Сардинија - бисер Медитерана

Александар Јовановић
Сардинија - бисер Медитерана

Када сам једном свом пријатељу напоменуо да планирам отићи на Сардинију, сјећам се да ми је одговорио: “Ааааа, Грчка. Лијепо.” Климнух главом јер нисам хтио да га постидим, али то ме је навело на размишљање. Могуће су биле двије опције: мој пријатељ има ужасно мало знања из области географије, или Сардинија заиста није позната и препознатљива људима попут рецимо Сицилије.

Пут Сардиније кренули смо аутобусом из Београда јер је моја пратиља авантуристичког духа, а морам и да напоменем да је жељела да остане анонимна.

Дакле Анонимна и ја смо направили компромисно рјешење. Ја сам хтио да путујем авионом и да будемо смјештени у хотелу, а она да на трактору или бициклима идемо до ко зна гдје и спавамо у природи под ведрим небом или у шаторима. Дакле, аутобусом до Сардиније - компромис.

Сигурно сада мислите да нисмо нормални јер је то ужасно напорно. И аутобус је неудобан за тако далеки пут и у праву сте. Ипак, постоји једна добра ствар у таквом аранжману а то су успутне станице.

Прва станица на путу до Сардиније била је Пиза. Сјећам се наравно торња, утиска да је много лијеп градић, огромне гужве на путу до торња, лазања које смо јели у веома симпатичном кафићу у самом центру и наравно торња.

Након Пизе дошли смо до Ливорна, лучког града у Тоскани у којем смо се у вечерњим часовима укрцали на трајект и путовали цијелу ноћ до Сардиније тј. до луке Голфо Аранци. Сардинија је друго по величини острво на Медитерану и налази се на западној обали Италије.

Културно-историјско насљеђе овог острва је разноврсно. Вијековима је настајало под утицајем Картагињана, Римљана, Ђеновљана, Арагонца, Италијана и многих других. Острво носи назив по Сардима, иберијском племену које је населило острво у 12. вијеку п.н.е. Камене куле тзв. Нурагхе, које потичу из тог времена права су чуда архитектуре.

То су грађевине у облику торња, грађене редањем грубог камења, сложеног без везива. У њиховој унутрашњости у приземљу налазе се цистерне за воду. Сматра се да на Сардинији има око 7.000 оваквих кула.

На путу до мјеста Ористано гдје нам је био смјештај, прво смо обишли мало мјесто Сан Теодоро и јако лијепу пјешчану плажу Ла Цинта. Температура мора је тих дана била идеална, а сунце није било јако. Не бисте вјеровали али на цијелој плажи постоји само један бистро, скоро руинирана колиба. 

Ористано се налази у западном дијелу острва. Са својом елегантном трговачком улицом, украшеним трговима, популарним кафићима и одличним ресторанима, центар Ористана је дивно мјесто за шетњу и дружење.

Сладолед морате јести. Преукусан је. И да се ова прича не би претворила у роман, споменућу још плажу Ла Пелоса која је на нас оставила најјачи утисак. Не знате да ли лежите на ситном пијеску или на памуку, то је тако предиван осјећај.

Ако вам је стало до дивље природе те прелијепог одмора у миру и тишини, Сардинија је за вас. Сардињани углавном не говоре или лоше говоре енглески и нећете стећи утисак да им је стало превише до туриста. Нису нељубазни али неће се поломити да вас услуже како би на вама што више зарадили.  

Каљари  је главни, а уједно и највећи град на острву. Ако бисмо жељели да преведемо његово значење са сардинијског језика, његов превод је изузетно једноставан - дворац. Овај древни град са дугом историјом, који је доживио владавину неколико цивилизација, има око 160.000 становника.  

Каљари је био главни град Краљевине Сардиније од 1324. до 1848. године, када је Торино постао званична престоница краљевине (која је 1861. постала Краљевина Италија).

Данас је регионални, културни, образовни, политички и умјетнички центар, познат по својој разноврсној сецесијској архитектури и неколико споменика. Такође је познат као економско и индустријско чвориште Сардиније, које има једну од највећих лука на Средоземном мору и међународни аеродром. 

 

Дуговјечност и локално пиво

Људи на Сардинији живе јако дуго, а многи кажу да је то због опуштеног начина живота и добре хране. Једу много морских плодова, од јастога и морских јежева преко хоботница и лигњи па до различитих шкољки, али и свињетине, те много поврћа и зачина, посебно шафрана којег су на острво донијели Феничани.

Ипак, најзанимљивије ми је било да пробам локално пиво, за које тврде да се на овом острву производи још од Бронзаног доба. На Сардинији се попије највише литара пива по глави становника у читавој Италији, око 60 литара. Пиво које се највише конзумира је Бирра Ицхнуса, које има врло лијеп укус. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана