Шипово - драгуљ у загрљају Пливе и Јања ФОТО VIDEO

Милијана Латиновић фото/видео В. Трипић
Foto: Велибор Трипић

Природне љепоте од којих застаје дах, чувени јањски кајмак, уштипци и врхунска пастрмка дио су огромног богатства које туристима од Бањалуке до Кувајта нуди Шипово, мала општина у срцу Крајине, драгуљ у загрљају Пливе и Јања, непресушни извор чистог ваздуха и позитивне енергије која храни сва чула.

На мапи туриста, како домаћих тако и из цијелог свијета, посебно оних заљубљених у природу, флај фишинг, бициклизам и гурманске специјалитете, општина смјештена подно Виторога незаобилазна је дестинација.

Није ни чудно, када на сваком кораку тог питомог краја можете срести вриједне и насмијане домаћине, који уз чашицу ракије, и богату домаћу трпезу радо дочекују знане и незнане госте. Онај ко једном крочи на обале хладне Пливе и напије се воде са њеног извора, засигурно ће пут Шипова кренути поново. А у обилазак скривених бисера ове мале општине упутила се и екипа “Гласа Српске”. Ни небо ишарано сивим облацима, ни обронци планина обучени у бијеле скуте не могу да сакрију љепоту која извире на сваком кораку. Тек процвале јагорчевине уз корито Пливе и Јања радују се прољећу, које полако, али сигурно, зиму испраћа на починак.

Јањске отоке, рај на земљи

Вршилац дужности директора Туристичке организације Шипово Весна Муждека истиче да се већ годинама у туристичкој понуди ове општине посебно издвајају Јањске отоке, излетиште удаљено четири километра низводно од извора ријеке Јањ, смјештено на 550 метара надморске висне. На том мјесту ријека Јањ ствара чаробан пејзаж. Мноштво слапова, бујно зеленило и водопади на овом мјесту остављају незабораван утисак. Због тога је ова кречњачка долина у којој се зеленило преплиће са пјенушавим потоцима дестинација број један у Шипову.

- Јањске отоке су једна од најпосјећенијих дестинација код нас већ годинама. Тамо посјетиоци могу да изнајме собе у сеоским домаћинствима и боравком на овом чаробном мјесту приуште себи уживање за сва чула, одмор за душу и тијело. Осим тога, ту је и извор Пливе те Ада Сокочница и ријека Лубовица - прича Муждека.

Нимало не чуди зашто су Јањске отоке не само љети већ током цијеле године привлачне посјетиоцима. Жубор ријеке која запљускује зеленило и тек процвале вијеснике прољећа, бучне каскаде и живописни брзаци никога не остављају равнодушним. Баш као што каже један од слогана исписан на дрвеној табли на излетишту: “Добро дош'о, изуј бриге”, то је мјесто на којем човјек буквално “изује” бриге и закорачи у бајку на води. Свједоче о томе и туристи које смо затекли у шетњи на овом популарном излетишту.

- Ово је рај на земљи. Прошао сам пола свијета, али овако нешто нисам видио. Само да човјек сједи овдје, слуша жубор воде и цвркут птица и “пуни батерије”. Ништа више под небеским сводом није потребно - каже Драган Симић, кога смо затекли са супругом и кћерком у обиласку Јањских отока.

Домаћинство на крају свијета

Путешествије кроз Шипово наставили смо шетњом обалама Пливе, која је у равници толико мирна као да стоји. Тек понеко стадо оваца на пропланку поред бистре ријеке ремети мир и тишину. Даље уз ријеку стиже се, ни мање, ни више него у “Домаћинство на крају свијета” смјештено у селу Пљева. Послије домаћинске куће Васића, осим извора Пливе, која на посебан начин грли ово домаћинство, нема даље. А у домаћинској кући, која је годинама оаза мира за бројне домаће, али и госте из иностранства, мирис уштипака са хељдиним брашном не оставља никога равнодушним.

За гурманске делиције, од уштипака, разних пита и традиционалног кајмака путници намјерници могу да захвале Слободанки Васић, вриједној домаћици која води рачуна да свако ко наврати у њихову кућу из ње крене сит и насмијан. На идеју да се опробају у сеоском туризму, прича Слободанка, дошао је млађи син Немања, који је уз њену и подршку оца Слободана остварио свој сан на родном огњишту. Када није на путу и има времена, у помоћ прискочи и старији син Ђуро.

- Радимо већ скоро шест година. Гостима нудимо домаћу храну, излет у природу, на језеро. Гости долазе да уживају у миру и природним љепотама. Не може се купати у Пливи па ни пецати, јер овдје је вода доста брза и хладна. Прије пандемије вируса корона било је много странаца, из Шведске, Њемачке, из Дубаија, а посљедња гошћа коју смо испратили била је из Кувајта - испричала је Слободанка. А сам назив домаћинства родио се спонтано, захваљујући једном госту.

- Један човјек који је боравио ту запиткивао је шта има даље, гдје води овај пут поред наше куће. Кажем: “Нема даље”, а он у чуду пита: “Како нема”, ми кажемо: “Па нема даље, ту је крај”. Рекао је само: “Хвала ти, Боже, да сам и ја стигао на крај свијета” - испричала је Слободанка. Ведрог духа и са осмијехом на лицу додаје да је гошће често на одласку обрадују писмом захвалности које оставе у соби, а било је и гошћи из иностранства које су на одласку тражиле рецепт за Слободанкине пите и хурмашице.

- То је оно што нема цијену и из чега црпимо енергију да свакоме ко крочи у наш дом будемо добри домаћини, да се овдје одмори и нахрани душу - казала је Слободанка. Док сервира топле уштипке, јањски кајмак, суво месо и домаћи пекмез од шљива, прича како странци не могу да одоле домаћим специјалитетима. Било је и оних који дођу само да се поклоне Пливи.

- Радује нас то што нам се гости увијек враћају - рекла је Слободанка, додавши да у овом мјесту људи на починак одлазе уз најљепшу успаванку, жубор Пливе, од којег нема милијег звука. Васићи гостима нуде апартмане са капацитетом за 16 особа, а планирају још да изграде камену кућу и употпуне понуду.

 

Пастрмка за свачија непца

Отићи из Шипова, а не пробати пастрмку, била би права штета, а једну од најбољих припремају вриједне руке домаћина у Сеоском домаћинству “Тривунчић”. Почели су од мале воденице у којој производе брашно, а у свом рибњаку уз ријеку Јањ узгајају квалитетну пастрмку. Порцију од двије квалитетне пастрмке, са укусним прилогом, по цијени од девет марака, колико кошта у овом домаћинству, туристи из цијелог свијета ријетко гдје могу да пробају. А када је окусе једном, обавезно траже залогај више. Потврђује то и домаћин Младен Тривунчић, који са супругом Бојаном подиже двојицу синова и развија породично домаћинство.

У помоћ прискачу и Младенови родитељи.

- Све је базирано на домаћој храни. У властитој воденици мељемо жито са наших поља, печемо домаћи хљеб, служимо своју рибу, а однедавно на менију имамо посебан специјалитет, полудимљену маринирану пастрмку, у теглама, коју тренутно производимо једини у окружењу - поносно прича Тривунчић. Осим тога, на менију код Тривунчића незаобилазна је цицвара, димљена пастрмка, уштипци са кајмаком, као и димљена пилетина. Осим воденице и рибњака, пуне руке посла чланови ове породице имају и у пластенику у којем производе поврће. Тривунчићи су засадили и 150 садница крушке виљамовке, као и 300 садница ароније.

- Посла има од јутра до мрака, али уз слогу и јаку вољу све стигнемо на вријеме - рекао је Тривунчић. Он и његова супруга најбољи су примјер да и у малом мјесту има живота и да се од властитог рада и труда може живјети. Важно је хтјети и имати идеју, успјех неће изостати.

Много је још скривених бисера природе у овој малој општини које је немогуће обићи за један дан. Од Аде Сокочнице, преко, Соколачке и Ваганске пећине, праисторијских насеља, средњовјековних стећака, до прашумског резервата Јањ, који се простире на површини од 295 хектара, а удаљен је тридесетак километара од Шипова. Прашума обилује стаблима букве, јеле, јавора, бријеста, јасена и смрче.

Језеро Ђол

У долини Пливе, испод падина Отомаља, осам километара од Шипова и три од Језера, у селу Љољићи смјештено је језеро Ђол. Чине га Велики Ђол и Мали Ђол који су међусобно удаљени око 300 метара. Мали Ђол има физичку везу са Пливом, док Велики нема. Језеро је посебно атрактивно током љета, када својом топлом и мирном водом привлачи велики број купача и излетника. Осим тога, језеро је популарна и риболовачка дестинација, посебно због смуђа и шарана.

Манастир Глоговац

Манастир Глоговац изграђен је у уској клисури рјечице Глоговац 1886. године, двадесетак километара од центра Шипова. У народу се сачувало предање о настанку ове светиње. Наиме, народни представници обратили су се везиру са молбом да им одобри изградњу цркве, а он их је упутио да потраже пристанак од Стамбола, иако није очекивао да ће им то успјети. Кад је ипак стигло одобрење од султана, везир је морао одобрити градњу цркве, али је љутито наредио да мора бити подигнута на таквом мјесту одакле се неће чути звук црквеног звона. Манастир је спаљен током другог свјетског рата и обновљен шездесетих година прошлог вијека, а посљедњи пут реконструисан је прије 20 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана