Via Dinarica: Са мирисом мајчине душице и укусом историје

„Шта, ти би да се завежеш? Ма шта ћеш се везати? Нема потребе!”, рекао је возач мом мужу док је овај покушавао да пронађе сигурносни појас са своје десне стране у старом џипу који нас је возио од Орловачког језера према Хотелу Младост на Тјентишту. У аутомобилу Националног парка Сутјеска сигурносног појаса није ни било. Све је ишло на повјерење. Такав опуштени и немарни став пратио нас је током цијеле двије седмице на планинама. На крају крајева, али и на сву срећу, ништа се није десило, а домаћи дух је својим шармом само дао допринос нашој укупној авантури.

Ту је већ био крај наше посјете Зеленгори, планини на истоку БиХ, између Фоче на сјеверу и Гацка на југу. Удобно смо се смјестили, сретни што се након 7,5 сати планинарења можемо одморити и само уживати у погледу. Зелена планина кроз прашњаве прозоре џипа не изгледа ни близу тако дивље као пут који води назад у цивилизацију. Пред њим би устукнуо и најбољи возач просјечног четвероточкаша. А призор, с друге стране, позива на шетњу својим меким облим пашњацима прекривеним разнобојним цвијећем, боровницама и љековитим биљем као што су мајчина душица, линцура, кантарион, те хајдучка трава.

Јер, ходати по планинарским стазама Зеленгоре је као кретати се кроз цртаћ Чаробна шума. Све изгледа складно и питомо. Ту се не мора гледати према доле у страху да ће се спотакнути о камен. Јер, и пут до њеног највишег врха, Брегоча, који се налази на 2014 метара надморске висине, води преко ливада. Једини разлог да се поглед усмјери према стопалима је да се случајно не стане на ниски грм боровнице, него да се та боровница примјети, убере и поједе уз пут.

Живот једног јагњета и чобана

Наша мала група од три особе планинарење је почела на језеру Доње баре. Тамо смо изнајмили прелијепу ловачку кућицу - без струје и интернета. Био је то најљепши дигитални детокс. Након једне ноћи проведене у потпуној тишини и мраку у којем ни један трачак свијетлости не нарушава љепоту ведрог ноћног неба, човјек пожели да се никад не врати у градску свакодневицу.

Сутрадан смо према Орловачком језеру кренули у 7 сати ујутру. Планинарске ципеле и штапови, лагана одјећа, неколико сендвича и неколико литара воде је све што нам је требало. Након 18 пређених километара смо преко језера Горње баре, Угљешиног врха и Брегоча стигли до Орловачког језера које се налази на 1439 метара надморске висине. Ово језеро се укотлило на средини планине – дуго 330, а широко 75 метара. Вода је богата рибом, а љети је температура одлична за купање. Зеленгора је иначе позната по својим ледничким језерима, или како их још зову „Горске очи”. То су поред Орловачког и Штиринско, Црно, Бијело језеро, Котланичко језеро, те језера Горње и Доње баре.

„Овдје највише долази странаца”, говори натпросјечно крупан возач Националног парка Сутјеска док успјешно маневрише око рупа на путу. „Нијемци, Италијани, Холанђани, Белгијанци... Има и наших, али не толико често”, додаје он.

Ту његову тврдњу можемо само да потврдимо. У скоро осам сати хода преко врхова и пашњака Зеленгоре, срели смо три дивокозе, усамљеног планинара који не говори наш језик, једног ловца и чобана са стадом оваца. Са чобаном смо провели највише времена. Једно његово коврчаво јагње удаљило се од стада и кренуло за нама. Када је чобан то примјетио, дошао је трчећи за нама. „Ништа не слуша!”, галамио је за њим чобан, покушавајући беуспјешно да га ухвати. На крају смо се на његов савјет сакрили иза оближњег грма и правили се да не примјећујемо јагње. Након десетак минута трик је упалио и оно је отрчало назад према стаду, а ми наше планинарење уз мисао о животу једног планинарског чобана.

Битка на Сутјесци и други остаци прошлости

Али Зеленгора у себи носи и дашак некада величанствене историје. Многима је прва асоцијација на ову планину легендарни југословенски филм Сутјеска или пак Врхови Зеленгоре. Оба филма говоре о побједи Партизана над Нијемцима у Другом свјетском рату. Битка која се одиграла 1943. године до данас слови за највећу војну побједу над фашизмом у бившој Југославији.

„Овдје на Барама од 5. до 9. јуна 1943. Далматинци су водили жестоке борбе против далеко надмоћнијих њемачких јединица осигуравајући пробијање наших снага на челу са Титом из обруча на Сутјесци. Била је то најтежа и најславнија борба Друге далматинске бригаде. У борби је учествовала и Мајевичка бригада”. То је натпис на једном партизанском споменику којег смо случајно открили на Зеленгори у близини језера Доње баре. Изгледао је сасвим запуштено, а поред споменика мирно је лежао остатак букета цвијећа са траком на којој је једина препознатљива ријеч била - Корчула.

Осим тог усамљеног симбола прошлости, свима је познато је да је у самом подножју планине Зеленгоре погинулим партизанима 1971. подигнут споменик Тјентиште, дјело вајара Миодрага Живковића. Око споменика који се налази на узвишењу, у вријеме бивше Југославије изграђен је и комплекс за камповање, базен, Хотел Младост, те Хотел Сутјеска, који још од 90-их година као рушевина свједочи суровим ратним временима. Данас се само да наслутити величанственост тог мјеста у бившој Југославији. Оно сада стоји запуштено, тужно, дијелом разрушено и углавном заборављено.

Али историја није разлог због којег је Зеленгора занимљива странцима. Разлог је нетакнута природа и чињеница да је планина дио пројекта Via Dinarica.

Via Dinarica: Бијела, Плава и Зелена стаза

Зеленгора је дио Бијеле стазе Via Dinaricе. Пројекат Програма Уједињених народа за развој (УНДП) и Агенција САД-а за међународни развој (УСАИД) повезује планински вијенац Динарида од Словеније до сјеверне Албаније и има укупно три стазе: Бијелу, Зелену и Плаву.

Бијела стаза прати скоро све највише врхове планина у земљама кроз које пролази. Неке од планина су, поред Зеленгоре, Велебит, Динара, Троглав, Прењ, Бјелашница, Чврсница, затим Дурмитор и Проклетије. Плава стаза се креће дуж обала Јадранског мора и јединствени је спој мора, планине и шуме. Стазе ове руте пролазе преко Ориена, Биокова, па све до Истре на сјеверу. Зелена стаза прати ниже планине Динарида и налази се најсјеверније од све три руте. National Geographic Traveler је Via Dinaricу уврстио у најбоље дестинације свијета за 2017. Бијела стаза је на примјер свечано отворена на Блидињем језеру у БиХ 2016, а стазе се сваке године даље развијају.

Kад смо стигли до одредишта на Зеленгори, Орловачког језера, срели смо породицу из Белгије. На питање зашто баш планинаре у БиХ, Белгијанка са уочљивом тетоважом планине на подлактици одговора сасвим једноставно: „Моја сестра је прешла Via Dinaricу и онда сам одлучила да то и ја урадим са својом породицом”. Након што смо поразговарали још неколико реченица на енглеском, плави комби са белгијском породицом отишао је у правцу комплекса поред Хотела Младост, гдје су, каже камповали.

Хајдучка врата

Ми смо, с друге стране, своје путовање наставили ка планини Чврсници у централној БиХ, те уживали на Блидињем језеру у подножју ове планине. Тамо смо срели још неколико кампера и посјетиоца са страним регистарским таблицама, а највећи број њих је долазио из сусједне Хрватске.

Они који долазе на Чврсницу, која се такође налази на рути Via Dinarica, углавном је посјећују због њене највеће атракције – Хајдучких врата. То је природни феномен настао под утицајем различитих геоморфолошких фактора. Налази се изнад кањона Диве Грабовице на 2000 метара надморске висине и сваком посјетиоцу пружа невјероватан поглед на ријеку Неретву, те планине као што су Прењ и Чабуља.

До Хајдучких врата су стазе маркиране беспријекорно, а када се кроз црногорично растиње угледа камени обруч, обичном човјеку застане дах. У таквим тренуцима се заборави умор и човјек схвати колико је мали и безначајан у поређењу са снагом и величанственошћу природе која га окружује. Сви смо ми дио те природе, савршени у свим нашим несавршеностима, баш као и свака наша шума, планина и ријека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.