Снежана Радојичић, професор, писац и авантуриста од 2011. живи као номад и бициклом “гази” планету: Живот као канал Националне географије

Ведрана Кулага Симић
Снежана Радојичић, професор, писац и авантуриста од 2011. живи као номад и бициклом “гази” планету: Живот као канал Националне географије

Све је почело 24. јула 2011. године. Ускочила сам у потпуну неизвесност, спаковала бицикл у аутобус за Братиславу и започела котрљање по свету. Без сталне адресе, живим као номад путујући Европом, Азијом, Океанијом, Латинском Америком, али након свих ових година, мислим да више не бих ни умела да живим другачије.

Тако за “Глас Српске” своју причу о животу на точковима, далеко од стана у Београду, почиње професорица књижевности Снежана Радојичић која нам се јавила из Перуа гдје се припремала за јоше једну авантуру, да за Нову годину буде дубоко у Амазонији, у племену Матсес које је познатије као “људи мачке”. 

Понекад, возећи, занијеми од љепоте, али и страха. Не крије да начин живота који је изабрала није лак, али за њу је вриједан јер је испуњава, а њене књиге остављају и остављаће трајни траг на један живот. Далеко од некадашњег дома који ју је саплитао и “гушио” снове док је била мала. На путу, посебно на почетку, једва је преживљавала. Ни данас не може да се похвали материјалном уштеђевином, али искуства која су постала дио ње су немјерљива.

Она спава у шатору. Буди се веома рано. Доручкује, одговара на поруке на друштвеним мрежама, пакује се, креће и вози док јој се вози, док јој је лијепо. Углавном, нема зацртан план. Први километри су, присјећа се, били веома тешки. Преживљавала је са 150 евра, за колико је издавала стан у Србији, уз спорадичну “продају” километара, које је правила на бициклу старом тридесетак година, а које су “куповали” њени пријатељи. Од тада до данас, иза ње су континенти, мора, океани, древне културе, природне катастрофе... А почело је овако.

- Није то била одлука преко ноћи. У четрдесетим годинама то не иде тако. То су дужи процеси. Трају годинама. И код мене је било тако док нисам преломила, односно решила да то покушам да урадим, да изађем из конвенционалног начина живота, да живим слободно. Био је један тренутак у коме сам се присетила својих снова када сам била дете и млада и када сам се запитала шта се десило с њима. Одговор је био да сам морала да радим неке десете ствари да бих преживела све године, али то су били изговори јер сам схватила да нисам ни покушала заиста да остварим своје снове него сам пустила да живот вуче на неку десету страну. Одлучила сам да ћу дати све од себе да то исправим и да се вратим ономе о чему сам увек маштала и желела. Од тада је прошло две, три године док нисам напокон и кренула. Тражила сам начине како то да урадим, с ким, јер нисам хтела да идем сама, тражила новац и опрему које нисам имала, хтела сам да знам да то није ни пролазна жеља. Снова сам се присетила 2009, а на пут ка њима кренула 2011. године -  присјетила се Радојичићева.

Прву годину посебно памти, признаје, по сапутнику. Једном Американцу којег је упознала преко портала, јер су обоје жељели да путују бициклом по свијету.

- Дописивали смо. Дошао је у Србију, да би затим отишли на Сицилију месец дана. Возили, а у међувремену постали момак и девојка. Првих осам месеци смо путовали заједно. У исто време, било је и предивно и претешко јер су два потпуна странца градили везу у екстремним условима, спавајући у малом шатору, на путу. Тако да памтим ту прву годину по нашим, а пре својим напорима да успоставимо стабилну везу у тим условима, али нам то није полазило за руком јер смо у неколико наврата раскидали. Остављао ме па се враћао и када смо се дефинитивно разишли у јануару 2012. били смо у Турској. Одлучила сам да упркос свему наставим, јер то је био мој сан и пре њега - испричала је.

На бициклу је стигла свуда. Сналазила се на путу како је знала. На мјестима гдје јој је било лијепо остајала је и дуже, али било је свакаквих дана за које је потребно далеко више папира да би се на исти пресликали. Авантура јој је готово сваки дан, а сналазила се како је знала и умјела, посебно када јој је на почетку подстанар побјегао из стана у Србији, оставивши дуг од 600 евра.

- Тада сам почела да радим на југу Русије, код Крима, као улични продавач кваса, али је било напорно јер нисам имала где да спавам. Недуго затим сам отишла да волонтирам у Украјину, у замену за бесплатан смештај и робу. О свему сам писала на блогу, продавала километре и настављала даље. Прву књигу о путовању сам почела да пишем у Непалу. Свраћала сам и у Србију, стигла до Јапана, у Кини аплицирала за наставника језика енглеског и остала годину и тако даље - каже ова жена чију душу хране авантуре.

Километре одавно не броји. Неколико десетина хиљада их је иза ње. Не зна ни колико земаља је прешла, али то јој није ни битно.

- Мој циљ није да стигнем негде, него да будем и живим у сваком тренутку, када ми се негде допадне останем ту колико год могу или продужавам. Не планирам колико ћу негде остати, једино тамо где морам због визе да водим рачуна. Често сам у прекорачењу, плаћам пенале, као и сада у Перуу. Била сам по целој Европи, већем делу Азије, добром делу Океаније, за Нову годину 2020. кренула са најјужније тачке на планети у Аргентини и ушла у Чиле па у Перу. Возила преко Анда, на 5.000 метара, спустила се бициклом до Лиме, ту оставила бицикл и сада обилазим део џунгле. Истражујем то, није погодан терен за вожњу и доста идем бродом, а тешко је наћи место за камповање, није безбедно, те идем аутобусом и планирам почетком 2022. да се вратим у Лиму и онда неко време да пишем, а на наше пролеће , а на јесен овде кренула бих у Еквадор и одатле на северну хемисферу. А затим у Колумбију па даље на север. План је да идем ка Аљасци. Сутра могу да одлучим да не идем нигде. Потпуно слободно - са осмијехом каже.

Свуда јој је лијепо, а живећи на такав начин научила је  да прихвати ствари, јер другачије није ни могуће.

- Где год сам, налазим нешто лепо, али омиљена земља ми је Јапан. Ту сам провела шест месеци, путовала од крајњег севера до најјужније тачке. Ту сам упознала мноштво људи, прошла кроз крајеве и путеве којима туристи никада нису прошли. Тамо је као друга планета, дискретни су, воде рачуна о другима, љубазни су. Свуда има добрих и лоших људи, али је много више доброте - истиче Снежана.

Нема проблем са носталгијом, а са “старим” пријатељима је у контакту.

- Носталгија ми се јавља само када не доживљавам нешто ново, када упаднете у рутину. Мени је сваки дан као биоскоп, као да канал Националне географије гледам уживо. Немам простора да ме ухвати носталгија, немам тог празног хода који долази са рутином, али недостаје ми стан јер сам га средила последњи пут по укусу истока и коначно средила терасу након 20 година. Провела сам лепу годину са људима са којима сам расла и била је лепа 2019. С друге стране, жао ми што ово нисам раније почела да радим, јер би квалитетније живела и срећније. Свет је постао мој дом, односно како је један мој пријатељ рекао за мене: “Стално ми је било тесно док нисам кренула на ово путовање”. Саплитала сам се о сопствене кораке, али сам напокон продисала и постало је довољно комотно - признала је за крај ова жена пред којом је сасвим сигурно још доста, доста километара љепота ове наше планете и жеља које ће испунити као ономад ону највећу да плови традиционалним тршчаним чамцем, какви се праве већ 3.000 година.

Обична жена

Иако необична по много чему, за себе каже да је обична жена, обичан човјек који воли да прича приче, трага за причама и воли да их преноси.

- Суштина је увек у дељењу. Волим ово што радим, упознајем нове људе, културе, обичаје, чујем нове приче, померам границе, рушим стереотипе... Сва та открића поделим са другима. Путовања су увек занимљива. Људи су гладни оваквих прича, посебно о доброти људи који су учинили прелепе ствари за мене јер су добри и желе да помогну. То људи који ме воле и воле да чују, прочитају. Свет је далеко бољи од оног света у који нас медији уверавају - истиче Снежана Радојичић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана