Вишеград - спона историје и културе вијековима ФОТО/VIDEO

Андрићева књижевна дјела у којима је до најситнијег детаља описао живот у мјесту у којем је провео дјетињство, људе и живот поред ћуприје, задужбине великог везира Мехмед-паше Соколовића, и данас су путоказ туристима, чак из далеког Јапана, који из Земље излазећег сунца хрле на исток Републике Српске да осјете дух давних времена не би ли тамо негдје на обалама Дрине, уз ћуприју, срели кога налик на оне Андрићеве ликове. И док Дрина мирно тече грлећи обале овог питомог краја, ћуприја сваког дана “прича” нове приче.

А шта би Вишеград био да нема добродушне Вишеграђане који поносно причају о сваком педљу мјеста у којем су рођени, којим се поносе и у којем лијепу ријеч и осмијех имају за свакога ко крочи на овај педаљ земље која спаја историју и културу кроз вијекове.

Према ријечима директорице Туристичке организације Оливере Тодоровић, Вишеград се позиционирао као центар културног туризма. Томе су допринијела тројица великана којима се овај крај дичи: Андрић, велики везир Соколовић и прослављени српски режисер Емир Кустурица захваљујући чијој визионарској идеји је саграђен Андрићград.

- Андрићград је посвећен нашем нобеловцу, али на самом улазу у град дочекаће вас братски загрљај браће Мехмеда и Макарија Соколовића. То је она најважнија порука, да пружамо руке и братски загрљај свима - прича Тодоровићева. Ћуприја је симбол овог мјеста, од ћуприје је све почело, а од 2007. године уписана је у УНЕСКО-ову листу свјетске културне баштине.

- Јапански туристи су након тога први организовано дошли да посјете ћуприју и наш Вишеград, а све због ријечи нашег Андрића који је говорио: “На почетку свих стаза и путева, у основи саме мисли о њима, стоји оштро и неизбрисиво урезана стаза којом сам први пут слободно проходао”. Њему у част организујемо и манифестацију “Вишеградска стаза” која даје културну нит овоме крају - истиче Тодоровићева. Ту нит због које је градић на обалама Дрине постао поприште културних дешавања наставио је да јача Кустурица, па су свјетски признати и познати глумци, режисери, ликовни умјетници и књижевници чести и драги гости у овом крају.

Сви они који се упуте вишеградском стазом путешествије почну на ћуприји, ослушну Дрину, удахну дашак минулих времена и наставе ка Андрићевој спомен-учионици која је реплика учионице с почетка 19. вијека. Неријетко ову учионицу на један школски час “посуде” ђаци и наставници из свих крајева Српске, у њој одрже кратко предавање или прочитају неке од најбољих ученичких литерарних радова, а у своје школске албуме уврсте и фотографије из Андрићеве учионице. По завршетку једног од најважнијих часова за школарце, али и оне старије, који овдје имају прилику да науче нешто више о аутору чувених дјела “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника”, “Проклета авлија” или “Јелена, жена које нема”, шетњу настављају до Андрићграда, који је осмишљен као својеврсни времеплов. Шетајући улицама овог мјеста, на лијевој обали ријеке, недалеко од ћуприје, наићи ћете на скромну кућу у којој је дјетињство и школске дане проводио Андрић. Кућа која је била власништво Андрићевог тетка Ивана и тетке Ане Матковшчик данас је у приватном власништву. Власници су у иностранству, а кућу је могуће видјети само споља.

Гастрономска понуда саставни је дио туризма, а осим сувенира који понесете из неког града, укус и мирис јела које сте пробали свакако су међу најдражим успоменама. Дрина је богата разноврсном рибом, због чега у ресторанима све мирише на рибље специјалитете, а гурмани имају прилику да пробају и вишеградску чорбу, док су на менију неизоставни и ћевапи.

Ако за нешто и можемо захвалити пандемији вируса корона која је живот окренула наглавачке, то је свакако повратак природи и љепотама наших крајева. А у чарима плаховите, смарагдне љепотице ту на истоку Републике уживају све генерације из Српске, Србије, али и из иностранства. Бројне бродице и чамци употпуњују разгледницу овог краја, а осим тога, кајаци, кануи и суп даске дају посебан доживљај. Да не би недостајало адреналина, ту је и зип-лајн који пружа могућност да за трен ока “прелетите” Дрину.

Дејан Фуртула из Спортске организације “Кањон адвенчрс” рекао је да се баве промоцијом активног туризма, веслањем и кратким планинарским турама.

- Када прођете испод лукова ћуприје, схватите колико је то моћна грађевина. Биљежимо све већи број посјетилаца. Имамо даске за веслање и кајаке, највише гостију тренутно је из Србије. Kајак и даска су посебни за доживјети Дрину. Сви смо лиценцирани веслачи, имамо заштитну опрему, поштујемо све прописе и потпуно је сигурно. Недавно смо имали туру од 16 мађарских држављана - рекао је Фуртула. Са осмијехом додаје да је пожељно сквасити се мало у Дрини, јер она је питома и блага, како истиче, али је треба поштовати.

Андрић о Андрићу

Након освјежења уз Дрину и кратког предаха на софи на ћуприји пут води до Андрићеве учионице, гдје на самом улазу пише: “Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети”.  А о нобеловцу у учионици у којој је, сједећи у посљедњој клупи, научио слова, најбоље говори, ко други него његов презимењак, стручни сарадник у Туристичкој организацији Вишеград Бранислав Андрић.

- Стицајем околности носим исто презиме као и наш нобеловац, с тим што ја немам дара за писање, али волим много причати - у шали истиче Бранислав. Мјесто на којем  се налази учионица било је једна од првих школа у Вишеграду, а међу онима који су са тог мјеста “понијели мисао о сваколикој и неизбјежној потреби богатства и љепоти свијета био је и Иво Андрић”. Дрвене клупе и таблице за писање, географска карта Балкана из доба Аустроугарске, фењер и стара пећ враћају у далека времена и представљају све што данашње генерације које живе у дигиталном свијету не могу да замисле. Зидове красе фотографије Андрићевог друга из клупе, тетке и тече, учитеља, а ту су и његова књижевна дјела.

- Међу првима, утицај на нашег нобеловца и каснији развој као писца имао је његов учитељ Љубомир Поповић. Он га је научио да чита и пише и препознао његов дар за језик, али и веома лош однос према математици. Због лоше оцјене из математике неки од старијих разреда је понављао - прича Бранислав. Када је као младић почео да пише, додао је, написао је приповијетку “Учитељ Љубомир”, коју је посветио свом првом учитељу.

- Оно што је занимљиво, са Андрићем у клупи у овој учионици све четири године сједио је његов друг Стеван Баранац. Годинама касније, када је добио Нобелову награду, Баранац му је први честитао пославши му честитку коју овдје чувамо - казао је Бранислав нагласивши да је роман “На Дрини ћуприја” хроника овог краја и непревазиђена реклама Вишеграда.

Град времеплов

Странци који хрле у Вишеград да виде ћуприју, иако задивљени пред тим ремек-дјелом градитељства, осјете и дозу разочарања јер желе да виде град баш онакав какав је био у Андрићево вријеме. То је, прича Бранислав, вјероватно један од разлога зашто је Кустурица дошао на идеју да изгради Андрићград, у којем је оживио старе стилове архитектуре на посебан, умјетнички начин. На самом улазу посјетиоце загрљени дочекују браћа Мехмед и Макарије Соколовић.

- Идеја је била да се на овом мјесту направи историјска реконструкција, гдје ће се представити све оно чега више у овом крају нема. Улазни дио, Византијски трг, карактерише архитектура средњег вијека по узору на монашке конаке из средњовјековних манастира. Тај простор се користи за смјештај туриста, а план је да у догледно вријеме овдје буде отворена академија лијепих умјетности, а да Византијски двор буде студентски дом. Насупрот њему је отомански стил градње, из доба Турака. На зградама су затворени балкони и добро познати ашик пенџери - прича Бранислав показујући сваки детаљ Андрићграда. 

Проласком испод турске куле стиже се до турског трга, гдје је саграђена реплика караван сараја који се некада налазио уз саму ћуприју. Надаље је смјештена највећа зграда, Градско позориште, а посебно занимљива је централна улица која носи назив улица Младе Босне, а коју красе два мозаика.

- Ту је и зграда Мултиплекса “Доли Бел” изграђена у аустроугарском стилу - рекао је Бранислав. Андрићград красе и реплика манастира Дечани, Градска кућа, те бројни угоститељски објекти. 

И док воз поново не крене ускотрачном пругом од Мокре горе до Вишеграда, пловидба Дрином је незаборавно искуство, а свако ко једном крочи у овај крај не може а да не запјевуши: “У лијепом старом граду Вишеграду, гдје дубока Дрина вјековима тече...”

Спомен-комплекс Стари брод

У мјесту Стари Брод у Вишеграду подигнут је спомен-комплекс у знак сјећања на стравични злочин из Другог свјетског рата који се десио у прољеће 1942, када је на овом мјесту убијено више од 6.000 Срба. О овом злочину се ћутало више од пола вијека. Тек 2008. године у Старом Броду је постављено спомен-обиљежје страдалима, 2014. освештана је спомен-капела, а пет година касније изграђен је и освештан Спомен-музеј. У Спомен-музеју Стари Брод постављено је 27 скулптура, са 39 ликова, које симболизују збјег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу ријеку Дрину. Идејно рјешење музеја урадио је архитекта Новица Мотика из Зворника, а донатори изградње музеја били су Миодраг Давидовић Дака и Спасоје Албијанић.

Галерија

Градска галерија Вишеград смјештена је у згради Дома културе, а директор Славко Тушевљак истиче да галерија постоји од 1996. године, а од тада је и Ликовна колонија, која је двије године старија, добила међународни карактер.

- За све ове године кроз ту колонију прошли су многи знаменити умјетници. Када смо 2019. године отварали колонију, с нама је био и Милош Шобајић. Галерија броји богат легат, више од 1.000 дјела, скулптура, графика, уља на платну и акрила - рекао је Тушевљак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.