Вјеровања у мистериозност воденица остала је и до данас иако их је у Србији сваким даном све мање.

- Страх је често произилазио због тога јер су често биле направљене на издвојеним местима, на потоку у шуми, у прошлости су то биле неприступачне локације до којих се морало намучити како би се стигло - каже  Ашанинова.

Али, ако неко постави питање било којем старом воденичару да ли вјерује у ове приче углавном остају резервисани, а неки често кажу да су приче о вампирима и вилама покренули управо власници млинова поточара како би је у ноћним сатима спасили од пљачкања и обијања.

- Деценијама уназад радим за воденичким каменом и немам страх, мада ретко у ноћним сатима и долазим на поток - открива воденичарка Софија Марковић из Бајине Баште.

Милинови су били обавијени и заувијек ће остати под велом тајне.  
 

 

Историјски попис

Према једином икада направљеном попису воденица из 1867. године у Србији је било 7.510 поточара, а највише у ужичком крају, чак више од 100.

На мљевење жита је долазило на хиљаде мјештана околних села, али само по дану.

Током дневне светлости  воденички камен се непрестано окретао, а када би пала ноћ  чекетала су престала да се чују.
 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана